Угљеша Шајтинац
УГЉЕША ШАЈТИНАЦ, ПИСАЦ
СВАКИ ДАН ГУБИМО ПО ЈЕДАН РАЈ
Аутор „Жене из Хуареза“открива како је мигрантска криза ушла у његову нову прозу и на шта ће личити трули метал ограда подигнутих у равници када га начне панонска влага
Друштво књижевника Војводине прогласило је нову збирку прича Угљеше Шајтинца Жена из Хуареза – књигом године! У тој прози, сачињеној од седам приповедака, помешани су пустињски песак и банатска прашина. Јунаци, мигранти и бегунци из сопствених живота, препуштени су сахарским ветровима и свежем поветарцу из далеких предела. Простори се претапају.
,,Мислим да ми се у глави врло често дешава баш то: претапају се простори, људи, животиње, временске прилике, биљке и водотокови“, каже Угљеша Шајтинац за НИН. Град је у обручу прашине, пустиња је надомак града. Банат мирише на непроходну џунглу Еквадора.
Сматра да је у случају банатске прашине и пустињског песка реч о природној вези. „Песак и прашина су оно што остаје. Увек су ту. Пре и после свих облика живота. Твари које крију све што је било. Песак и прашина не познају административне забране, могу да лете, простиру се колико их воља. У чистини препуној прашине или песка можеш да осетиш највећи страх, али и највећи спокој. Свео бих то на реченицу коју је Егзипери забележио, а ја је украо за потребе једне од прича. Маварска изрека: `Човек је у пустињи увек слободан`. Претапао сам то мало, да. Претурао по могућим `осећањима слободе`. У стварности тако нешто не постоји. Али, у машти да. Тамо увек нешто пронађем. Грчевито се хватам за нестално, магловито и кружеће. Песак и прашину.“
Драмски писац, приповедач и романсијер, аутор четири романа, три колекције прича, неколико књига за децу и бројних драма (Реквизитер, Хадерсфилд), рођен 1971. у Зрења-
нину – једној од сторија дао је наслов Мигрантска криза. Мигранти пролазе кроз мала војвођанска места: приповедач размишља о њиховом могућем транспорту у шупљинама скулптура већег формата. „Мађари су наручили мамута у природној величини, рок је два месеца, отварају праисторијску поставку на отвореном“, саопштава наратор. „Колико може да их стане у сабљастог тигра?“
Како актуелна тема улази у прозу? „Возио сам се по Банату. Ништа нарочито. Стајао сам пред оградом коју је наш северни сусед надигао усред равнице. Телевизор је емитовао слике. Природа је емитовала мирисе. Мозак се опирао остатку тела“, одговара Шајтинац. „Ноћу је сигурно занимљиво свуда око ограде. Копнене и подземне животиње поткопавају, птице прелећу.“Објашњава да је покушао да се сети како ће то једном изгледати, кад се распадне и почне да трули, јер нема метала који би могао да поднесе панонску влагу.
„Реч криза је кључна за разумевање. У та два слога стаје све што има да се каже о овом свету. Али, мене не држи вера у две речи, камоли у два слога. Причао сам и испричао о људима и догађајима у причи и више него што је потребно. Али, ја волим да сам непотребан. У времену и окружењу где се читава књижевност чини непотребном, та потреба чак и јача у мени. Кризирао сам кроз кризу јунака приче који живе у доба кризе. Излуђује потреба да се наглашава. Криза је увек и свуда.“
Жена из Хуареза садржи препознатљиве мотиве. У претходним збиркама Чемер и Банаторијум ликови успостављају посебан однос с природом. Ради се о уверљивим описима после којих осетите чак и ударац летњег тврдокрилца у образ. Језу после закључка да у пустињи нема тога који се не би уплашио прилике у даљини што стоји и чека да кренеш да би наставила да те прати.
Сирак се пробија из пукотина у бетону. Кроз Шајтинчеве призоре често промакну животиње из далеких земаља, налик оним из ТВ емисије Опстанак. Путује се у утроби кита. Препричавају се делови емисија о јастозима. Неко саопштава: „Пасторала којој одувек тежим...“
Мисли да сви у неком тренутку теже пасторали. „Спокој, дан у којем ће сунце изаћи на истоку, порађати се у складу са брзином којом биље упија росу док се животиње помаљају из брлога, жена се дотерује, човек завршава своје послове и после заједно буље у правцу запада, где оно од јутрос залази за хоризонт у црвенилу. Песма, добра вест, у слами има јаја, све што је имало да се опраси, оштени, отели и ождреби, ево га, живо и здраво.“
Каже: „Човек сваки дан губи по један Рај.“Пита како да заустави клип са ситном децом, кучићима, мачићима и пачићима док сурфује по нету. „Не могу, идем до краја. Све је то вредно пажње. Све је то нарушено и пати због визија које се спроводе у дело. Неким људима је пропао дан ако не успеју у намери да нам приближе визију Пакла. Реч је о жудњи за миром којег нема, слободе, смисла, свега што недостаје. Како да причаш о ономе што разара него кроз причу о ономе што бива разорено?“
У процепима небодера и подземним паркинзима сабијенe су олује. Наносе влагу на фасаде високих зграда. Такве ветрове, саопштава, такве сенке, спарине, хемијске саставе падавина, зрачења и расположења може да истрпи само семе никло у дивљини око града. Зашто ветар у свакој причи? „Вероватно зато што је моћан. Невидљив а присутан. У придевима је одговор.“
Од прве књиге Чуда природе, креће од „свог града“(насељене рушевине), али постепено захвата читав свет. Креће се по свету као по својој соби. Одакле такав потез? Мапа је важна у Жени из Хуареза.
„Верујем да ми је то остало још од Стивенсоновог Острва с благом. Мапа у себи садржи битно и одбацује сувишно. Кад као балавац читаш о гусарима, тако испадне. Убеђен сам да је мапа све. Позив на истраживање. То је најважнији реквизит. Кључ. Почетак свега. Можеш да је следиш слепо или да луташ по необележеној територији. Да унесеш нешто што творац мапе није унео пре тебе. Да се `по мапи` изгубиш или пронађеш излаз.“
У суштини, мапа је ништа док не дође у нечије руке. „Као и гугл мапе. Шта све то вреди некоме ко је спречен да се креће. Водене и копнене површине, насеља, путеви првог и другог реда. Тамо нема људи, нема пријатних и непријатних сусрета, нема трагова личних успеха и неуспеха. Опет стижемо до људи. Они су најзагонетнији. Дају смисао свакој мапи, само се њихово кретање рачуна и прати. Мапе су без њих само пренакићена барокна позадина. Имати мапу коју намераваш да делимично откријеш читаоцу сасвим је у реду. На њему је да је допуни, да у својој читалачкој надградњи пронађе необележене пречице.“
Да ли је тешко описати настанак приче? „Призори се уселе. Речи. Неке жеље, нека надања и судари могућег и вероватног. Нешто се да усмерити, неке се теме и идеје нерадо венчавају па их онда тераш у `договорене бракове`. Најлепше је кад се на том складишту идеја роди љубав на коју ниси утицао. Кад се лица, призори, сусрети и обрти нађу и `заљубе` једни у друге, без твог посредовања. Тада је ствар решена. Теби само остаје да оставиш писани траг.“
Не треба прескочити ни пецкање у желуцу. Желудац је попут сунђера: Угљеша Шајтинац упија свет, спреман да га усиса, оголи, и пусти из себе. Редак и опасан дар у тешким временима „кад жена шљака код приватника за двеста ојра, немамо суботу, немамо недељу, ја грабим све што могу, да те убацим код нас у фабрику, напишеш биографију, конкурс је отворен, нећу да шљакам тамо, имам од чега, брате, опуштено, морам да палим“.
Кад се лица, призори, сусрети и обрти нађу и `заљубе` једни у друге, без твог посредовања, тада је ствар решена. Теби само остаје да оставиш писани траг