Сценарији за Косово и Метохију СПИН ЗА КРАЈ
ИСТРАЖИВАЊА О ПОСЛЕДИЦАМА РАЗЛИЧИТИХ СЦЕНАРИЈА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ
Како се јавност припрема на решење косовског проблема и да ли се може веровати истраживањима сугерисаним суду грађана или навијачкој економској пројекцији као научним основама за будућност Србије
А како би могла изгледати сарадња, ако није реч о прављењу заједничких изборних листа и чекању да се преброје гласови, како би се обновили сукоби? Неке прилике су већ пропуштене, упозорава Павићевић и подсећа на потребу заједничког рада у области контроле избора, бирачких спискова, спречавања поткупљивања бирача... Што је све могуће и без јединственог програма и заједничких тела око којих се тренутно ломе копља.
Па онда: организовање информативног центра, пружање правне помоћи људима који страдају од власти, заједнички фондови за пружање такве помоћи – неки су од потенцијалних облика сарадње опозиционих странака које наводи наш саговорник, а које до сада нисмо видели. „То излази из оквира на који су научили да политички делују“, каже Павићевић.
На списку активности којима би опозиција могла да се бави важно место заузима и тражење међународне подршке – умрежавање са сродним актерима, али и обавештавање међународних институција о проблемима за које је одговорна власт – од коруптивних послова, до различитих видова гушења преостале демократије у Србији.
И ту долазимо до тужне приче из парламента у коме је готово потпуно укинута могућност критике власти. А да проблем буде већи, одлуку о евентуалном изласку из Скупштине требало би да донесу странке чија је репрезентативност, после београдских избора, у најмању руку – дискутабилна.
У решавању тешке дилеме „отићи или остати“требало би, каже Павићевић, водити рачуна о чињеници да је Скупштина важан извор прихода за странке и да би оставке могле изгледати као самоубиство. „Али, неки заједнички облик бојкота или опструкције или деловања би требало да постоји. То је добра прилика да се парламентарне и ванпарламентарне странке договоре о заједничком наступу, јер су једне другима потребне у овоме. Парламентарне, да се мало опораве ако могу, ванпарламентарне да користе и институционалне ресурсе и добију већу тежину. Али, тешко је очекивати такав узајамно користан договор“, каже саговорник НИН-а.
А иде и лето, врућина, одмори, море...
Који од ова два става би одабрао просечан грађанин Србије, или планете свеједно, да му се понуде: волим мајку која ме негује, љуби, грли и храни или волим мајку која ме бије? Сличан сугестивни модел имало је једно од укупно два истраживања о односу грађана према Косову и Метохији и демографским, социјалним и економским перспективама у зависности од модела за решење тог проблема.
Иако је анкету и анализу ставова грађана спроводила најеминентнија истраживачка агенција у Србији, немогуће је не уочити сугестивност која је кројила добијени резултат. Можда је само случајност што је други човек баш те агенције, Марко Уљаревић, једина особа, од многих с којима се председник Србије чује свакодневно, која му постави питање: како сте? Друго истраживање спровео је, пак, тим на челу са Миладином Ковачевићем, директором Републичког завода за статистику, а на промоцији је говорио и председник ПКС Марко Чадеж. Обе студије координисала је и представила Фондација за отворено друштво, којој би се могло опростити, али не и ПКС-у, што се већ у позивном писму за јавно представљање резултата опростила с Метохијом. Није први пут, али јесте за домаћу употребу да држава сама отпише Метохију, дајући Приштини простор да се ослободи језичких стега каква је синтагма привремене институције или пак област чије би име Албанце наставило да подсећа на дуговечност тамошњих манастира СПЦ.
Две одвојене анализе су политичким оценама, избором хипотеза, антитеза и модела исувише подсетиле на закључке до којих је председник Вучић без „анализирања“већ дошао. Ако је истраживања наручио да и нама осталима буде кристално јасно шта је за нас најбоље - нека је. Али чему онда унутрашњи дијалог о КиМ?
Вучић је недавно, између осталог, подсетио и на превелика давања Београда за КиМ (између 520 и 530 милиона евра годишње), а за српске средине јужно од Ибра 30 пута више него Приштина и ЕУ заједно. Признао је да се у појединим јавним предузећима исплаћују зараде хиљадама људи који уопште не живе на КиМ. „Нисмо у стању да прочистимо те спискове, јер сваки пут имате револуцију“, признао је, иако су оне укинуте закључком Владе из октобра 2012, којим се од надлежних органа захтевало да утврде ко од запослених, осим плата из буџета Србије, прима зараду и у косовском систему. Та мера још није спроведена, јер нам у супротном КиМ не би било „такав трошак“.
„За разлику од свих претходних, ова влада ће тај проблем почети да решава. А грађани ће знати како је за Србе на КиМ потрошен сваки динар из буџета“, казао је тада вицепремијер. И није слагао. За разлику од претходних влада, он се латио проблема и решава га тако да су дупле плате само колатерална штета. Ни новац за Србе на КиМ неће бити непознаница, јер га више, по најпозитивнијој верзији будућности ПКС-а и Ковачевића - неће ни бити. Све у свему, у тој анализи закључује се да је свака опција сем једне - „коначног решења“- погубна за економију, демографију и живот. И да Србија другачије нема будућности.
Кренимо редом. Истраживање почиње питањем где је Косово у контексту осталих изазова Србије и шта о различитим решењима овог питања мисле грађани - ту се, између осталог, закључује да је решавање статуса „далеко иза економских питања, здравства и корупције“(свега осам одсто грађана сматра га најважнијим, а 22 одсто међу три најважнија). Не наглашава се, међутим, да им је Косово далеко испред ЕУ интеграција, које свега два одсто грађана сматра главним, а девет одсто међу три главна питања, а оно се у обе анализе представља као антипод Косову у Србији. Подразумева се, не без разлога, да Србије нема у ЕУ ако је Косово у Србији, али се речју не нуди могућност да Србије има у некој другој организацији, што није опција која у међународним приликама ни данас, а камоли у будућности, не постоји. Барем ништа мање од могућности размене територија с Косовом, која је централна и детаљно разрађена (позитивна) опција у анализи економске будућности.
Поређењем ставова из августа и децембра 2017. примећује се пад интересовања за КиМ као и уверења да ће Србија сачувати свој утицај на Косову. „Не постоји јединствен став о решењу, иако највећи број грађана (28 одсто) верује да је то враћање Косова Србији, заступљена су и друга компромисна решења“, каже се у сижеу резултата, али не и да најмање грађана (седам одсто) верује у решење које се у овом тренутку у политици Србије чини најизвеснијим - независна држава са персоналном и територијалном аутономијом за Србе.
Више је понуђених одговора без реалног избора као, на пример, опција: „Проблем Косова је кључна препрека за економски развој и крајње је време да се прихвати реалност и нађе компромисно решење са Албанцима“/ „Србија не треба да прихвати никакве компромисе везане за Косово, без обзира колико то успорава њен економски развој, пораст животног стандарда и запошљавање“, (опција неодлучан се подразумева у свим тврдњама). Ту у основи и нема избора за оне који верују да економски развој, захваљујући, на пример, спретности наше политичке елите, може бити одвојен од проблема КиМ.
Финале долази онда када се грађанима најпре објасни да би наставак
борбе за Косово морао да има последице на њихове животе, па их се пита: „Да ли сте спремни да се са својом породицом настаните на Косову и тако допринесете борби за очување“, на шта ће, наравно, 85 одсто одговорити одрично. А закључиће се, уз још високу неспремност на увођење ванредних мера, већу инфлацију, нова новчана давања, да грађани нису спремни на одрицања.
У истраживачком раду манипулацијом се можда не карактерише закључак да три четвртине грађана сматра да Србија нема утицај на дешавања на Косову. Али се грађанима сервира у најмању руку полуистина, можда и у циљу обмане, јер је свега 33 одсто испитаника одговорило са - нема утицај, а чак 45 одсто - да Србија „има ограничен утицај“на дешавања на Косову. Тако је добијени проценат од чак две трећине или 78 одсто, дакле, нетачан.
Исти случај је и са преамбулом Устава. Каже се да грађани немају јасан став и да највећи број грађана не зна да наведе коју улогу има преамбула. А истраживач то није могао закључити међу опцијама: „Увођење преамбуле није имало смисла ни тад ни сад и треба је избацити“/ „увођење преамбуле је имало смисла тад и више нема“/ „увођење преамбуле је имало смисла и тад и сад и треба да остане у Уставу“. Последњу опцију је изабрао највећи број анкетираних. Колико успешна може бити стратегија добијања пожељних одговора, најбоље, међутим, показују два примера, у којима се пожељни нашироко афирмативно образлажу. Први са опцијама: „Косово морамо да сачувамо у оквиру Србије да бисмо заштитили нашу културну баштину и Србе на Косову (39 одсто) / „Културну баштину и Србе на Косову ћемо боље сачувати уз сарадњу са међународном заједницом и компромисним решењем са Албанцима, него у околностима сталних сукоба са њима“(44 одсто). И други кад је понуђени избор између два става: „Одрицањем од територије Косова изгубили бисмо национални идентитет“(31 одсто) / „Национални идентитет не можемо да изгубимо компромисом око саме територије Косова, јер је он дефинисан културом, језиком, традицијом и другим вредностима, које се не губе због територије и нису биле изгубљене ни за пет векова Косова под Отоманским царством“(51 одсто).
На страну што, на пример, опција – Косово морамо да сачувамо ради нашег међународног положаја, историје, геостратегије, економског потенцијала - не постоји, него се разлози редукују на два, разлика у процентима гласова за два понуђена одговора је, за толики труд, ипак скромна. На крају, сваки четврти од десет испитаника верује да би политичар који би саопштио да је Косово изгубљено добио поштовање народа. Сад, да ли би га за то наградили или казнили, остаће у неким другим, интерним анализама.
У другом, државном пројекту о демографским, социјалним и економским последицама модел размена територија се нуди као - компромисна и реална опција. За север Косова, без енклава, рачуна се да би „фер“понуда било Прешево, још један део територије Србије. И то не само зато што је етнички „чисто“као и српске општине на северу, него и зато што би размена могла да укључи привредне ресурсе на тим територијама. Заправо, економска анализа сугерише да би за Србију то било и најбоље решење у коме би се Трепча и Фероникл трампили за комплекс на Шар-планини, а рудници повезани са Трепчом јужно од Ибра били компензовани на други начин, кроз имовински салдо. Ова студија тима на челу са директором РЗС наводно је тежња да се допринесе унутрашњем дијалогу, али целих 80 страна развија се на две верзије расплета, међу које нису уврштене и понуде из дијалога. Конфедерација, рецимо, није опција за истраживаче који су се фокусирали на status quo као погубну и „компромис“као перспективну могућност, са две подваријанте - размена територија и без размене - уз важан детаљ да се друга подваријанта зове још и простом применом Бриселског споразума, а тумачи по свим елементима као одрицање од територије. Тиме, први пут, нека (пара)државна институција непосредно признаје суштину тог споразума.
Status quo или „конзервативни“сценарио, како су га истраживачи назвали, подразумеваће у пројектованом раздобљу до 2060. бројне негативне трендове, али неке оставља и непромењивим чак и у случају другог „проинвестиционог“сценарија. Као што су, на пример, пензије које су у оба случаја исте.
Битну разлику прави раст БДП-а и то углавном захваљујући међународним „казнама“за одабир непожељног решења - тако би уз „замрзавање конфликта“просечан раст био 0,95 одсто у периоду до 2060, а у компромисном решењу би био 2,6 одсто. Ваља имати на уму да се ни српске општине на КиМ одавно не рачунају у БДП Србије. Стопа активности становништва, на пример, данас је ниска (63,6 одсто) у односу на ЕУ (72,4 процента), чији би ниво Србија још мало па достигла тек за 40 година и ако се одрекне Косова.
Према пројекцијама, број становника могао би до 2060. да се креће од око четири до око шест милиона. Самосталност Косова значила би за демографију Србије смањење од 21 одсто у односу на садашњи тренутак, док би у случају statusа quo пад броја становника био 44 одсто. При томе се очекује да ће на пад у наредне четири деценије у оба случаја највећи утицај имати негативан природни прираштај. Све тезе произлазе из политичке претпоставке да ће инвестиције, економска активност и запосленост расти захваљујући чланству у ЕУ средином следеће деценије.
Коначно, у економској пројекцији будућности Србије одлив из буџета преко Канцеларије за КиМ сматра се великом будућом уштедом. Тако смо сазнали да би тридесетогодишња уштеда за Канцеларију за КиМ износила око 1,4 милијарде евра или девет милиона евра годишње, у зависности од тога да ли за њом још има потребе или не.
На бази редукованих политичких ставова усвојене су пројекције које казују да ћемо се као нација угасити брже, и у сиромаштву, будемо ли инсистирали на очувању КиМ. Те застрашујуће пројекције, међутим, не могу се валидно употребити за оно што им је била вероватна првобитна намена. Јер је економију, на пример, немогуће пројектовати за наредних 40 година, независно од политике и међународних прилика, нарочито кад се крене од претпоставке да и економија и демографија од политике зависе.
На бази редукованих политичких ставова усвојене су пројекције по којима ћемо се као нација угасити брже, и у сиромаштву, будемо ли инсистирали на очувању КиМ у саставу Србије