ПУКОТИНЕ САВРЕМЕНОГ ДРУШТВА
Белдокс, 11. пут
Чак 98 наслова из програма предстојећег фестивала указаће на разне и различите аспекте света у коме живимо. Међутим, двојица интригантних аутора, као што су Ејбел Ферара и Улрих Зајд, представиће и уживо своје филмске провокације
Већ сама чињеница да ће у недељу дана бити приказано чак 98 наслова документарног филма, говори о високим амбицијама предстојећег Белдокса. Фестивал ће од 7. до 14. маја бити и у више сала него раније, а податак да је део програма намењен и за Музеј савремене уметности указује жељу Белдокса да се што више приближи светским трендовима. Главни програм пратиће паралелно и индустри и маркет, што тек наводи на високу лествицу коју је фестивал у свом 11. издању подигао.
Како би сугерисао и да су се домаћи филмови приближили светским стандардима, селектори су одлучили да отварање у Сава центру обележе два нова документарца српске продукције – Слатко од Ништа Бориса Митића и Последња авантура Кактус Бате Ђорђа Марковића. И оба су врло специфична у свом изразу.
Први је сатирична документарна парабола у којој Ништа враћа Све на своје место. Слатко од Ништа је сатирична документарна парабола где Ништа, уморно од нашег неразумевања, бежи од куће и долази да нам се обрати први и последњи пут. Документарне кадрове Ничега снимали су директори фотографија у 70 земаља, а глас Ничега, које нам се све време обраћа у стиху, снимио је Иги Поп. Филм је имао премијеру на 70. фестивалу у Локарну, након чега је примљен на више десетака фестивала и бијенала уметности, укључујући и престижни фестивал ИДФА, те Москву, Швајцарску, Софију, Кијев, Стокхолм, Талин, Лондон, Женеву…
Други филм је једнако интригантног садржаја. Последња авантура Кактус Бате Ђорђа Марковића прича је из прошлости. У њему, Александар
Зограф, прослављени аниматор, открива необични стрип из Другог светског рата. Његов јунак је Кактус Кид, мали кактус заробљен у својој саксији. Заинтригиран, Зограф започиње истрагу кроз живот креатора Кактус Кида – мање познатог уметника Вељка Коцкара. Ускоро, открива да је Коцкар био ухапшен одмах по ослобођењу Београда 1944. Оптужен да је био агент Гестапоа, убрзо је и погубљен. Зографова истрага открива далеко комплекснију причу: Коцкаров идентитет и уметнички радови били су украдени, врло је вероватно да је био у љубавној вези са девојком војника гериле и да је цртао антикомунистичку пропаганду за нацисте… Коцкара је у филму отелотворио Милутин Милошевић, а појављују се Тихомир Станић, Ана Мандић, Виктор Савић и други… Занимљив је и податак да је музику писао Краљ Чачка.
Ипак, далеко интригантнији су гости фестивала, који ће као и сваком догађају дати на значају и свечаности. Ове године, Белдокс у фокус ставља неколико аутора који превазилазе опусе класичних документариста. Један је Ејбел Ферара, далеко познатији по својим играним провокацијама. Други је Улрих Зајдл, који се никада није декларисао као редитељ документарних филмова, већ као аутор који на себи особен начин приказује свет у коме живимо.
Ејбел Ферара представља се новим документарним филмом Трг Виторио. Сем играних, Ферара је потписао и значајан број документарних остварења, у којима се враћа на она места одакле је потекао он или његова фамилија, или се бави оним што га се лично тиче. Ако је у документарном филму Улица Малбери из 2010. године успео да реконструише место одакле је започео своју филмску каријеру 1975, а документарцем Chelsea on the Rocks да оживи и чувени хотел Челзи у срцу Њујорка, Ферара сада доноси документарац Трг Виторио којим слави чувену римску „пјацу“. То је један од чак два документарца које потписује у прошлогодишњој продукцији. Други филм Уживо из Француске посвећен је осликавању живих извођења музике коју је користио за своје игране филмове, којих није било тако много.
Филм Трг Виторио је хроника најживљег трга у Риму, на коме се све
Увек је далеко најинтригантније ко ће бити гости фестивала, који као и сваком догађају дају на значају и свечаности. Ове године, Белдокс у фокус ставља неколико аутора који превазилазе опусе класичних документариста
мултикултурне различитости овог града осећају у потпуности. Трг је један константно живахни мултиетнички центар у коме живе и Римљани и Азијати, и Африканци и Индијанци. Пролазећи тргом, Ферара се упушта у разговоре са њима о њиховом пореклу, разлогу доласка, жељи за останком. И опстанком у суровом савременом свету. Управо због своје врло сликовите структуре, Трг Виторио је постао и стециште многих уметника, као и самог Фераре, који зато управо структуром документарног филма успева да продре до сржи и да уђе у унутрашњост његове јединствене димензије. Јер Трг чине људи и њихове приче. А својим приступом, Ферара им отвара врата да му се увелико повере. Као што је и акцентовао различитости у документарцу, тако је и своју каријеру градио на жанровским и тематски крајње различитим остварењима. Рођен у Бронксу, Ферара је почео снимајући филмове са супер 8 камером, пре него што се нашироко прочуло за њега захваљујући филмовима Driller Killer и Ms. 45. Ова два остварења испуњена жестином и насиљем, као и особеном стилизацијом, поставила су високо летвицу очекивања од његових потоњих радова. Ферара их није разочарао. Колико год да су студији желели да га присвоје, он је остао доследан свом авангардном приступу филму, те је тако потписао нека од култних остварења, попут Злог поручника из 1992. године, дела које је врло брзо стекло статус култног. Рађен у готово документаристичком маниру, тај филм је управо и нагласио Ферарину тежњу ка јефтиним а провокативним делима.
Његова обрада фантастичних Крадљиваца тела, те вампирска посластица Зависност, трилер Змијске очи са Мадоном, црнохуморна Сахрана, религијска екстраваганција Марија и брза комедија Приче о го-го играчицама, обогатиле су на различите начине његову каријеру све до новог доба кад потписује апокалиптични 4:44 Последњи дан на Земљи и биографски Пазолини, о његовом очито омиљеном аутору и инспирацији. Каријеру између попунио је видео спотовима, покојом серијом и, наравно, документарцима. Колико год је сваки од филмова био различито примљен и код публике и код критике, Ферара је без сумње остао доследан свом специфичном стилу и независној продукцији, што му је и обезбедило статус култног аутора. Трг Виторио је следећи филм у низу којим он свој статус оправдава.
Сдруге стране, слично контроверзан свакако је и Улрих Зајдл, који је увек у фокус својих остварења стављао реалне људе и реалне људске приче. Његов стил одликује оштрина, кроз чију призму посматра пукотине савременог европског друштва.
А у таквом друштву видљиве су бројне деформације. Зајдл их износи без улепшавања, украшавања, стилизације. Њега глобални проблеми занимају кроз призму малих, невидљивих људи на маргини друштва. Или, како сам каже, фокусира се на велике мале животне ствари.
За овдашње фестивалске сладокусце постао је незаобилазно име кад су провокације у питању, још откако га је домаћа публика упознала са два више него провокативна остварења приказана крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година на Фесту, као што су Модели или Пасји дани. И свако његово наредно остварење, закључно са последњим филмом Сафари, очекивано је са посебном пажњом.
Стога је сасвим извесно да ће ретроспектива посвећена овом аустријском редитељу, коју је припремио предстојећи Белдокс, бити више него интригантна. На њој, видећемо нека остварења први пут. На програму је његов дипломски рад Матура, због којег је избачен са Филмске академије, јер су професори сматрали да ће нарушити углед те институције. Ту је и филм више него интригантног наслова – Добре вести: колпортер, мртви пси и други људи из Беча – који се налази на листи 10 омиљених филмова Вернера Херцога. Филм Исус знаш снимљен је током исповести у једној цркви, где су верници свашта исповедали, а Губици су очекивани смештен је у зиму 1992. и прати живот вође друмских бандита. Следи филм Животињска љубав који се и дан данас сматра најузнемирујућим филмом његовог опуса, као и филм У подруму, у коме прати крајње необичне хобије обичних суграђана у њиховим подрумима.
Интересантно је свакако да су обојица аутора специфичним стилом осликали свет у коме живимо и заинтригирали нас тиме. Белдокс ће бити добро место да се испита да ли су они заправо демантовали стварност у којој живимо.