АКО СЕ НЕ ДОГОВОРИМО, ВУЧИЋ МОЖЕ ДА РАДИ ШТА ХОЋЕ
ДРАГАН ЂИЛАС ПРВИ ПУТ О САВЕЗУ ЗА СРБИЈУ, У АУТОРСКОМ ТЕКСТУ ЗА НИН
Највећу одговорност за пропадање Србије сноси власт оличена у Александру Вучићу. Али одговорност сноси и опозиција. Решење је да не мењамо само Вучића, већ систем. Ако не направимо Савез, дајемо право Вучићу да ради шта је наумио, а нема смисла жртвовати једну земљу једном човеку само зато што не можемо да се договоримо
Савез за Србију ће бити основан. У њему ће се, пре или касније, наћи сви којима је Србија изнад страначких и личних интереса и који схватају озбиљност тренутка у коме се налазимо. Кажу људи да смо дотакли дно. Дотакли јесмо, али са пропадањем нисмо стали. Стрмоглави пад се наставља.
Највећу одговорност за тренутну ситуацију сноси власт оличена у Александру Вучићу. Контролисаним медијима и партијском контролом државе, он је заправо киднаповао Србију. Направио је или ако хоћете развио систем који је спор, нестручан, корумпиран и потпуно криминализован. Он не прави ни проруску ни проевропску Србију. Њега занима само провучићева Србија, макар она била сиромашна, немоћна и неинтегрисана у демократски свет. Провучићева Србија, која тргује националним интересима, у исто време уништава правну државу, гази по људским правима, слободи медија. Он подједнако уништава и национални и грађански део Србије. Његов једини капитал је велика подршка бирача, ипак далеко мања од оне коју показују лажна истраживања и нефер избори.
Одговорност сноси и опозиција. Посебно ми који смо били власт, а нисмо успели да направимо систем који би спречио ово што нам се данас дешава. Али и они који сматрају да ће осим критиком власти подршку грађана добити и неселективном критиком свега што је у периоду од 2000. до 2012. урађено. Таква власт и опозиција су генератори пропадања Србије. То виде грађани, зато кад дођу избори радије остају код куће. То мисли и све више младих и зато одлазе из земље. То виде и привредници и зато не улажу у Србију. То мисли и све више страних инвеститора, па зато овде долазе углавном они којима су потребни јефтини корисници пелена на радном месту. Да, то мисле и велике силе, али им је баш таква Србија потребна да би се на њеној територији међусобно обрачунавали.
Како се са том пошасти борити? Како зауставити даље пропадање Србије? Људи који су на власти се неће променити. Они то и да хоће не могу, а реално и неће. Решење је у томе да се променимо ми који смо опозиција и да прихватимо да не мењамо само Вучића, већ систем који нам је Вучића и дао. Наши поступци и изјаве требало би да престану да буду мотивисани жељом да се другој опозиционој странци узме један посто подршке од укупно три које има, већ да се укупан корпус опозиционих бирача повећа прво за један, па за два, па за десет, двадесет посто... Мора да престане борба за заузимање позиција ко ће добити коју нахију кад Вучић оде са власти. Таквим односом према Србији само продужавамо његову владавину.
Они који су увек били опозиција требало би да престану са причама типа „да ови падну, а они се не врате“, јер се не могу изједначавати политичке странке које поштују демократију и оне које уводе диктатуру.
Они који су некад били власт требало би да престану да говоре како су им у борби против Вучића неприхватљиве странке деснице због ставова које имају. Свако има право на свој став, уколико њиме не распирује мржњу по било ком основу. Суштина је у томе да ли се неко за своје ставове бори демократски или жели да угуши слободу медија, стави под контролу правосуђе, криминализује државу, држи људе на ивици егзистенције да би њима лакше управљао, организује батинаше да премлаћују оне који су другачији.
Промене система и одлазак овакве власти, могући су само у заједништву демократске националне и демократске грађанске Србије, односно уједињењу свега што има префикс демократско. Сви који желе да Србија буде демократско и уређено друштво морају сада бити заједно.
Постоје небројене теме око којих, сигуран сам, може да се сагласи не само читава опозиција већ и сви грађани Србије. Много је оних који су лично, на својој кожи, осетили како изгледа када вам овај недемократски режим укине права на слободну реч, како изгледа када институције штите само власт и њима блиску клику, како изгледа када је правда резервисана само за политички подобне.
Слобода говора и право на информисање је тема око које ће се ујединити сви који желе да Србија буде демократска земља. Живимо у земљи у којој нам се „добронамерно“саветује да је увек боље да ћутимо, да сагнемо главу, јер ако кажемо шта мислимо уследиће одмазда власти. На прсте једне руке могу да се поброје медији који нису у служби свакодневне пропаганде владајуће странке. Остали се деле на оне који објављују хвалоспеве о Вучићевим грешкама и оне који о тим грешкама ћуте.
Сигуран сам да све странке које верују у демократске процесе желе фер и поштене изборе. Желимо изборе који ће заиста представљати вољу грађана. У наше бирачке спискове се уписује и брише по нахођењу власти. Неопходна је јасна контрола изборног процеса и једнаки услови за све учеснике. И најважније, мора да престане застрашивање грађана. На биралишта у Србији људи излазе у страху, уцењени да од тога како гласају зависи да ли ће без посла остати они или њихова деца.
У опозицији мора да престане борба за заузимање позиција ко ће добити коју нахију кад Вучић оде са власти. Таквим односом према Србији само продужавамо његову владавину У Савезу се окупљају људи и организације који немају о свему исте политичке ставове, не да би заједно о свему мислили исто, него да би заједно омогућили да се у Србији слободно може мислити различито
Не могу да замислим да међу нама има било кога ко би се противио изградњи институција. Јаке и независне институције су одлика демократских друштава. У Србији власт злоупотребљава институције за обрачун и дисциплиновање неистомишљеника. Ни овакво, више него послушно правосуђе није довољно, јер и даље има поштених и храбрих судија и тужилаца, па се на силу гура нови закон да се оствари још чвршћа контрола. А за финансијско изнуривање оних који су „непослушни“и не желе да буду део система користи се пореска управа.
Да ли сви мислимо да овакав Закон о раду мора бити укинут и усвојен нови, да се мора донети закон о пореклу имовине па да видимо ко је са чим ушао у политику, а шта сада има?
Идок у медијима гледамо Потемкинова села, Србија економски пропада. Сигуран сам да већина у опозицији дели став да су уз ИТ сектор, пољопривреда и енергетика наша шанса, да уз мало памети можемо да покренемо металски комплекс, да јавна предузећа треба да буду права предузећа са професионалним менаџментом, да грађани буду корисници најквалитетнијих услуга по најнижим економским ценама, а да запослени где год је то могуће, кроз радничко акционарство, у њима постану сувласници.
Сви знамо да власт даје стотине милионе евра за субвенције инвеститорима који запошљавају људе за плату од 200 евра. Зашто не би субвенција била бескаматна позајмица коју инвеститор из прихода фирме, коју је уз помоћ државе покренуо, враћа у року од десет година? Зашто не би минимална плата у компанијама које су добиле неповратне субвенције била 350 евра? Таквој плати ниједан прави инвеститор неће рећи не, јер их тај исти радник у било којој земљи ЕУ кошта дупло скупље. „Не“- минималној плати од 350 евра говори Вучић, јер зна да када би просечна српска породица са двоје запослених зарађивала бар седамсто евра месечно, почели би да размишљају како да деци купе нове патике или бицикл, како да их одведу на море. Сваки дан би желели више и схватили би да у овом систему то неће дочекати. Зато их власт држи на платама од 200 евра, јер тада размишљају само како да преживе и подложни су свакој манипулацији.
Има ли међу нама оних који не мисле да је у многим ситуацијама непосредна демократија боља од посредничке, односно да је одлична пракса, која постоји у неким локалним самоуправама попут Шапца, да грађани сами на референдумима одлучују на шта ће се трошити новац одвојен за развој њихове средине? Нема. Сви верујемо да се тако покреће велика енергија, да се тако јача грађанско самопоуздање и самопоштовање.
Сигуран сам да сви мислимо да је погубно да уместо да мотивишемо децу да завршавају више школе и факултете ми их обучавамо за мануелни рад за који ће бити плаћени неколико стотина евра. Можда у Немачкој то има смисла, јер се тамо такав радник плаћа 1.500 евра. У Србији, где им је плата 250 евра, то значи да младима укидамо сваку могућност бољег живота
Ако је некоме важније да на локалу има два посто више гласова него да нам приђу Локални фронт у Краљеву или демонстранти у Пожеги, њему није ни место у Савезу
и пре него дођу у године да сами одлучују о својим животима.
Постоји још много тема око којих сви који смо заиста против оваквог система власти можемо постићи консензус или пронаћи заједнички став, посебно ако се искључи екстремизам са било које стране. Јер у савезу се окупљају људи и организације који немају о свему исте политичке ставове, не да би заједно о свему мислили исто, него да би заједно омогућили да се у Србији слободно може мислити различито.
Па кад је све то тако, шта је проблем да направимо договор за Србију? Да сви будемо део организације која ће бити изнад сталне предизборне коалиције, а испод унитарне странке? Шта је проблем да се удружимо у сваком месту у Србији и да формирамо Савез за Србију како на државном тако и на локалним нивоима? Да свако сачува свој идентитет, али да уз помоћ удружења грађана и појединаца који ће се прикључити ојачамо и дођемо у ситуацију да променимо власт. Ако је некоме важније да му странка на локалу има два посто више гласова него да нам приђу Локални фронт у Краљеву или демонстранти у Пожеги, њему није ни место у Савезу. Ја бих, када би нам пришли такви људи, био поносан, а верујем да би то осећање имали и сви остали.
Савез не треба да буде затворена организација. Он стално треба да буде отворен за нове организације и појединце. Такође, он због своје отворености пружа могућност да организације које су у њему примају нове чланове или ступају у међусобне подсавезе.
Савез за Србију је у ствари савез оних који Србију виде као демократску и слободну земљу, а не као аутократију једног човека. Ако га не направимо, ми заправо дајемо право Вучићу да ради оно што је наумио. Жртвовати једну земљу једном човеку само зато што не можемо да се договоримо - то нема ни логике ни историјског смисла. Ако се то деси, то ће остати забележено као највећа грешка наше генерације.
Провучићева Србија, која тргује националним интересима у исто време уништава правну државу, гази по људским правима, слободи медија. Он подједнако уништава и национални и грађански део Србије