ЕУ неће још једног Орбана
ИВАН ВУЈАЧИЋ, БИВШИ АМБАСАДОР СРБИЈЕ У САД
Европа сигурно неће увозити нове проблеме. Кључно питање је да ли је грађанима Србије уопште стало до реформи. Они су апатични због ниског стандарда и велике незaпослености. Промене треба да буду резултат делања политичке елите, а нисам сигуран да их она жели
Европа сигурно неће увозити нове проблеме. Кључно питање је да ли је грађанима Србије уопште стало до реформи. Они су апатични због ниског стандарда и велике незaпослености. Промене треба да буду резултат делања политичке елите, а нисам сигуран да их она жели. Трећег светског рата неће бити, а трговински рат између САД и Кине нанео би штету читавом свету
Од Србије се тражи да испуни оно што је потписано у Бриселском споразуму, дакле документ о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине. Запад једноставно очекује да се та ствар реши пре пријема у ЕУ. Ново је да је наш председник најавио унутрашњи дијалог и да ће саопштити свој план за решења косовског питања, али је то одложио из очигледних разлога. Такво одлагање само ће одложити и друга питања, која је неопходно решити како бисмо ушли у ЕУ, каже Иван Вујачић, бивши амбасадор Србије у САД, одговарајући на питање НИН-а како види расплет косовског чвора који је од кључног значаја за напредак Србије у евроинтеграцијама. Он каже да ЕУ више не жели да прима државе које нису испуниле прописане стандарде.
„Неће бити трампе, у замену за Косово, нити гледања кроз прсте за поглавља 23 и 24, која се пре свега односе на владавину права. То је заблуда коју сервирају чак и неки званичници. Европа то неће дозволити, а и део поруке француског председника Емануела Макрона је да не долази у обзир проширење пре реформе ЕУ. Унија не жели да увезе нове Орбане, Качинске и сличне популистичке лидере. Оно што је структурално-историјски битно, а о чему се код нас не говори је да источна Европа у суштини никада у историји није била део оне праве западне Европе. И не мислим, при томе, ни да је комунизам узрок, не мислим ни на неомарксистичку поделу на центар и периферију. Једноставно, шест земаља које су формирале ЕУ, плус Велика Британија која сада излази, јесу мотор проширења Уније“, истиче Вујачић.
Шта је кључни разлог што источна Европа, како кажете, никада није припадала западној хемисфери?
Разлози су пре свега историјски и углавном трагични. Мислим пре свега на ратове, Пољска је, рецимо, више пута бивала подељена. Такође, суштински се врло мало радило на изградњи демократије и институција и то се сад испоставља као озбиљан проблем. Мислим на понашање Мађарске, Пољске, делимично и Хрватске, а Европа нема механизам када једном неког прими да те чланице доведе у сагласје са својим вредностима. Макрон управо инсистира да се та питања реше пре него што било ко буде поново примљен у Унију. Вучић већ у неколико наврата одлаже да саопшти шта је његов план за решење косовског питања, да ли му, имајући у виду убрзање тог процеса, истиче време и да ли његова политичка судбина зависи од потписивања правно обавезујућег споразума и сагласности да Косово добије столицу у УН?
Столица за Косово у УН је на дугом штапу. Оно што би Запад желео да види је Заједница српских општина са мало већим овлашћењима, безбедност за културне и верске објекте и још неке институционалне ствари важне за живот српског народа на Косову. Постоји огроман отпор Албанаца и не може само једна страна да гура процес. Вучић је обећао да ће ове године решити ту ствар, али мислим да би било логично да је на нивоу политичких странака и евентуално на нивоу неких других субјеката обавио интерне консултације уместо неуспелог модела који је покушао да спроведе. Његова судбина не зависи од решења косовског питања, мислим да зависи од нас и унутрашњих процеса у Србији и наравно само делимично од међународних ограничења.
Кад кажете од нас, на шта конкретно мислите?
Мислим на једноставну чињеницу да грађани бирају власт и све зависи од тога колико је Вучић у стању да испуни прокламоване циљеве.
Да ли их Вучић испуњава?
Далеко смо од реализације многих ствари. Много се прича о реформама, а суштински једино је нешто и то делимично урађено на фискалној консолидацији и то по цену смањења пензија и плата. Кад погледате све остало, реформе углавном не постоје, а тамо где је нешто покушано, на пример у правосуђу, било је много примедби стручне и међународне јавности. Зато сада власт ретерира и саопштава нам како ће то спровести у сарадњи са међународном заједницом.
Да ли ће грађани препознати да скоро ништа није урађено?
Кључно питање је да ли је народу уопште стало до реформи? Грађани су апатични због ниског стандарда и велике незапослености и не видим да је народ било где, па и овде, поборник реформи. Људи су у принципу конзервативни, гледају да се снађу у постојећем систему. Промене треба да буду резултат делања елите и то је оно што нам недостаје.
Утисак је да је елиту делимично усисао овај режим, али и да се добровољно повукла?
Рекао бих да је елита у највећој мери маргинализована.
Већ смо говорили о Макроновом науму да не прима нове чланице пре реформе ЕУ, то је процес који може да потраје деценију, можда и дуже. Шта то конкретно значи за Србију?
Плаши ме ситуација у којој званичници из Брисела у страху од сукоба ниског интензитета свима у региону обећавају пријем у догледно време. Суштинско питање је да ли се регион претвара да нешто реформише, а ЕУ се претвара да у то верује. Доћи ће дан истине када ће се видети како ствари заиста стоје а Европа сигурно неће увозити нове проблеме. Не мислим, при томе, само на територијалне спорове. Једноставно, како је то Орбан назвао, неће примати илибералне демократије или стабилократије.
Како видите улогу Русије која се, бар декларативно, поставља као заштитник српских интереса на Косову?
Русија поново покушава да игра улогу велике силе и она то ради на терену на којем је то могуће. Она је суштински позвана да брани српске интересе кроз блокаду чланства Косова у УН. Такође, Русија тражи и своје економске интересе, а с обзиром на то
Неће бити трампе у замену за Косово нити гледања кроз прсте за поглавља 23 и 24. То је заблуда коју сервирају чак и неки званичници Русији треба више интеракције са Западом, јер је руска економија мања од италијанске, а амерички федерални буџет је знатно већи од руског БДП-а
да је регион у приличној мери зависан од руске нафте и гаса, Москва има огроман утицај на унутрашња кретања у Србији.
Колико су Руси искрени у тврдњама да су заштитници српских интереса?
Мислим да су они искрено рекли да ће подржати одлуке Београда ма какве оне биле. То значи да уколико наша страна тражи, рецимо, посматрачку столицу за Косово у УН коју већ има Палестина, Руси ће то подржати. Питање је да ли ће то неке друге земље подржати, али Москва свакако хоће. Дакле, Руси неће бити већи Срби од самих Срба.
Како се десило да Србија и регион на неки начин поново постану поприште за одмеравање снага великих светских сила?
Предимензиониран је наш смисао за геополитику. Тачно је да се геополитика вратила у Србију, јер су се сада вратили неки актери којих неко време није било. Пре свих Русија и Турска. Али, ми нисмо никакав геополитички пупак света, Исток и Запад имају много веће проблеме у другим деловима света и потенцијалне тачке конфликта као што су Украјина, где је полуратно стање, или Сирија, у којој се фактички ратује већ седам година. Овде се више сукобљавају интереси великих око утицаја на јавно мњење, економију... Кључно у свему је шта ми заиста хоћемо? Русија се никада декларативно није изјаснила против нашег чланства у ЕУ, а Турска и САД, такође, желе да нас виде у Унији и то је добро. Али главна адреса је Брисел и поставља се питање да ли ЕУ жели нас и да ли ми желимо у ЕУ, или је то нешто што се одвија по сценарију пролонгирања делимично и из објективних, а делимично из субјективних разлога, и с једне и с друге стране.
Дакле, да ли ми желимо у Унију и да ли Унија жели нас?
Тешко је превариту ЕУ у ситуацији у којој се налази. Добра вест у свему је да је економија почела да расте у главним земљама ЕУ и то ће повући и остале, па ће се одразити и на нас. Унија мора најпре да преброди проблем који је настао увођењем идентитета који раније није био присутан и врати либералне вредности. И у народу и у елитама постоји скепса према брзом пријему нових чланица. ЕУ је погрешила јер све ово предуго траје и није показала много имагинације да убрза тај процес, а све ово што се касније догодило може само да успори ствари. Што се нас тиче, нисам сигуран да наше политичке елите желе истинске промене, а ако то и желе онда то крију или бар не манифестују.
Свет се, како је рекао амерички дипломата Ричард Хас, налази у ери нереда. Како вам као дугогодишњем амбасадору у САД данас изгледа америчка спољна политика?
Америчка спољна политика и читава администрација се налазе у једном перманентном превирању захваљујући и личности председника Трампа, што се види и у променама у самом врху администрације. Мислим да Стејт департмент ради у суштини на аутопилоту, сем у оном сегменту где Трамп показује директно интересовање. То су односи са Русијом, Северном Корејом, Сирија... Занимљиво је да је Макронов говор у Конгресу био фантастично топло примљен. Макрон настоји да делује као лидер онога што смо некада звали западним светом, са идејом да Америку придобије за ту матрицу коју смо гледали од Другог светског рата па све донедавно. Без обзира на повремена размимоилажења Америка и Европа су природни савезници, на крају крајева, Америка је настала од Европе, а Европа је у великој мери американизована.
Да ли Макрон има потенцијал да преузме водећу улогу у Европи, посебно у ситуацији када је настао известан вакуум повлачењем Немачке?
Немачка на челу са Ангелом Меркел као политичарем иза кога стоји најјача економија, није исказала лидерство које се од ње очекивало. То се види на бар три кризне тачке са којима се ЕУ суочила; једно је криза еврозоне, где је у суштини на инсистирање Американаца Грчка задржана у еврозони с обзиром на то да је немачки министар финансија предлагао да Атина буде избачена. Друго, Немачка је „пала“на украјинској кризи, говорило се да Меркелова има добре лич-
не односе са Владимиром Путином, а није успела да предупреди сукобе. На крају, ту је и мигрантска криза која је канцеларку коштала подршке у самој Немачкој. Не треба, ипак, ни очекивати од једног човека да све промени. Обама је у Америци дочекан са огромним надама и очекивањима, а у пракси је налетео на велика ограничења. Често се заборавља да и ти лидери имају унутрашња, и те како озбиљна ограничења. Макрон покушава да уз подршку Немачке реформише Унију. Излазак Британије из ЕУ ставља Француску у позицију да преузме много већу улогу. Заборављамо да је ЕУ јако асиметрична и да се две трећине њеног БДП-а ствара у пет земаља, у Немачкој, Француској, Италији, Шпанији и Великој Британији која сада напушта Унију. Излазак Британије даје већу полугу Паризу и надам се да ће Макрон као политичар који је дошао да реформише и Француску и ЕУ наћи заједнички језик са немачким естаблишментом.
Како сте видели америчко бомбардовање Сирије у тренутку када је Трамп најавио повлачење?
Он је покушао да покаже да је чврст и то је урадио на симболичан начин који није имао никаквог смисла, јер шта значи срушити три зграде са сто ракета. Добро је што се водило рачуна да не погине нико од Руса, у претходном бомбардовању су неки Руси страдали али се испоставило да је реч о плаћеницима. Немојте заборавити да су током Кубанске кризе Кенедију његови генерали говорили да треба бомбардовати Кубу, на шта је он узвратио питањем: „А шта ће се десити ако погину Руси, шта ће бити са Берлином“? Такви потези имају последице. Трампови саветници су у овој ситуацији успели да га убеде да се ствар уради баш онако како је урађена. У свему је битно да се не види суштина америчке политике у Сирији.
Уколико се заиста САД повуку из Сирије, да ли ће то значити крах америчких амбиција на Блиском истоку и признање да је Русија фактички добитник у Сирији?
Најпре бих рекао да је ЕУ пропустила да се више бави том кризом, јер на крају крајева Европи је у интересу да се ситуација у Сирији смири како би се зауставио и талас избеглица. Макрон има практичан разлог да држи САД у Сирији са идејом да се рат оконча. Не видим неки велики добитак ни за кога. Сви су на губитку, нарочито Сирија. Запад покушава да склони Асада, Русија да га сачува, а цену плаћа цела једна земља. Једини начин је компромисно решење и склапање мира како би почела обнова земље. Мислим да се Американци неће повући, али никад се на зна с Трампом.
У том контексту, како вам изгледа спољна политика Русије?
Американци су погрешили што после 11. септембра нису више пригрлили Русију као стратешког партнера у борби против радикалног ислама. После су дошле конфронтације. Украјинска криза је у великој мери допринела заоштравању односа на релацији Вашингтон – Москва. Та криза је резултат дипломатских грешака са свих страна, укључујући и Путина. У интересу Запада је да се ти односи нормализују, а чини ми се да је Русији још више стало да има нормалне односе са Западом. Хајде да се присетимо Никсона који је са Кисинџером направио трипартитни свет – САД су нормализовале односе са Кином, а Русија је била трећи партнер. Да ли за Запад сада има више смисла да Русију гура у савез са Кином или да Русију више укључује у западне токове. То је фундаментална грешка Запада. Али када се догоде кризе, сви се затворе и тешко је пребродити неке препреке. Дефинитивно, Русији треба више интеракције са Западом, не заборавите руска економија је знатно мања од италијанске. Амерички федерални буџет је знатно већи него цео руски БДП. Русија у великој мери зависи од цене нафте и гаса па њен друштвени производ варира у зависности од цене ових енергената на светском тржишту.
Како сада ствари стоје, ускоро би могло да дође до сусрета између Трампа и севернокорејског лидера Ким Џонг-уна. Мислите ли да је потпуна денуклеаризација могућа када амерички председник тражи потпуно уништење севернокорејског нуклеарног арсенала?
Сусрети тог типа нису добри ако нису добро припремљени, а још су обојица непредвидиви. Када тако нешто планирате морате тачно знати шта ће бити на дневном реду, шта су међусобна очекивања и најважније морају се знати потенцијални исходи. У овом случају ти елементи не постоје. Када с једне стране имате личност као што је Ким Џонг-ун и с друге, Трампа који мисли да је то бизнис, може доћи до великог курцшлуса, чак и до лошије ситуације него што је била. Трамп не разуме да то није бизнис. У бизнису, ако с неким преговарате и не успете, тражите другог партнера. Овде су исти актери, овде нема промене партнера. Дакле, ако се Трамп не договори са Кимом не може га заменити неким другим, он ће и даље бити ту.
Прети ли свету нова глобална економска криза ако се додатно заоштри трговински рат Кине и САД и како ће у том сукобу проћи остали, па и Србија?
Усред ове халабуке око трећег светског рата, који се неће десити, јер сви знају последице, што не значи да неки инциденти не могу довести до сукоба, много је већа опасност од трговинског рата са Кином. Он би нанео штету свим привредама, укључујући и америчку и ту кризу нико неће моћи да избегне, јер је реч о две највеће економије на свету.
Како вам свет изгледа десет година од банкрота Лиман Брадерса и почетка глобалне кризе?
Свет изгледа много другачије, јер је англосаксонски модел капитализма претрпео јак ударац, не само у економском смислу већ и у смислу оријентације ка већој тржишности. Државни капитализам је ојачао у свим земљама. Исто тако, у ових десет година Кина је почела да игра много већу улогу захваљујући томе што је, без преседана, једна велика земља тридесет година имала енормне стопе привредног раста. То се никад раније није десило и сада поједине земље тај модел посматрају као потенцијално употребљив, иако мислим да он уопште није универзално примењив. Друго, Американци су имали такозвану меку моћ још у време Кубанске кризе, а сада су је изгубили, па се на САД много мање него раније гледа као на земљу са позитивним набојем.
Вучићева судбина не зависи од решења косовског питања, већ од нас, јер грађани бирају власт