СОФТВЕРИ ВРЕДНИЈИ ОД МАЛИНА
Дејан Илић
Време правника и економиста је прошло. Свима који желе да студирају природне науке требало би дати стипендије, платити школарину и смештај. Када би се тако економски стимулисали, било би их много више. То нису велики издаци за државу, а касније ћемо моћи нашу памет да продајемо странцима
Ми смо препаметан народ, али ако Србија жели бољу будућност, морамо се стално школовати. При томе је за нас енормно значајно упућивање на инжењере електронике и машинства, на природне науке. Време правника и економиста је прошло. Мишљења сам да би свима са природних наука требало дати стипендије, платити школарину и смештај. Када би се тако економски стимулисали, било би их много више, а то нису велики издаци за државу. На тај начин добићемо потенцијал који ћемо касније да користимо како бисмо продавали нашу памет.
Неколико младих људи се вратило пре шест-седам година у Србију, који пишу софтвере и том приликом су ме питали како бих их усмерио и дао који користан савет. Почели су да раде, да се удружују, укључили смо их у Иновациони фонд и дали им основна средства. Са правом се поносимо њима. Пре пар година највећи извозни пројекат биле су малине и купине у нашој земљи, а сада је тај један део малог софтвера, који су ти људи направили, вреднији од извоза поменутог воћа. То је тај смер где морамо више да се укључујемо и инвестирамо.
Сећам се када сам, као директор Варте, преселио фабрику из једног великог града у мало село од 20.000 људи. Када сам то урадио од локалне самоуправе нисам тражио новац. Тражио сам да ми донесу такве локалне законе да моји радници могу да раде и недељом јер је мени то било потребно - да се радницима који хоће да раде и недељом то и омогући. Тражио сам, такође, да ми направе шине кроз фабрику, да не чекам дозволе два месеца, већ да у року од два дана добијем дозволу за повезивање, како бих могао контејнере одмах да извозим. Градоначелник је дошао код мене и рекао да би волео да трг у селу доведе у стање које би се свидело свима, јер тренутно није добар. Питао сам га колико новца му је потребно како би поставио жељену скулптуру и ништа више. То ја та спрега, на мом примеру, локалне самоуправе и привреде.
Често ме питају да ли су у медијима довољно заступљени позитивни примери о нашим успешним људима, талентима и њиховим идејама. А има толико светлих примера наших људи који се нигде не спомињу. Објављивање информација о скуповима, на којима се промовишу иновације, нема за циљ само да се грађани обавесте о томе, већ и да се мења наш ментални став и склоп нашег народа, да се цене и вреднују нечија достигнућа.
Већ дуго живим у Немачкој и тамо су за исти посао жене плаћене барем 30 одсто мање. Зашто је тако, не знам. Тај део се традиционално тако држи и немам објашњење за то. Али, ту разлику у плати компензовао сам изградњом вртића у кругу фабрике. За време паузе жене могу да оду и виде своју децу, а уједно и да ручају са њима. Фирма без профитабилног пословања нема перспективу. У Немачкој се нико не бори за еманципацију жена, сада су мушкарци ти који се боре за еманципацију мушкараца.
У Србији су инжењери традиционално мушко занимање, док у маркетингу и логистици већину чине жене. Не знам зашто се више не опредељују за електронику, јер понуда на немачком тржишту је пет према један у корист мушкараца, нарочито када су у питању инжењерство, електроника или математика. А када немате понуду, онда немате ни опцију да запослите жене. Када причам са младим нараштајима, када погледам своје дете и њену генерацију, сви желе да побегну од математике, а заправо би је требало популаризовати, јер отвара простор за многа профитабилна занимања.