Ноје и пчеле

Или: ако су Срби и Викинзи пили ракију медовину, а српски опанак шиљкан има облик викиншког брода, да ли је ту реч о једном или о два народа

Nin - - Панорама - ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а

Ево ме у Видову! И одмах сам се латио озбиљног посла, можда најважнијег у животу. Почео сам да градим Нојеву лађу, али не само за потребе мог филма, већ ради голог опстанка! Колико данас, сутра, може да груне киша метеора или почне трећи светски рат, а што му дође на исто, и не можеш, тек тако, као овца спремна за клање, да чекаш предстојеће белосветске катаклизме.

Е, сад, Господ је, преко Енока, јавио Ноју када ће отприлике да пусти Потоп и дао му је, чак, и план за градњу лађе и које све животиње, са собом и породицом, да у њу утовари. Него, нешто се не сећам да је Ноје на лађу понео и кошнице са пчелама. Да ли је на пчеле заборавио или му је Господ, изричито, забранио да их понесе са собом? У том случају, да ли је Господ, заиста, имао намеру да спаси Ноја од Потопа? Јер, без пчела човеку нема живота, а Нојева лађа, по плану Господа, требало је да има облик мртвачког сандука!?

Елем, не знам шта се десило са Нојем и пчелама, али моја лађа сигурно неће имати облик мртвачког сандука! Правићу је у облику српског опанка шиљкана или викиншког брода, а то му дође на исто! Као што су Викинзи и Срби, показаће се, један те исти народ!

У књизи Карло Велики није постојао њен аутор Миленко Николић пише: „Наша владајућа наука преводи реч мет са вино, а мет је мед! Мет је српско име и за мед и најстарији лек. Од речи мет долази и реч медицина, само што Викинзи и Нибелунзи нису пили мет односно српски мед, већ медовачу, а то је српско пиће. Ракија заслађена медом још и данас је српско омиљено пиће!“Да су Срби и Викинзи један народ о томе, по Николићу, сведоче и шлемови са роговима, јер балтички Серби се и данас ките овим шлемовима а да не знају да су рогови најстарији симбол старих Срба, најстарија круна бога Сварога, а њихови цареви имали су ту круну на својим штитовима све до 16. века.

Са том рогатом круном је, наводно, и кнез Лазар кренуо на Косово...

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, овде се уплиће: „Мени је највећи доказ да су Викинзи и Срби један народ баш та ракија, мислим, медовина! А то говори и нешто друго, много важније: да је Ноје на лађу, без одобрења Господа, ипак, унео кошнице са пчелама! Јер, како да се, без пчела, прави медовина?! Испада да је и Ноје био Србин те да је и творац старог српског календара, који бележи време од после библијског Потопа па смо данас у 7527. години! А то је време Лепенског вира и Винче и треба ли да ти даље објашњавам шта то значи!?“

Са Властом Калцем, конопцем размеравамо величину моје лађе, побијамо кочиће, кад Биља зове из Београда да пита да ли ће на мојој лађи бити места и за њене биљке са терасе у Грочанској?

А, доле, у Белој Паланци, још се по кафићима препричава посета мог Алека фабрици Леони у Нишу. Као, из Беле Паланке отишла једва два аутобуса да дочекају Алека у Нишу. Неће, бре, више ни белопаланачка сиротиња да лута по Србији само за пар сендвича, већ траже и 1.000 динара приде! И како ли је мом Алеку када, рецимо, држи ватрен говор у фабричком кругу нишког Леонија, а зна да се не обраћа Нишлијама, већ, „сендвичарима“из Беле Паланке, Бабушнице, Власотинаца, Лесковца, Алексинца... То мора да је гадан осећај, јадно позориште. Треба, заиста, имати стомак да би прихватио такву улогу вође.

Моја Црна ме, пак, саветује: „А што се ти толико уживљаваш у муке твог Алека? Боље почни да се уживљаваш у улогу новог Ноја и почни да гајиш пчеле.“

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.