НАПИСАХ ОНО ШТО МИСЛИМ
Даница Поповић
Када је Милован Ђилас на суду изговорио: „Мислио сам баш то што сам написао“, овај легендарни револуционар осуђен је, најпре, на три године затвора. А написао је, ни мање ни више, да треба увести вишепартијски систем. Те, давне 1955. године, таквима није било места другде него у затвору. Ово питање – шта си мислио кад си то написао – постављено му је због других „јереси“још три пута, на каснијим суђењима, и сваки пут су и одговор и казна били исти. Јасно је да судијама није било важно шта друг Ђидо мисли, него да се предомисли и одрекне написаног. Легенда је започела оног тренутка кад је Ђилас то одбио.
Многима је реченица „Мислио сам баш то што сам написао“постала светионик. Одбрана слободе, разума и достојанства. Тек кад видиш одговор, јасно ти је колико је само питање глупо. Како, шта сам мислио? Па лепо ти пише! Ако си писмен - ућути, ако ниси – нестани!
Велики песник Брана Петровић је једном о томе писао, баш у НИН-у. Мангуп, какав је био, Брана није одолео да каже оно што нико од нас није. Па написа - и ја бих тако поступио, само да нисам кукавица!
Лепо рече Маркс, историја има тенденцију да се понавља: први пут као трагедија, други пут као фарса. Кад доживех да ме суду тужи Маријан Ристичевић, а судија пита – шта сте хтели да кажете у тексту „Ристичевића за омбудсмана“, шта друго да кажем него баш оно што је Милован Ђилас рекао?
Мислила сам, рекох, баш то што у тексту пише. Да ова земља иде бестрага. Да на руководећим местима седе плагијатори и незналице, керамичари, власници печењара, полусвет... Да би стога баш згодно било да нам Вучић, на упражњено место омбудсмана, стави неког попут Ристичевића, легендарног вицешампиона ТВ ријалитија Фарма, које се пристојан свет једноставно гнуша. Такав да нам буде омбудсман, савест нације.
Несуђени омбудсман је после пола године тужио (и НИН и мене) суду, тражећи накнаду за душевни бол (како рече, за „бол у стомаку“) у вредности од 300.000 динара. Што пред економисту одмах ставља дилему о корисности. Новац служи да повећа задовољство – или да смањи непријатност, а мучнина од блиског сусрета са учесником Фарме далеееко је већа од новчане казне! Али, суд је – суд, што рече Балашевић, и тако, нађосмо се на суду.
Не би мени тешко пало суђење, да не волим да гледам CBS-ову серију Судија Џуди, где приказују снимке стварних суђења у САД, од пре пар година. Судија дође, испита парничаре, а највећа казна коју сме да пропише је 5.000 долара. Ако треба, судија Џуди оде да телефонира и испита сведока кога странка жели да прикрије, врати се – и пресуди. Све траје петнаестак минута, заједно са рекламама.
Исто суђење овде траје најмање три године. Наравно, под условом да икад почне! Шта су, забога, радили ти министри правде, те Маловићке, Душани Петровићи, и остали, који су то часно место заузимали? Није ли се могла донети одлука – закон – шта год – где ће да пише да у парничном поступку суђење траје двадесет минута? Шта ће ти више? Сви донесу доказе, кажу шта имају, па судија пресуди.
Лепа вест је што је судија на нашем рочишту помало личила на судију Џуди. У тужби, главна (смислена) оптужба је била да Ристичевић не поседује никакве фирме, и још, да фирму не би ни умео да води, јер једва уме вирман да попуни. На одговор одбране, да његова жена поседује фирме о којима се говори, те да је према Породичном закону то њихова заједничка имовина (што ће рећи да их Ристичевић и те како поседује), судија је само питала – да ли ваша супруга поседује, или је поседовала наведене фирме? Кад је Ристичевић одговорио да не зна – нема тог судије који не би видео да тужилац лаже!
Суђење би у САД тада било закључено, а овде је остало да за шест месеци (!!!) главни уредник НИН-а да изјаву. Где ће рећи како се зове, да је главни уредник НИН-а... па ће онда проћи још ко зна колико месеци да се пресуда донесе. Ко се то игра нашим животима?
Ех, да... Да је Вишем суду у Београду председавала судија Џуди, сигурно ме не би питала - шта сам мислила када сам написала да је Ристичевић „мало необразован“. Ко год је пратио ову серију, сигуран је да би му судија Џуди сама одговорила – па сам си рекао да не знаш ни вирман да попуниш, ниси ти мало, ти си мнооого необразован!
Било како било, историја се поновила као фарса. А не мора тако да буде.
Шта сам хтела да кажем у тексту „Ристичевића за омбудсмана“? Баш то што пише, рекла сам судији - да земља иде бестрага, да на руководећим местима седе плагијатори, незналице, керамичари, власници печењара, полусвет...