Ускрснуће пророка једнакости
ДВА ВЕКА ОД РОЂЕЊА КАРЛА МАРКСА
Оно што Маркса данас чини опасно привлачним јесте чињеница да је пролетаријат у фабрикама заменио повремено и привремено запослени прекаријат без стабилне будућности и могућности организоване борбе
То што је први уочио патологије капитализма може се приписати и бритком уму, али оно што Маркса данас чини опасно привлачним јесте чињеница да је пролетаријат у фабрикама заменио повремено и привремено запослени прекаријат без стабилне будућности и могућности организоване борбе
За главу би се Карл Маркс хватао да је знао да ће 5. маја, на двестогодишњицу његовог рођења, у његовом родном граду Триру бити откривена пет метара висока статуа која га приказује намргођеног и с књигом у руци, иначе дар кинеске владе. Потом би вероватно заузео исту позу, будући да то што га славе у капиталистичком систему којег је критички транжирао збуњује и далеко мање генијалне умове. Звучи нелогично, макар на први поглед. Питање је само да ли би му било криво што у 2018. присуствујемо незапамћеном глобалном расту неједнакости и друштвеног раслојавања, или би му пак било драго што је Фридрих Енгелс био у праву када је на његовој сахрани у Лондону 1883. пред шачицом ожалошћених рекао да ће „Марксово име истрајати кроз епохе, баш као и његов рад“.
Међутим, те се чаше жучи и меда лако мешају, јер, Маркс је све што се данас догађа математички прецизно предвидео у свом ауторском и активистичком делању, због чега оно и даље има употребну и полемичку вредност. Ако „баук комунизма кружи Европом“, како вели прва реченица Комунистичког манифеста, Марксова утвара бди и над савременом левицом и над неолибералном парадигмом.
Као и даље најважније полазиште у приступању Марксовој мисли узима се 170 година стари манифест који је требало да послужи као политички програм тек основаног Савеза комуниста. Две најчешће заблуде о овом спису су да је реч о производу самосталне имагинације – пре је изванредно написан закључак многих прогресивних савремених стремљења – и да је одмах потпалио слободарство широм Европе. Историја
памти да је манифест тек 1870-их постао широко доступна литература, када су и разна његова тумачења утрла пут лењинизму као политичкој филозофији која је Марксову једанаесту тезу о Фојербаху, према којој филозофи не треба само да тумаче свет, већ и да га мењају, схватила дословно.
„Амбиција сваког манифеста је да гледа иза хоризонта, али то што су Маркс и Енгелс успешно описали време које ће доћи век и по касније, успут анализирајући противречности и изборе с којима се данас суочавамо, уистину је задивљујуће. Крајем четрдесетих година 19. века, капитализам је био распарчан, локалан, плашљив. Маркс и Енгелс су већ тада видели наш глобални, финансијализовани, неумољиви, разиграни капитализам. Тај се створ родио након 1991, у исто време када је естаблишмент проглашавао смрт марксизма и крај историје“, написао је недавно Јанис Варуфакис, бивши грчки министар финансија.
Управо је историја главни лик Комунистичког манифеста. Ваља у виду имати да је Маркс стасавао у првој генерацији мислилаца која се аргументовано обрачунавала с идејом Бога. Није он ни намрштени творац, ни енергија која је удахнула живот, мислили су они, већ појам којег је човечанство кроз време стварало и мењало како би образложило сопствено зачудно постојање. Марксов искорак био је транспоновање тезе о измишљеном, спољашњем ауторитету на целокупну друштвену, политичку и културну делатност. Све што узимамо здраво за готово – уређење заједнице, образовни програми, па и питања права и обавеза појединаца – мењало се кроз време захваљујући борби оних који затеченим стањем нису били задовољни. Отуда и иновативна дефиниција историје: „Историја свих досадашњих друштава је историја класних борби“. Ако више не владају цареви који смеју главу да скину ако их неко погледа попреко, ако више прехрана породице не зависи од обести локалног велможе намереног да узме све усеве, то је зато што се неко томе успротивио и изборио праведнији свет. Средином деветнаестог века је подела била на малобројне капиталисте и многобројне раднике – на оне који се богате купујући туђи рад и на оне који свој рад продају, тонући све дубље у отуђеност, анксиозност и неслободу. Звучи познато? Данас би се та два актера назвали умилније – послодавци и запослени. Крај историје је у манифесту отуда био поистовећен с крајем класног друштва и посредно класне борбе, или с подруштвљењем средстава за производњу којим би се рад прерасподелио на све чланове друштва и којим би се производња усмерила ка задовољењу потреба, а не профита. Речју, наступио би с комунизмом.
„Маркс је први разумео патологије капитализма. Показао је да је реч о систему који производи технолошке новине које подразумевају нове друштвене односе и да ти односи заузврат производе нове људске потребе. Тада индустријска и данас информатичка револуција су добри примери. Маркс је упозорио да је реч о изузетно непредвидивом, прилагодљивом и рушилачком систему, подложном кризи која ће пре да уништи институције које треба да је спрече него што ће профит довести у питање“, пише историчар Гарет Стедман Џоунс.
Справом је Албер Ками, и сам левичар, рекао да је Марксово поимање историје у потоњим читањима постало „хоризонтална религија“која је заменила идеју Бога. „Опијум за масе“, анестетик који олакшава живот потлаченима, пресвукао се из божанских одора у веру да је с ницањем комунистичких режима наступио крај историје, ново доба по мери новог човека. Марксова вера у то да су људске нарави само производ доминантне идеологије раскрчила је пут ка ужасима стаљинистичког „инжењеринга душа“, гулага и репресије. Међутим, кривити Маркса што није предвидео у шта може да се изроде изворно прогресивне политике исто је што и кривити Стари завет због инквизиције и крсташких похода или Адама Смита, творца идеје слободног тржишта, за ужасе које је колонијализам произвео. Чињеница да се све чешће чује како је Маркс одговоран за репресије у име комунизма понајбоље сведочи да његова утвара уистину плаши оне који данас одлуке доносе.
То што су Маркс и Енгелс успешно описали време које ће доћи век и по касније, уистину је задивљујуће Јанис Варуфакис
Није увек било тако. До осамдесетих година прошлог века, западни свет морао је сарађивати са синдикатима, неговати државу благостања и прилагођавати интересе капиталиста општем интересу, јер је Совјетски Савез представљао потентног политичког учесника. С увођењем „перестројке“у Совјетском Савезу и неолибералне економије, испрва под Роналдом Реганом и Маргарет Тачер, капитализам је глобално метастазирао, како је Маркс и предвидео 1848. године.
„С временом је освестио да капитализам неће нестати сам од себе након неке кризе. Преживеће и гомилање производње и експлозију становништва и лоше жетве. О томе пише 1867. у Капиталу. Прво ловите и прикупљате плодове, потом имате имање, па земљорадништво, па трговачко друштво, а тиме и друштвенополитичке споразуме који одговарају онима који имају више. На крају је држава као гарант одржавања тог система. Ако нешто крене по злу, измене се трговачки споразуми, а ако негде баш запне, мењају се закони. Капитализам не умире лако. Зато је Маркс одустао од памфлетске реторике и почео да заговара комунизам који би заобишао и надживео капитализам. Те су закључке читали будући бољшевици, а последица је Октобарска револуција“, закључује Џоунс.
Време револуција је прошло, нарочито комунистичких. Капитализам је прилагодљивији но икад захваљујући физичкој и производној распрострањености. Због одсуства комунистичке велесиле, заокрет ка социјално одговорнијој парадигми изостаје и деценију након највеће кризе у последњих скоро стотину година. Пролетаријат у фабрикама заменио је повремено и привремено запослени прекаријат без стабилне будућности и могућности организоване борбе. Идеју бога и марксистичко схватање историје одменили су исплативији наркотици – друштвене мреже, ријалити програми, прождрљиви конзумеризам. Последњу прилику да нека влада оконча с неолиберализмом пропустила је Грчка када је 2015. упркос резултату референдума наставила сарадњу с „тројком“. Међутим, Маркс би први упозорио да борба тек предстоји – у супротном пристајемо на тупаву, самозаљубљену идеју краја историје.
Ту је отприлике савремена левица и затајила – сводећи прогресивне политике на политике мањинских идентитета, на терену разорена систематским убијањем синдикалних покрета као жаришта класне борбе, остала је у раскораку у односу на 21. век. С друге стране, САД су имале Бернија Сандерса, председничког кандидата наклоњеног социјалистичким мерама, лабуристи под Џеремијем Корбином су најбрже растућа странка у Европи, а шпански Подемос постао је стабилна парламентарна опција. Уосталом, о глобалној кризи се више не може говорити без критике капитализма, а самим тим и Маркса, што је пре десетак година било скоро незамисливо. „Друштвене анализе, дијалог и сарадња, браћо и сестре, а не празна прича и фејсбуци“, као да каже стари брадоња.
Маркс је упозорио да ће капитализам пре уништити институције него што ће профит довести у питање Гарет Стедман Џоунс