Љубомир Маџар

Развојно посустали на ниском нивоу

Nin - - Економија -

Зла судбина као да се трајно заверила против Србије и њене привреде. Затећи се на безмало најнижем развојном нивоу, и то не само у нашем региону него и далеко шире, довољна је невоља сама за себе. Но, ако се тај немили положај на светској развојној лествици нађе у комбинацији са запањујуће ниском стопом раста БДП-а, онда је то стицај непогода о коме човек сигурно не би желео да пише пријатељима. У економији је устаљено мишљење да неразвијене земље имају изгледе за постизање натпросечних стопа раста, али се Србија и у овом погледу нашла у улози сметеног и ометеног изузетка.

Дијагноза оваквог стања није нимало лака. Кад се установи да једна тако неразвијена привреда има и тако ниску, разочаравајуће недовољну стопу раста, врло је велик број разлога због којих та развојна сторија мора да буде потресно тужна. При томе је упутно указати и на разлоге који се не дају приписати економској политици, па њеним интервенцијама не могу ни да се уклоне. Међу разлозима за које политика не сноси одговорност јесте континуирано и убрзано старење становништва са растућим бројем издржаваних лица по једном активном становнику. Са таквим каменом о врату тешко је остварити задовољавајући темпо раста.

Ту је и горка баштина ожиљака из прошлости, чије последице потцењујемо. Економске санкције су многим нашим, чак и релативно успешним предузећима, дословно сломиле кичму. Мало је оних што су кадри да преживе трауму која се јавља као последица десеткованог тржишта и драстично смањеног прихода уз готово непромењене трошкове; треба се сетити административне забране отпуштања радника кад већина предузећа није могла да их задржи а да не буде финансијски упропаштена. Трећи силно отежавајући фактор јесте губитак репутације и пословног реномеа, који код великог броја тржишних актера не може да не остави погубне дугорочне последице.

Злу које нас је снашло и сами смо добрано припомогли. Приватизација се развукла попут гладне године, а пробијена су најмање три „тврдо“постављена законска рока. Остао је нимало занемарљив број посрнулих некадашњих гиганата, сасушених и рахитичних предузећа без икакве пословне будућности. Она се одржавају у животу обилним субвенцијама, које су, заједно са гаранцијама државе за кредите, махом поузимане у иностранству, и другим мање видљивим привилегијама знале да достигну и више од три одсто ионако скромног БДП-а. Тај терет не би без драматичних последица издржале ни много снажније привреде.

Низак ниво и спор раст не би смели да нас зачуде; чудно би било да смо прошли кроз неки знатније различит сценарио. Посрнућу смо допринели и крајње мањкавом заштитом уговора, невиђеном финансијском недисциплином и беспримерном неликвидношћу. Само по том основу и док се то битно не преокрене, вајни амбијент непоправљиво је контаминиран. Код нас је испоручену робу и обављену услугу теже наплатити него произвести, односно извршити. Ако уопште постоји скандалозан биланс учинака ове државе, онда је то управо на подручју одржавања финансијске дисциплине, што је њен примарни задатак. Уместо да се здушно ангажује у пословима који, попут овога, битно утичу на пословни амбијент, она се нашироко уплиће тамо где јој није место. Кад држава пропушта да уради оно што је кључно а што нико други не може да обави, забрињавајуће ниска стопа раста не би требало никога да зачуди. Чудо би било кад би се уз такву државу привреда успешно развијала.

Овој непотпуној листи узрока економског потонућа може се додати и један баш необичан ако не и бизаран разлог. Запрепашћујуће је и просто невероватно да овдашње политичко врховништво не престаје громогласно да тврди како смо развојно изузетно успешни – те лидер у региону, те фактор општег напретка, те некаква мека за стране инвеститоре... Један од разлога неуспеха је то невероватно самохвалисање. Како у ту самохвалу све више верују не само необавештени пук него и институције и челници који формулишу и воде јавне политике, она делује демобилизаторски и паралишуће. Чему мењати оно што је тако успешно? Noli tangere...

Запрепашћујуће је да политички врх Србије не престаје громогласно да тврди како смо развојно изузетно успешни. Један од разлога неуспеха је и тo невероватнo самохвалисање, јер чему мењати оно што је успешно

повишицама до обећаних 480 евра у јануару 2018. сваком запосленом је у просеку недостајало 58 евра. И мале су шансе да ће тај заостатак бити надокнађен наредних месеци.

Да само један, изоловано посматран показатељ може дати прилично погрешну слику, најбоље показује нето прилив директних страних инвестиција. И председник Вучић, и премијерка Ана Брнабић не крију задовољство што је Србија лане привукла 2,4 милијарде евра нето директних страних инвестиција - више него све друге земље Западног Балкана заједно. Неко би, само на основу тога, могао закључити да је Србија најбоље место за инвестиције. А управо Србија, после БиХ, има најмањи удео укупних инвестиција у БДП-у. И то упркос томе што је прошле године из буџета за капиталне инвестиције издвојила 85 милијарди динара, два и по пута више него 2016. Ни тих додатних 420 милиона евра капиталних инвестиција није помогло да укупна улагања буду већа од 17,7 одсто БДП-а. То показује колико недостају домаће, приватне инвестиције. А ако се не улаже довољно данас, ни сутра се не може очекивати већи БДП, тако да се поставља питање када ће Србија по стопама раста моћи да парира Румунији или Бугарској.

Ђанлука Салсећи, шеф међународног одељења за истраживања Интеза Санпаоло банке сматра да је глобална економија у доброј форми и да се ове и наредне године очекује раст од око четири, а у земљама у успону око пет процената. Он је прошле недеље на конференцији за новинаре у Болоњи прецизирао да је просечан раст нашег региона, пре свега захваљујући Румунији и Словенији, прошле године био 4,6 а за ову се очекује 3,8 процената. На питање НИН-а како му из тог угла изгледа Србија, која каска за суседима са 1,9 одсто у прошлој и очекиваних 3,5 одсто у овој години, Салсећи каже да је, упркос томе, оптимиста. „Релативно слаб резултат у 2017. је пре свега последица лоших резултата из првог квартала, а касније су резултати били све бољи. То је и разлог што се ове године очекује виша стопа раста од 3,5 одсто. Добра ствар за Србију је и што се њен раст постепено убрзава, док код већине других земаља из региона долази до

Професор економије

Раст потрошачких цена у 2017. у процентима Стопа незапослености у процентима

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.