Јавна кућа без зидова
Ових дана, по ободима јавне медијске сцене, са више или мање жара, расправља се о томе да ли је могуће натерати регулаторна тела да упристоје емитере ријалити програма који су, по ко зна који пут, прегазили сва правила и етичке норме прописане кодексима и законима ове државе. Директан пренос сахране оца учеснице ријалити програма озбиљан је социјални експеримент у коме се на бруталан начин манипулише приватношћу једне породице. Чак и ако је обезбеђена њихова сагласност за то. Уследила су саопштења, изјаве, осуде... И, ником ништа. Као толико пута до сада. Уосталом, ријалити програми су одавно инсталирани као социјални и политички анестетик. И ту функцију обављају беспрекорно. Блиски сусрет са психодрамом учесника ријалитија у којој све пршти од прељуба, патологије, батина, понижења, злостављања и било чега другог из тамне стране људског бића, за пасионираног српског гледаоца „стварне“телевизије није неко нарочито узбуђење. Ипак, излазак ријалитија изван ограђеног простора убризгао је додатни адреналин, па су се и таблоиди утркивали да објаве колико је минута каснила сахрана да би телевизијска екипа била спремна за директни пренос најбизарнијих детаља породичне несреће. Очај комбинован са технологијама понижења, опробани је рецепт за успешни ријалити. Само што је овај најновији експеримент показао да је потпуно избрисана граница која дели ТВ формат од стварног живота.
Уосталом, каква је суштинска разлика између ријалитија и српске политике? И једни и други функционишу скоро па као јавна кућа без зидова. Тако да ова ружичаста пречица до појачане гледаности већ одавно има своје политичке реплике које подижу рејтинге и доносе успех на изборима. Па шта је друго српски парламент до огледно добро на коме се, из седнице у седницу, искушава стрпљење посланика који нису уз власт, колико понижења могу да издрже и насиља да истрпе, а да остану у посланичким клупама. Шта је, уосталом, смисао енормне медијске заступљености, и кад прави скандале и без њих, хашког осуђеника Војислава Шешеља, лидера странке која се једва домогла цензуса, ако не претња у контролисаним условима коју је пројектовао главни организатор свих ријалити програма. Јер, наспрам Шешељевог, свако лице изгледа невино.
Да ли неко верује да иза Дачићевих епизода са певањем и пуцањем стоји баш његов неиздрж да од Вулина, осведоченог кваритеља добросуседских односа по задатку, преузме штафету. Или то неко мора да обави, па велики режисер налази другог талентованог играча. И сад Дачић, уместо министра војног, који је за тај посао суспендован до даљњег, прети Хрватској да уколико жели рат, имаће га. Сад он мора да одмерава да ли су Срби и Хрвати једнаки и у чему нису, да се „извињава“што као „неуспјели шлагер пјевач“не зна Лили Марлен или Томсонов „За дом спремни“, да се истиче у познавању историје и да је саспе у лице Пленковићу у духу пружене руке о којој воли да говори председник Вучић.
Овонедељни кандидат за прворазредни ријалити програм била је и седница Владе Србије на којој се расправљало о твиту министра Ненада Поповића. Има ли право Поповић да заговара заустављање увоза геј сликовница из Хрватске, чији је смисао јачање друштвене интеграције деце која живе у истополним заједницама, дилема је која је у полемику увукла и Зорану Михајловић и Јадранку Јоксимовић. Да бране право на другачији став, а успут и да пецну, због (не)скривених анимозитета. Проблем је, међутим, госпођа министарки што нема другачијег става кад се ради о толеранцији и поштовању Закона против дискриминације, на пример. То би нарочито морала да зна она задужена за ЕУ интеграције. Вртложни драмски заплет, да ли је Ана Брнабић заиста хтела да оде из Владе и да ли су је у томе спречили председник Вучић и љубав према Србији били су прави ганутљиви садржај политичког ријалитија. Али декларисана геј премијерка може истински да буде знак толеранције ове државе само ако у Влади не седе хомофоби. А има их више. И она је то знала и кад је пристала да буду њен тим.
Као што и троструки кордони који су затворили путеве према Хртковцима неће сведочити о искреној намери државе да заштити своје грађане ако се Шешељев ријалити програм настави на телевизијама које обожавају председника Вучића.
Вртложни драмски заплет, да ли је Ана Брнабић заиста хтела да оде из Владе и да ли су је у томе спречили председник Вучић и љубав према Србији, били су прави ганутљиви садржај политичког ријалитија