У ПОТРАЗИ ЗА БРЖИМ РАСТОМ
Душан Вујовић
Први пут, после четири пропала програма фискалне консолидације, које су покушали да спроведу Милка Планинц, Анте Марковић, Драгослав Аврамовић и трио Мирољуб Лабус, Млађан Динкић и Божидар Ђелић, створени су одлични услови за неопходне структурне реформе и завршетак транзиције
Смисао програма фискалне консолидације одувек је било достизање краткорочне унутрашње и спољне равнотеже, обезбеђивање њене дугорочне одрживости и стварање основе дугорочног економског раста. Унутрашња равнотежа се, наравно, односила на фискални баланс и макромонетарну стабилност, а спољна на трговински и платни биланс. Дугорочна одрживост претпостављала је комплетирање најважнијих институционалних и структурних реформи да би се затворили дисфункционални гапови и спречило неконтролисано одливање ограничених јавних прихода.
Програми фискалне консолидације у посттитовском периоду покретани су из нужде. Окидач су обично били растући и неодрживи двојни дефицити, дужничка криза или непосредна претња банкрота. Резултати су били парцијални - ограничени на поправљање макроекономских перформанси - и неодрживи у одсуству неопходних институционалних и структурних реформи. Самим тим ови програми нису успевали да створе неопходне (потребне и довољне) услове за достизање динамичног, одрживог и инклузивног привредног раста на средњи и дуги рок, завршетак транзиције и коначно придруживање групи развијених земаља.
Дугачка секвенца погрешних економских одлука „класичног самоуправног репертоара“током 1970-их, омогућена лако доступним, обилним изворима екстерног финансирања, произвела је прву дубоку фискалну и дужничку кризу старе Југославије почетком 1980-их. Оправдан, рационалан и болан одговор понуђен првим програмом фискалне консолидације (Милке Планинц) никада није био ни схваћен, ни прихваћен. После мање од две године програм је напуштен
одмах након достизања иницијалних макроекономских побољшања. Одрживост ових резултата доведена је у питање одбацивањем било каквих суштинских институционалних и структурних реформи које би доводиле у питање постулате договорне економије. На идеолошким илузијама и старим економским заблудама настављено је удаљавање од реалности, правдано „лепотом“нереалних социјалних очекивања без минималне шансе да буду остварена.
Следила је серија пропуштених прилика и изнуђених потеза да би се излаз из економског хаоса 1980-их потражио у познатом другом програму фискалне (и укупне макроекономске) консолидације који је остао обележен именом Анте Марковића. Тешко је рећи колико је овај хаос допринео распаду земље, али је извесно да су рат и неекономски фактори деструкције потпуно обесмислили и укинули други програм фискалне консолидације пре него што је могла да буде тестирана лакоћа предложених макроекономских и структурних решења. Импресивни резултати на плану макроекономске стабилности и започетих институционалних реформи, пре свега на плану донетих закона и програма приватизације, насилно су прекинути политички инспирисаним растакањем фискалног и монетарног система, и саме државе.
Трећи програм пре свега монетарне стабилизације, али и фискалне консолидације понудио је Драгослав Аврамовић као излаз из хиперинфлације
изазване никада непризнатим ратом. После иницијалних успеха у стабилизацији инфлације и курса, програм је напуштен, а вишегодишњи исход знамо. Иако су у овом периоду „завршене“бројне важне приватизације, тешко је показати да је то био саставни део рационалних институционалних и структурних реформи. Напротив, паралелно са приватизацијом било је очигледно јачање државе и увођење неких доказано промашених социјалистичких идеја.
Четврти програм фискалне консолидације (Мирољуб Лабус, Млађан Динкић и Божидар Ђелић) започет је почетком трећег миленијума да би се на свеобухватан начин решило питање огромних иностраних дугова, постигла фискална равнотежа и монетарна стабилност, али и завршиле институционалне реформе и покренуо економски раст после читаве деценије економских санкција. Овај програм је успео да смири инфлацију, стабилизује курс и покрене привредни раст подстицањем агрегатне тражње превасходно из екстерних извора финансирања (грантови, дознаке и ново задуживање). Иако је раст доходака дочекан са одушевљењем, овај начин покретања економског раста произвео је два нежељена ефекта: подстакао је раст структурног фискалног дефицита и раст трговинског дефицита и дефицита текућег рачуна плаћања. Ове слабости су се испољиле пуном мером тек када су, предвидиво, пресушили грантови, а затим нагло пале дознаке и поскупело инострано задуживање након избијања глобалне финансијске кризе 2008.
Негативни трендови су, по инерцији, настављени све до последњег квартала 2014. када је конципиран пети програм фискалне консолидације да се у последњи час спречи клизање у банкрот и на дневни ред
Ове године очекује се привредни раст већи од 3,5 одсто, а наредних година четири одсто
врати болно питање комплетирања институционалних и структурних реформи, и стварања здраве основе динамичног, одрживог, инклузивног дугорочног раста.
Упоређењу са претходна четири програма фискалне консолидације, пети програм је остварио реално и огромно побољшање два дефицита (унутрашњег – фискалног и спољног – текућег биланса плаћања), преокренуо динамику раста БДП-а (са тренда стагнације и пада после избијања глобалне кризе, на тренд одрживог раста од 3,5-4 одсто), значајно смањио незапосленост, подигао стране директне инвестиције (СДИ), унапредио пословно окружење и позицију Србије на међународним финансијским тржиштима.
Прецизније, после више од три године неочекивано успешне фискалне консолидације Србија је у потпуности успоставила макроекономску стабилност и изашла из тешке ситуације у којој се нашла после избијања глобалне економске и финансијске кризе. Фискални биланс је унапређен од дефицита који је износио 6,6 одсто БДП-а крајем 2014. до суфицита од 1,2 одсто БДП-а крајем 2017. Обртна тачка у динамици кретања БДП-а догодила се у трећем кварталу 2014. када је забележен пад од 3,7 одсто на годишњем нивоу. Од тог тренутка БДП се креће узлазном путањом и очекује се да у овој години достигне раст већи од 3,5 одсто, а у наредним годинама четири одсто.
Крајем 2017. удео спољног дуга у БДП-у смањен је за десет процентних поена и до краја ове године се очекује да се спусти испод линије од 60 одсто, дефинисане Мастрихтом. Текући биланс плаћања (исказан као проценат БДП-а) смањен је са двоцифрених нивоа (од 12 до преко 20 одсто) на око 4-5 процената и у целости је покривен приливом квалитетних, ниско ризичних СДИ. Незапосленост је смањена за више од 10 процентних поена. Инфлација је веома ниска (око два одсто) и веома стабилна. Исто важи и за девизни курс. Кредитни рејтинг земље је поправљен уз рекордно смањење каматних маржи са 550 на испод 100 базних поена, чиме је значајно смањен трошак јавног дуга и камата по којима се привреда задужује у земљи и свету.
Укратко, Србија је веома успешно завршила програм фискалне консолидације подржан трогодишњим аранжманом из предострожности ММФ-а и сада је спремна да се ухвати у коштац са преосталим изазовима завршавања структурних реформи, достизања инвестиционог рејтинга на међународним финансијским тржиштима и преласка на динамичнију путању одрживог и инклузивног привредног раста.
Први пут за последње четири деценије дошли смо у ситуацију да из јаке макроекономске позиције разматрамо питања незавршених институционалних и структурних реформи без којих на дуги рок није могуће одржати овај ниво фискалне и монетарне стабилности. Још важније, створили смо простор да разговарамо о томе како да на већ оствареним и предстојећим реформама градимо искорак ка још динамичнијем економском расту који ће обезбедити хватање прикључка са Европом (конвергенцију) и равноправно суделовање свих грађана у подели остварених резултата. Односно прелазак у клуб развијених земаља.
До краја ове године удео спољног дуга у БДП-у спустиће се испод линије од 60 одсто
Овај и иначе доста тежак задатак треба обавити у условима доста сложених политичких односа и испреплетених пословних и социјалних интереса, водећи истовремено рачуна о захтевима које намећу процеси евроинтеграција, нове технологије и перманентно усложњавање односа на глобалним тржиштима. Достизање и одржавање динамичног средњорочног раста БДП-а у таквим условима није ни лако ни једноставно. Недавна студија Светске банке о „будућности развоја заснованог на индустрији“(Тхе The Future of Manufacturing-Led Development) идентификује неопходне промене у традиционалном поимању стратегије развоја заснованог на индустрији да би се на прави начин узело у обзир свеопште присуство нових технологија које доноси четврта индустријска револуција.
Иако ће ове промене проузроковати велике трошкове прилагођавања, пре свега због губитка неких радних места која ће у будућности нестати или ће их преузети роботи, оне ће такође понудити нове отворене и сакривене могућности будућег развоја. Да ли ће нето ефекат за нас бити позитиван или негативан зависиће превасходно од тога колико ћемо бити спремни да прихватимо нове изазове и како ћемо реаговати на крупне промене које нас очекују. Колико ће предузећа бити спремна да се прилагоде, наставе да отварају нова радна места и стварају нову вредност на измењеном глобалном тржишту? Колико ћемо бити успешни у образовању нових генерација да добро раде и максимално користе свој потенцијал у домаћем и светском окружењу? Колико брзо ћемо успети да прилагодимо своје развојне приоритете и развијемо нове стратегије које ће на прави начин узети у обзир брзе промене у технологији, начину рада и глобалним токовима?
Као што показује већ поменута студија Светске банке, наша способност да успешно савладамо све захтевније норме и нове стандарде перформанси зависиће од сталног унапређења конкурентности (improved Competitiveness), подизања најшире схваћених способности и знања (enxanced Capabilities) и боље повезаности (better Connectedness).
Виши степен конкурентности је неопходан да би се терет подизања продуктивности у највећој мери пребацио са запослених на квалитет пословног окружења и корпоративног управљања. Једино тако се ниски јединични трошкови рада могу обезбедити без притиска на плате.
Подизање способности и знања је пресудно да би појединци и предузећа били способни да лако освајају нове технологије и процесе и успешно их користе у све сложенијем регулаторном и економско-политичком простору.
Коначно, боља повезаност ће бити нужна не само да се на најбољи начин прате помаци у домену слободног кретања робе, услуга, људи и капитала, већ и да се остварује синергија међу секторима на нивоу националне привреде и регионалном нивоу да би се постигле и одржале добре перформансе у редефинисаној модерној индустрији.
Студија Привредне коморе Србије (ПКС) и Центра за високе економске студије (ЦЕВЕС) идентификује конкурентне секторе на основу композитног индекса развојног потенцијала који вреднује успешност пословања у прошлости, укупни потенцијал за будући економски развој - укључујући позитивне мултипликативне ефекте - и допринос социјално економским приоритетима развоја. Ова анализа показује да се међу 10 најбоље рангираних сектора по развојном потенцијалу налази производња: моторних возила; чарапа; електричне и електронске опреме за моторна возила; наменске индустрије; апарата за домаћинство; ауто-гума; електричне енергије; пластичних профила, машина специјалне намене и машина опште намене.
Поменута студија Светске банке користи другачију методологију за оцену глобалних развојних карактеристика појединих сектора зависно од извозне оријентације, продуктивности, степена образовања или квалификација запослених и интензитета улагања у истраживање и развој. У поређењу са светом, Србија се разликује по знатно вишем учешћу извоза у неким радно интензивним секторима са претежно ниже квалификованом радном снагом (текстил, гума и пластика, намештај) али и сектора са средњим нивоом квалификација и већим степеном капиталне интензивности (транспортна опрема, електрична опрема, остала опрема). Сектори са најповољнијим развојним карактеристикама (фармација и ИКТ) имају нешто мање учешће извоза од светског просека и знатно мању величину (мерено бројем запослених).
Начелне поуке за дефинисање индустријске и економске политике су јасне. Србија ће бити изложена великим притисцима да се успешно прилагоди трендовима које диктирају нова технологија и промене у глобалној економији. Ограничено време и ресурси вероватно ће захтевати селективно интервенисање у појединим секторима за које се процењује да имају реалну шансу да буду носиоци развоја - иновација, нове запослености или раста БДП-а. То значајно повећава ризике и захтева пажљиво и непристрасно процењивање ситуације у сваком сектору посебно. Политика стимулисања отварања нових радних места заједно са подстицањем регионалног развоја мора максимално бити прилагођена овим циљевима.
Сектори на којима тренутно почива велики део извоза биће на средњи рок суочени са потребом озбиљнијег прилагођавања технолошким променама и одржавања конкурентске предности у односу на конкуренте (middle income trap). Сектори који имају добре развојне карактеристике (ИКТ, фармација…) морају бити много већи да би имали веће дејство на нову запосленост и економски раст, а то захтева много већа улагања у иновације, истраживање и развој и образовање одговарајућих техничких профила у складу са декларисаном стратегијом дигитализације. Сектори са високим уделом увозних сировина и малом новоствореном вредношћу по раднику не могу бити приоритет на средњи рок.
Србија ће бити изложена великим притисцима да се успешно прилагоди трендовима које диктирају нова технологија и промене у глобалној економији