ЗАШТО СМО СЕ УПЛАШИЛИ ЗВУКА

Писмо Чарлија Чаплина писано за НИН

На позив тадашњег уредништва нашег листа, чувени синеаста је пре шездесет година написао писмо о разумевању једне младе уметности као што је филм. Његове речи на чудан начин одјекују до данашњих дана

На насловној страни 415. броја НИН-а, објављеног 14. децембра 1958, налазе се Јосип Броз Тито и Гамал Абдел Насер: срели су се „на путу за земљу пролећа на три хиљаде острва – Индонезију“. У рубрици Профил недеље штампана је биографија Ибрахима Абуда, председника суданске владе. Спољнополитички фељтон посвећен је Цејлону, а путопис из Холандије предвиђа да неће проћи много времена пре него што свака кућа буде имала – туш.

Додатак Недељна панорама (наука, спорт, забавник, роман) отвара прича о бегунцима из Алкатраза („један осуђеник гњура, море га избацује,

острво чува његову легенду“). Следе приче о холивудским браковима што се распадају чим глумци оду у Италију и стубац Из животињског царства, с темом галебови.

Уз вести о успешној екранизацији романа Нормана Мајлера (Голи и мртви) и обиље филмских новости, НИН штампа писмо Чарлија Чаплина (1889-1977), глумца, сценаристе и редитеља, послато на тадашњу адресу нашег недељника.

Реч је о прилогу славног синеасте за шеснаести наставак фељтона Душана Пешића под насловом Шест деценија историје филма, започетог последњег дана августа 1958.

Сматрајући да „код нас постоји велика празнина у доброј филмској литератури“, намењена просечном гледаоцу коме би помогла да сазна више о омиљеној уметности, редакција НИН-а „припремила је серију наставака о историји кинематографије, са жељом да у границама новинског простора омогући љубитељима популарно упознавање основних праваца и занимљиве историје најмлађе уметности“.

Први чланак посвећен је Живим сликама Луја Лимијера: „Једне прохладне, кишовите вечери децембра 1895. године весели, боемски Париз добио је нову атракцију - кинематограф… Елегантно одевени прола-

зници застајкивали су за тренутак пред осветљеном салом Гран Кафеа на Булевару Капуцинуса и презриво одмахивали главама поручујући кочијашима са високим цилиндрима да возе у Оперу. Само неколицина беспослених и радозналих поверовала је узвицима грлатог портира у шареној ливреји: Пожури народе, за неколико тренутака почеће пред вашим очима највећа атракција модерног света: живе слике. Слике које скачу, играју!“

У току објављивања материјала из историје кинематографије упутили смо писма многим познатим филмским уметницима са молбом да нам одговоре и кажу неколико речи о времену и условима под којима су снимили своја најзначајнија дела – пише Душан Пешић у уводу. Ових дана добили смо одговор од Чарлија Чаплина. У њему је реч о предратном Холивуду, о времену о коме смо писали у прошлим наставцима, када је звук већ потпуно овладао кинематографијом и када су велике компаније својим системом рада све више гушиле индивидуалност и слободу стварања уметника. Најбоље су пролазили они који су „филм схватали као уносан занат којим се могу направити добре паре“. Ево шта о томе каже Чаплин у своме писму:

„… Ни сада, а не верујем ни убудуће не желим да одговорим на питање који од својих филмова сматрам најбољим. Уосталом, то не би имало нарочитог смисла.

Поставили сте питање о предратном Холивуду? Ја га познајем од његових првих дана. И ма колико вас то чудило не мислим да се у њему било шта необично догодило. То је био једини могући пут филмске индустрије. Пионири су одиграли своју улогу, припремили терен великим продуцентима који су из прикрајка опрезно посматрали и калкулисали. Када је све било уређено донели су и доларе и преузели иницијативу. Звук им је у томе нарочито помогао. И када сада размишљам о томе зашто смо били против звука у почетку, чини ми се да је један од разлога, а иако не јаван већ подсвестан, чињеница да смо се бојали потпуног губљења индивидуалности, био нам је непријатан осећај да техника све више доминира нашом уметношћу и да ми, као ствараоци, постајемо некако мањи. Али, то је био неумољиви ход времена и ништа се није могло учинити.

Ја сам већ од својих првих филмова прижељкивао могућност да постанем независан. Имао сам неке идеје и знао сам да ниједан продуцент неће хтети да прихвати ризик и реализује их. Поред тога нисам ни најмање био спреман на уступке и компромисе. Тврдоглаво сам желео да остварим оно што сам замислио. Значи, постојало је само једно решење: потпуна независност.

Када ми се учинило да је то могуће почео сам да радим на Модерним временима. Идеју сам добио после разговора са једним познаником, психијатром. Испричао ми је како на клиници имају све више случајева нервних поремећаја код радника који раде у супермодерним творницама, где је њихов интелект сведен на улогу најобичније свесне полуге над којом влада машина. Учинило ми се да је то проблем модерног света и да ће, уколико се техника буде даље развијала, он постати све акутнији. Не треба заборавити да је овај филм снимљен и под непосредним импресијама велике економске кризе. Ја сам покушао да филмом откријем парадокс: човек је уложио напоре генерације да би усавршио технику и себи омогућио лакши живот и сада га та иста техника избацује на улицу и оставља без хлеба. Уместо да он господари њоме, постао је роб машина.

Пословни људи у Холивуду су се смејали овоме покушају. Рекли су: „Свету је и иначе довољно мука, то нико неће да гледа.“

А ја сам увек мислио супротно, бар онда када сам размишљао о својој уметности. Ја сам желео да кажем истину. Да људима отворено покажем оно о чему они причају у баровима, на улици, код куће.

Модерна времена имала су пристојан успех и то ме је охрабрило да радим даље.

Први пут сам схватио да имам званичну Америку против себе када сам почео да снимам Диктатора. Рат је тада био врло актуелна тема. Међутим, као да су људи свесно желели сами себе да обману, да докажу једну немогућност да се може остати изван тога сукоба, да га је могуће избећи ако се води „паметна политика“. То је у ствари и давало подстрека изолационистима и њиховим идејама…

Мени је све то изгледало као апсурд. Свет је срљао у катастрофу и пред тим нико није могао ни имао права да затвори очи. Када су написани први прикази о Диктатору, немачке трупе су већ марширале испод Тријумфалне капије.

Примао сам претећа писма. Власници дистрибутерских компанија одбијали су да ставе филм на репертоар. Тамо где се пробио на екран сале су биле препуне. Публика је волела филм и мени је то било довољно.

Размишљао сам и о Господину Вердуу. Тражио сам у овој познатој причи неке нове, савременије идеје о друштвеним односима, људима, њиховим малим и великим страстима.

Тада, наравно, нисам могао ни да наслутим каква ће се хајка подићи на мене после премијере. Очекивао сам отпор али не бескомпромисну кампању која се на крају, истина после доста година, завршила мојим одласком из Америке. Да, Холивуд је већ био потпуно деформисан и заблуда је била веровати да се било шта може променити…“