Симптоми повишеног притиска
ВЕЗА СРПСКО-ХРВАТСКОГ СПОРА И МЕДИЈСКЕ СТРАТЕГИЈЕ
Држава је, на предлог председника, изненада одустала од стратегије против које су узалуд вриштали домаћи новинари, а у израду нове биће укључени ОЕБС и страна медијска удружења
Баш занимљиво: када је требало саопштити да је држава одустала од медијске стратегије на којој је дуго инсистирала упркос противљењу новинарских удружења због израде без представника струке и цивилног друштва - „част“је припала Сузани Васиљевић, сарадници председника Александра Вучића. И то тако да је присутнима на конференцији Националног конвента о ЕУ било јасно да представник Министарства информисања, у чијој је надлежности израда стратегије, о одустајању
од документа који је онако здушно бранио, појма није имао.
Али, када је од председника затражен јаснији став о најновијем затезању односа са Хрватском, човек који верује да се у све разуме најбоље, лопту је пребацио на Владу Србије: „Реаговаћемо реципрочним мерама, а каквим – одлуку ће донети Влада Србије на седници у четвртак“, рекао је Вучић у понедељак, експлицитно тврдећи да „не зна“о каквим би мерама могло бити реч. Да не улазимо, овај пут, у питања
надлежности, јер све указује на то да смо добили још један пример односа моћи, како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Јер: „Председник жели доношење медијске стратегије у отворенијем поступку“, рече Сузана Васиљевић уз додатак да ће, на Вучићев предлог, у израду нове медијске стратегије бити укључен и ОЕБС, те да ће у нову радну групу ући представници домаћих и страних медијских удружења.
И све то након што је у недавно објављеном извештају Европске комисије
о напретку Србије – иако се то није баш видело у слаткоречивим јавним наступима званичника значајна пажња посвећена проблемима у медијској сфери (у документу се говори о политичком и економском утицају на медије, који резултира широко распрострањеном аутоцензуром, забрињавајућим случајевима претњи и насиља над новинарима, говору мржње и дискриминаторној терминологији, политизацији РЕМ-а…).
Готово истовремено, објављен је и годишњи извештај америчког Стејт департмента о стању људских права у свету у 2017, у коме је, такође, уз друге озбиљне демократске дефиците у Србији, значајна пажња посвећена гушењу медија: између осталог, констатује се да су „недостатак транспарентности медијског власништва, континуирано учешће владе у власништву медија, те претње и напади на новинаре поткопали слободу изражавања“.
Баш у складу са тврдњама упућених да западни званичници на затвореним састанцима са представницима Србије износе много оштрије ставове о стању у земљи него што се то може претпоставити из јавног дивљења напретку у реформама, изгледа да су притисци, овога пута, били озбиљни. И да су створили услове да заиста донесу резултат, односно, да макар спрече даље „чишћење“медијске сцене. А баш на то су указивале информације о садржини припремљеног Нацрта стратегије развоја јавног информисања до 2023. године, која је ових дана требало да угледа светлост дана.
Зашто, онда, нема јасног западног притиска у циљу смиривања тензија на релацији Београд - Загреб (демонстративни одлазак хрватске делегације из Београда након тврдњи Војислава Шешеља о гажењу хрватске заставе у парламенту, одбијање српске амбасадорке у Загребу да прими протестну ноту, забрана уласка Александру Вулину на територију Хрватске, неспремност хрватског премијера Андреја Пленковића да узврати на позив српске колегинице Ане Брнабић…)?
Можда зато што је свима јасно да је реч о још једном (готово редовном) фолклорном затезању које, упркос вербалној пуцњави, ипак неће довести до оне праве, смртоносне размене ватре? И које ће (затезање) и званичном Београду и званичном Загребу одлично послужити да у други план потисну актуелне унутрашње проблеме.
А то што би, рецимо, неки обични српски смртник у Хрватској могао страдати од неког тамошњег, актуелном свађом напујданог екстремисте – то није ништа ново. Такви су увек били ефекти радикалске политике, још из времена када је Вучић био Шешељева лева рука. И ено како је лепо израстао у миротворца без мане. И како је лепо научио шта се сме, а шта не.
Представник Министарства информисања у чијој је надлежности израда стратегије о одустајању од документа појма није имао