Секс као аконтација за запослење
Да ли ће партијска књижица СНС успети да покрије сва недела локалног шерифа из Бруса, који је чињеницу да готово две деценије ведри и облачи у општини обилато злоупотребио и да ли ће му, на крају, жене пресудити
Градић подно Копаоника захвалног имена за вишезначне спрдње – говоримо, наравно, о Брусу – иначе средиште истоимене општине од око 16.000 душа, од којих око 14.000 има гласачко право, нимало не одудара од стереотипне представе планински разбашкареног насеља. Природа складна ко на слици, свакодневица сведена и прегледна такође ко на слици, школе, управне зграде и кафићи и ресторани стану у један видокруг - а грађани насмејани и прилично тихи. Нарочито кад виде фото-апарат или диктафон. Веле да све што кажу од брда одзвања и некако напослетку нађе пут до канцеларије председника општине. Зато ваља бирати шта ће се, коме и када рећи. Зато гласно и јасно говорење и јесте било довољно да се покрене таблоидна грудва која полако постаје друштвено-политичка лавина, и даље без кривичне, политичке и моралне одговорности - наиме, неколико жена је средином марта оптужило председника општине Милутина Јеличића Јутку за обљубу или чин изједначен с обљубом, злоупотребу службеног положаја и полно узнемиравање.
Почела је његова бивша секретарица Марија Лукић, коју је Јутка већ на првом састанку у јуну 2015. године, како јој је једном написао, „малко насилно љубио“. Уследиле су поруке, Марија је одустала од ангажмана, све док је њена сестра, која је волонтирала у вртићу, није замолила да га пита хоће ли и када лећи паре. Уместо прецизног одговора је уследило прецизно питање зашто је одустала од посла. А ухлебљење јој је, као мајци двоје мале деце, још како требало.
„Рекао је да сам га погрешно разумела и да се извињава. Мислила сам да ме ништа не кошта да пробам и да могу да се повучем ако буде наставио с узнемиравањем. Нисам била у праву, јер, ко Јутки да отказ и не пристане на односе, тешко ће се у Брусу запослити. Неколико пута јесам покушала да одем, а с временом сам почела да на посао одводим другарице и децу ако знам да ћу остати насамо с њим. Порукама сам могла да избегавам узнемиравања, али уживо могу само да вриштим. Још неколико пута је покушао да ме пољуби или да ми стави руку под мајицу и сукњу. Крајем прошле године ми је јасно ставио до знања да ми посао зависи од односа с њим. Пред празнике сам узела одмор и разговарала с адвокатом да ли да га уопште гоним ако знам да у фиоци држи 10-15 сторнираних кривичних пријава. На састанку петог марта сам му показала пријаву и поруке које сам приложила као доказни материјал, а он ми је рекао да се не бламирам. Рекла сам да се бламирам већ две године, јер цео Брус зна како се код њега добија посао. Није то од јуче. Старијег сина, који иде у други разред, десетак дана нисам слала у школу, јер ме је једног дана питао да ли сам отказ добила јер нисам хтела да се љубим с Јутком. Нисам више имала шта да изгубим“, каже Марија Лукић за НИН.
Дан након одсудног састанка су је у једној бруској кафани посетила тројица, како каже, „батинаша из Крушевца“, који су тврдили да су из врха СНС-а, повезани с државним структурама, и да под хитно мора да обрише Јуткине поруке које је објавила на Фејсбуку у, признаје, душевном растројству. Пред њима је то учинила, написала је и да је слагала да је узнемиравања било - упркос очито агресивним порукама - али је неко у локалу звао полицију. На саслушању у крушевачкој УКП осмог марта је батинаше препознала на фотографијама. Уместо задужења у држави и СНС-у, имали су само подебље досијее.
„Тада сам приложила и имена других жена и девојака које су ми се након објаве на Фејсбуку јавиле са сличним искуствима. Дан касни-
Локална шала каже да је оштећених у Брусу толико да би закрчиле читав Крушевац кад би се појавиле пред Управом криминалистичке полиције
је сам добила отказ, иако ми је уговор трајао до краја сазива локалне скупштине, још две године. Наредна седница била је 23. марта, а тад је Јутка донео одлуку по налогу већа којим је председавао 19. марта да се сруши привремени објекат у којем је фризерски салон мог мужа, који је његов отац отворио 1976. године. Тај објекат је један од пет привремених у центру Бруса, али друге нису одлучили да дирају. Оставиће нас без прихода. Крушевачка УКП је 30. марта поднела кривичну пријаву против Јутке којом је обухваћено седам лица, од којих је пет одлучило да га гони“, предочава Лукић и признаје да није сигурна да ли би се упустила у дизање ларме да је знала да су последице нељудски притисак и клевете.
Жене је каткад закључавао у канцеларију, а каткад им је у заносу цепао одећу. Једну је узнемиравао док није затруднела, а потом јој је на саслушању рекао да је „ни штипнуо не би“. Незапосленој васпитачици и одборници СНС-а Сандри Милановић је након обиља непримерених порука и насртаја предочио да је „секс аконтација за запослење“. Постоје индиције да је узнемиравао и две девојке које су у време извршења кривичног дела биле малолетне. Разумљиво је да већина жртава не жели да се о њиховим недаћама распреда у јавности, али је нејасно зашто не желе да се придруже кривичном гоњењу. Локална шала каже да је оштећених толико да би закрчиле читав Крушевац кад би се појавиле пред УКП. Мање шаљив одговор ваља тражити у чињеници да је усвајање одлуке о рушењу фризерског салона, како напомињу неки саговорници, прославио у друштву, уз пиће и песму „Не може нам нико ништа“. Превише је моћан.
Милутин Јеличић је до 2008. у два мандата био председник општине Брус као члан Нове Србије. Са својих 19 одборника је на Преображење 2017. прешао у СНС, иако је у том тренутку већ две и по године поново био на челу Бруса. Зашто је онда морао и да пређе у СНС, нарочито ако се зна да ни појединци из напредњачке врхушке нису били за овај потез? Одговор је многострук и делом заснован на за сада недоказивим, али врло вероватним тврдњама.
Лидер НС Велимир Илић је у недавном интервјуу рекао да га је Јутка обавестио да ће га ухапсити ако не приступи СНС. Познато је да је основао фудбалски клуб који се не такмичи и који се финансира из општинског буџета, што је нелегално баш онолико колико и звучи. Прича се и да је 11. априла, дан пред саслушање, некоме доделио локацијску дозволу на Копаонику. Говорка се и да је без тендера једном крушевачком сараднику доделио посао просторног пла-
нирања туристичког центра Брзеће. Пре две године је отписао дуг кафане једног блиског пријатеља који од тада није плаћао закуп, а још раније је парче Копаоника дао једној фирми из Београда у закуп на 99 година за смешних 300.000 динара. Многим моћницима је учинио много. Зато и јесте у могућности да без реперкусија – поново, прича се – као власник хладњаче воћарима дугује паре, да тишину купује новцем и да запошљава без конкурса захваљујући родбинским везама (чак шеснаесторо запослених у јавној управи носи или је носило презимена Јеличић и крвно блиско Аздејковић). На која год врата да закуцате, шаљу вас пре или касније код њега. Ако оде Јутка, мораће да оду и сви с њим интересно повезани појединци, што би практично значило увођење принудне управе наметнуте споља. То би, пак, значило пуштање низ воду бројних сарадника из Крушевца, Краљева и Београда, а велико је питање да ли је СНС спреман на такав корак. Зато је, уосталом, утицајни члан ИО ове странке Ненад Дејановић Пижа и рекао да су оптужбе „приватне ствари с којима странка нема никакве везе“. Већа је шанса да Јутка остане на челу Бруса још петнаест година него да нека од жртава у тих петнаест година истера правду до краја, успут животно угрожавајући неког од својих пријатеља или чланова породице. Једном је већ био хапшен крајем 2012. због злоупотребе службеног положаја, па се опет докопао власти.
Такве околности не изискују превелику Јуткину маштовитост у одбрани, премда до закључења овог броја није одговарао на позиве НИН-а. Прво је рекао да је Марија Лукић самој себи слала поруке, свих 15.000, иако би за делотворну уцену била довољна и једна. Кад су и друге жртве почеле да прилажу узнемиравајуће поруке, рекао је да је често ноћу остављао телефон у страначким просторијама и да не зна ко је све имао приступ. Подаци са базних станица би требало да могу да одговоре на то питање, макар и посредно. На крају се досетио да су оптужбе одмазда због тога што није могао да запосли све заинтересоване странке. Међутим, пуна је Србија места где посао зависи од једног човека, па се ипак у њима не јављају жене с врло сличним понижавајућим искуствима. На крају је одлучио да сву кривицу свали на Драгана Перића, инвеститора који је упркос Јуткином противљењу желео да изгради минихидроелектрану на Грашевачкој реци. Скупштина општине је пре 2008. донела одлуку да инвеститори морају да склопе уговор с једним фантомским предузећем с Кипра у којем је општина Брус имала 20 одсто улагачког капитала. Одлука је 2012. укинута, а Перић је грађевинску дозволу добио годину дана касније, те је могуће да Јутка једноставно не жели послове у којима нема удела.
Нарочиту немаштовитост која се граничи са злурадошћу Јутка је исказао у случају Снежане Бојић, ћерке његовог школског пријатеља Андреје Бојића.
„Прошлог марта сам га замолио да ми запосли ћерку, било где. Паре нам не требају. Хтео сам да је осоколим, јер се рехабилитовала након неких психичких проблема. Рекао је да му треба једна факултетски образована особа, иако је забрањено запошљавање у јавном сектору, и да ће по уговору о делу почети да ради у библиотеци. Био сам пресрећан“, каже Бојић за НИН.
Према Снежаниним речима, Јутки се увек обраћала с „председниче“, а проблеми су почели када је на једном састанку покушао на силу да је пољуби.
„После је моју руку стављао на свој полни орган, а своју под моју сукњу. Стално ме је питао да ли га волим. Осећала сам страшну срамоту и нисам знала шта да радим - с једне стране ломим њихово пријатељство и губим посао, с друге губим разум. Прво сам се пожалила мајци, па онда оцу. На крају сам опет отишла на психијатрију, само сузе да смирим“, прича уплакана Снежана.
Андреја одаје утисак трезвеног човека. Отворено признаје да није смео раније да реагује, јер, како каже, ко сам на Јутку крене, боље да се сели. „Ми у нашем селу Жуње одаберемо председника месне заједнице, он гумицом обрише и постави свог друга, бившег суспендованог жандарма из Краљева Горана Живковића. Пола полиције овде је Јуткино. Док смо жена и ја разговарали с оперативцем из крушевачке УКП, моју ћерку су звали, вређали и претили. Овај оперативац је одмах лоцирао да број води до Јуткине канцеларије. Долазио нам је и један тип с парама у замену за лажно признање да је Снежана лагала на телевизији. У УКП су нам рекли да једино политике треба да се плашимо и да, ако не буде последица, не треба да постоје ни они, ни ми, обични грађани. Касније су ме пратила и пресретала кола, а видите и сами, нисмо на баш прометној локацији“, говори он у даху.
Јуткина машта је поново бриљирала. Прво је Андреју оптужио да је силовао жене по Брусу, а Снежану да је као „психички болесник хтела да запали библиотеку“. Бојићи су медије замолили да пренесу те оптужбе, како би се коначно утврдило ко говори истину. Нема их две.
„Мала смо средина, знамо сви ко какве гаће носи, а камоли шта ради. Знао сам и какав је Јутка. Раније није био такав, искварио се кад се придружио Вељи. Ипак, не могу да схватим да је мојој ћерци и мени то урадио. Није одговоран за њено пређашње стање, али није морао баш ни да је након рехабилитације враћа на психијатрију. И још јој причао ’само да ти тата не сазна’, а и сам има ћерку. Па, ћерке мојих другара су ми одрасле у крилу, никад не бих могао тако да их повредим“, каже Андреја.
Има ко би могао. Осим ако истрага не докаже супротно, супротно свим доказима.
Председник општине је жене каткад закључавао у канцеларију, а каткад им је у заносу цепао одећу. Једну је узнемиравао док није затруднела, а потом јој је на саслушању рекао да је „ни штипнуо не би“