Између смедеревца и рупе од метка
НЕЗАВИСНА СЦЕНА
Иако тек малена острва у океану културе коју сматрамо меродавном, независне сцене и сценице све се више помаљају, као после осеке. Та „апокрифна“сцена покреће се на погон страсти према есенцији стварања. Неколико примера указује на њен све већи значај
Док званична култура, морамо рећи - тавори, разједана цењкањем око буџетских давања, прекобројем непотребних, а мањком носилаца напретка, урушава се због окошталости у програмима и схватањима, или отаљава због сигурних плата, негде на њеном рубу почиње револуција. Културна. У тој побуни духа није важан статус, школа, начин и место изражавања, већ само оно што мора да се изрази и размени. И то се, чини се, омасовљава у српској престоници.
Иако и даље скривена од очију већине, отиснута од мејнстрима, мимо буџетских јасала, зависна само од себе, та „апокрифна“сцена покреће се на погон страсти према „есенцији стварања“. Или, конкретно, театру, кад је у питању Дорћолско народно позориште у Солунској улици, на броју 24.
Смештено на Доњем Дорћолу, „ружи култура до пре Другог светског рата“, како кварт описује директор Филип Гајић (уједно и редитељ, и драматург, реквизитер, домаћин...), једва да се примећује међу околним кућерцима, засад измигољеним џентрификацији. Упућени посматрач препознаје две рупе од давних метака на вратима налик тараби, повише назива установе и месингане плочице са натписом „институција од националног значаја“. Добијене на поклон од „фанова“.
Иста краси и сам улаз у позориште, можда некадашњи биоскоп, будући да је ту живео кинооператер Исак Пинкес, и да у „сали“још постоји отвор кроз који су пуштане пројекције. Атријум је двориште из детињства тзв. старих Београђана: смоквица, авлија за релаксацију окружена шупицама и сличним објектима где одјекују повици комшија.
Иако скупо за ренту, папрено по цени струје, ентеријера сасвим запуштеног, Гајићу и младој глумици Јани Милосављевић ово је здањце деловало идеално као прибежиште. Од чега? „Од корупције у култури, једине континуиране појаве у српском друштву. Од квазиелите што диктира судбину театра и позоришних делатника, дуже од 30 година“. „Од наопаког система вредности где ’рука руку мије’, ’ја теби награду, ти мени посао или хонорар од режије’“. „Од мочваре улепљене жртвованим генерацијама студената, у толиком броју – стотинак сваке године – само ради плата професора“, кажу углас директор и „запослени“.
Да, они раде за незамисливо мале новце, док им је бенефит ничим покварен ужитак стварања позоришног дела, па су за годину дана (први рођендан им је био 17. фебруара) и мање, на сцену поставили чак пет премијера. Посета је и даље непредвидљива: некад их има двоје-троје, а некад публика мора да се враћа са капије. „Долазе ли критичари“, питамо. „Не, не зовемо их, јер немамо за њих ’коверту’“, поткупљивост „процењивача“још је једна од ставки што их избегавају самоизгнанством из класичних оквира.
Сцена звана Космодром, уједно и гледалиште, не да се описати ничим виђеним. Бину заодењују седишта склепана са коца и конопца, али и удобна, кружно комбинована са „смедеревцем“, сточићима из разних расходованих епоха, сандуцима са војног отпада... У дну је шанк, насупрот улазних врата што поручују да је изла-
зак током представе – преупадљив и посве неумесан. Ово изазива мору, изниклу на пракси посета официјелним кућама, па је олакшање потом доживљеним интензивније.
Ти млади глумци, још студенти, одишу свежином, али и даром великана, сопственим прерано сазрелим бићем преносе апсурд комада Луде ноћи над Совјетским Савезом. Основа је низ једночинки Музе Павлове, претопљен у компактну представу. Гледаоци, њих петнаестак, необуздано се кикоћу, сузе им теку од смеха, док дубљи слојеви комада ковитлају желудац.
Поклон је свечан, иако је ситуација гротескна, нимало слична овацијама из сомота ложа званичних позоришних институција, често притворним или куртоазним. Овде си (малтене) један на један са глумцима и утисак не можеш да лажираш.
Статус уметничке удруге Матријаршија у Земуну такође није формалан, већ је њен облик базиран на сусретима проистеклим из заједничких склоности. Стога јој ни састав није сталан, као што и број здружених варира. И назив произашао из шале о вођству „јаких жена“сада је упитан, с обзиром на растући број мушких чланова, подједнако „еманципованих“. Једине константне су ентузијазам према уметничком раду и другарска блискост као резултат суштинског разумевања другачијег.
Матријаршија је, тако, мрежа разноразних индивидуа и групација склоних „независном“изразу, миксу арт-брута, андерграунда, жестоке алтернативе у свом примарном значењу. „Све су то прилично флексибилни термини, па се њима поигравамо у описима жанрова којима се бавимо“, смешка се Милета Мијатовић, песник и музичар, истичући мањи значај етикете у односу на садржај.
У прву у низу ушорених кућица у оквиру заједничког дворишта, а по дозволи власника, уселио се 2014. атеље за сито-штампу, под вођством Жоане Маркаде-Мо, Францускиње, привржене Београду након студентске размене. То је сада мултипрактик простор, са одељком за архиву, другом собом у којој је графичка преса и сродне машине за штампање отисака. И трећом, где се уприличује сад већ чувена Кафана Трећа кућа, комбинација музичког вишечасовног перформанса и угоститељске делатности. У предсобљу су започета дела Александра Денића, док су плакатима, сликама, скулпурама... дупке испуњени сви зидови и ћошкови. Позади је башта, наравно, органска, са негованим, разбехараним воћњаком.
Видевши да је место где је некад владао разорни зуб времена сада полигон стваралаштва, власници „комплекса“запустелих домаћинстава уступили су Матријаршији и остала два објекта. Из тога се изродило прегршт нових активности, на челу са фестивалом Ново доба као једним од најпрепознатљивијих брендова, поред сајма независног стрипа Фијук. Бенд Битлсти је круна радионице са групом младих са сметњама у развоју, што је посебан сегмент колектива.
И кад наоко само чаврљају, они заправо стварају, по методу надовезивања идеја, што чине и у пракси колажирањем разних ауторских рукописа. „Наш принцип је да радимо, а ако дође новац, то само значи да ће све бити комотније“, објашњава Милица Ивић, теоретичарка уметности. То „све“подразумева и резиденцијалне боравке страних уметника, барабар са бесомучном домаћом продукцијом, тако разноврсном и бројном, да је нужан организаторски мозак Банета Драгићевића да се сети где је шта ускладиштено.
Пролеће је моменат када се чланови размиле по разним странама света, што због изложби, што због фестивала независне провенијенције. Тренутно је актуелна Арт-брут поставка у Паризу, а део мреже Матријаршије, где део екипе иде да представи истофаховске графике. Одговорни за секцију издаваштва хитају исто вече за Будимпешту, на један од фестивала сличних Новом добу. Ко сад остаје, ићи ће другде у неком другом наврату, у понуди до ране јесени.
Да ли у овом утопијском устројству икад долази до чарки, питамо. „На делу су два синдиката, први Жива пара, који заговара будзашто продају радова, да би се дошло до каквог-таквог ’кеша’, док други заступа свест о реалној вансеријској вредности опуса колектива“, смеју се углас. Јер, све су то ситна размимоилажења, небитна у односу на мисију ширења „слободне уметничке територије“. Укључујући све више жанрова, као што је Радио Комбинат, увертира за планирани ТВ канал, већ испробан лајв стримингом многих догађаја.
Трећи пример ванинституционалног дејствовања је позориште Le studio, активно већ пет година, а од лане пресељено из куће у Венизелосовој у напуштену зграду БИМ Славије (Поенкареова 26). Потребна је извесна кураж и прецизна мапа да се театар пронађе у мрачној, али узбудљивој (екс)индустријској четврти код Панчевачког моста. Зато можда и наликује братским просторима у Берлину, па као путоказ служи мурал, на фасади од црвене опеке.
До сцене вас делe још два висока фабричка спрата, мимикрирана маштовитим аранжманима, док је сала истовремено и клубић, оба опремљена троседима и другим комадима удобног ретро-намештаја. Музика не надјачава жучне разговоре поседалих за сточиће. Атмосфера је пријатна и обећавајућа.
„Наш је обичај да после представе поразговарамо са публиком“, схему тумачи Жан-Батист Демарињи, редитељ и један од оснивача театра, поред сценографкиње Сање Маљковић. Због личног контакта, они и примају госте, и наплаћују карте, потврђујући начело да је на живој речи и размени емоција позориште и засновано (свако, осим официјалног, прим. нов.).
Демарињију је модел независне театарске куће добро познат из родне Француске, а Београд му се наметнуо као згодан за нове почетке. „И, заиста,
Матријаршија је мрежа разноразних индивидуа и групација склоних „независном“изразу, миксу арт-брута, андерграунда и жестоке алтернативе Позориште Le studio активно је већ пет година, а индустријско здање наликује братским просторима у Берлину, док као путоказ служи мурал, на фасади од црвене опеке
независна сцена се овде у међувремену развила од практично нуле, што по нашем патерну, а што на друге начине“, каже редитељ. Остале не сматра конкуренцијом, јер што их је више, то веселије, односно, прикладније успостављању услова да се и гледаоци навикну на другачије. У том циљу Le studio је отворен и за гостовања трупа без сопствене адресе.
А ко су стални чланови ансамбла? „Често ме питају да ли су глумци професионлци, што овде има значење поседовања дипломе, док се другде професионалцем сматра онај који се активно бави датим послом“, Демарињи, опет, не прави разлику међу протагонистима, док год је тај неко посвећен. Суштински, најбољег учинка има са полазницима своје школе, јер се током те две-три године у потпуности упознају. Виде шта коме лежи, коме је позориште непролазна страст, а коме тек хир младости.
Са петогодишњим искуством, Le studio је самоодржив по питању редовног репертоара. Комедије попут Распареног пара, играног те вечери, помажу да светлост рефлектора доживе и тежи комади што публику гоне на дубље промишљање. „Током јануара и фебруара нема представа, као ни лети“, Сања Маљковић ово оправдава немогућношћу грејања тог архитектонског гиганта, али и припремама нових премијера, три годишње. Гарантовано забавних, што јемчи верну клијентелу, која се овде смеје и кад радња на сцени изазива непријатност, жуч и мед се овде скупа добијају.
Иако тек малена острва у океану културе коју сматрамо меродавном, независне сцене и сценице, све се више помаљају, као после осеке. Описаним ваља додати Циглану на путу за Лешће, Музеј Мацура у Новим Бановцима, Магацин у Краљевића Марка са све Оставинском галеријом, Дорћол плац, Дистрикт у Цетињској, Плаво позориште, Дах театар и многе друге. И не заборавити угашене, попут Миксера и ИТС-З1 у Ритопеку, што стварају плодне меандре од главне струје културе.