Непозвани гости
НЕУСПЕЛИ ПОХОД РАДИКАЛА НА ХРТКОВЦЕ
Милеее, шта ћемо данас да ручамо, пита једна старамајка свога чичу. „Политику“, он намргођено узвраћа. „Политику“баба не може да жваће, нема зуба, каже старица и оде иза капије
Милеее, шта ћемо данас да ручамо, пита једна старамајка свога чичу. „Политику“, он намргођено узвраћа. „Политику“баба не може да жваће, нема зуба, каже старица и оде иза капије
Позоришни комад „Хртковци“, верзија два, одиграна на 26-годишњицу првог извођења, пред одабраном публиком, састављеном од свих могућих медија одавде до Загреба, испоставила се као још једна парадигма српског бесмисла и лудила. Укратко, десио се „уметнички“дебакл, али су несуђени гледаоци били поштеђени ове трагикомедије у режији, драматизацији и изведби Војислава Шешеља.
Понајвише су испаштали житељи Јарка, где се сцена изместила због блокаде Хртковаца, мапираних у јавној свести 1992, управо Шешељевим хушкачким говором. После кога је било и експлозија бомби по хртковачким двориштима, и наоружаних великосрба што су истеривали Хрвате из кућа, и разних других притисака, због којих је идејни творац и главни модератор добио хашку пресуду од 10 година затвора. У међувремену се село смирило, истина – измењеног етничког састава, јер је отишла и већина Мађара, и нестало из памћења, чак и као Србиславци, што је трајало за мандата шерифа Остоје Сибинчића, сада почившег. Стара табла је затим враћена и гледана махом у пролазу. Мало се ту због било чега имало задржавати.
Сад, кад су са свих страна наврли разни не би ли видели каквих ће импровизација имати реприза, стигла је наредба са врха – но пасаран. Тако су Хртковци практично ишчезли са лица земље, као у каквом театру апсурда. Све ово је већини већ добро познато, па је наш допринос широј слици извештај о томе шта се збивало иза позорнице.
Сцена прва: Дакле, недељно јутро, и још ђурђевданско, кад пола Србије слави, а друга половина иде у госте, и то се зна. Прошарано небо, равно до Срема где хрлимо. Можда ће да удари и киша да раскрави спарину и све улепи. Коме је до пута, па фото-репортер гунђа: „Све је то фарса, а ’Овај’ само што није ставио потпис на Косово“. Наравно, мисли на Вучића и на решење статуса „јужне српске покрајине“, а заправо изговара мисли доброг дела народа поводом вечитог скретања пажње са правих проблема. Ексклузивнији је кад каже: „Слоба нам је пио крв због Велике Србије, а ’Овај’ због Велике Уније“.
Реч је о томе да му је већ позната Вучићева наредба и њено доследно спровођење на сва три прилаза Хртковцима. Зна и да би било џабе и да смо јуче дошли у село, мештани баш нису били вољни да се исповедају пред микрофонима. „А да кренемо преко њива“, неко у екипи мора да буде „штребер“, на све спреман ради успеха, а то је у овом случају новинарка.
Ма какви, и на ту опцију се мислило, и већ тренирало са мигрантима. Ту су, у непрегледној равници крстарили САИ-евци у црним ландроверима, па кад налети нека усијана глава, они командују „рикверц“. Лица скривених „фантомкама“, а сасвим видљивог оружја. Да све буде још закукуљеније, из Новог Сада су у 9 кретали ЛДП, Чанак и ДС у циљу организовања контрамитинга. На којој ли ће се коти срести, наметало се једно од питања.
Међутим, нешто у људском бићу ствара наду, а она води у мисао да ћемо се ми ипак пробити. То семе вере бодри аутобус „ванредне вожње“МУП-а на наплатној рампи, и полицајци који „кулирају“и никога не дирају. Нити шта питају. Али, то је само други, отворени круг обруча.
Јер, на првој линији, на крају Јарка , на мостићу преко канала Јарчевина, блокада је тотална, ни ’тица да прелети, сем ако нема личну карту на адресу Хртковаца. Из радија одјекује: „Алтернативни режим саобраћаја због забране окупљања трајаће до поноћи“.
Прва је вест тог монотоног гласа ипак да је председник Вучић кренуо у посету Ердогану, на некакве економске консултације. Стога је схватљивије што је морао да закључа кућу и осигура је од уљеза. Или је ипак мислио на добро Хртковчана, и испрсио се за све ресурсе. Ангажовао 1.500 полицајаца, уделио 1.500 знојавих дневница (или их је било хиљаду?) , из буџета у сумњивом порасту. Упркос таквим могућим тумачењима, логика А. В. измиче здравом разуму, осим ако није ствар прихватања театарског (или едиповског) изазова.
Представници реда, махом из Руме и Сремске Митровице, али и из Александровачке жупе (и они су се сами „чудили зашто их позивају“), нису надлежни да размишљају. Нити да коментаришу да ли први пут у животу чувају један платичевски сокак (Железничка улица) од најезде „туриста“. Да ли су икада легитимисали толико особа? „А шта ако неко иде на славу“, питамо „наивно“на трећој барикади, до које води актуелно скретање. Данас неће моћи, неопозиво је, нек иду на патерице.
По изразима принудно заустављених, забезекнутим или бесним, лепо се види чији се пролаз са правом обуставља, а ко је колатерална штета ванредне мере што укључује и кордоне на магистралном путу. Први псују, други цинично кажу „каква организација, каква држава“, а сви кружимо око Хртковаца као сумасишавши. Нас конкретно мори страх да нећемо стићи ни до Јарка, где је „све“већ почело.
Сцена друга: Војвода је поранио у односу на заказан термин (11-13), и већ му је неко увалио фотељу да седне. Таква се прилика не одбија у све загушљивије преподне, уосталом, човек више није у годинама да скаче на тракторске приколице. С верзираним осећајем за тајминг, Воја чека да се окупи мноштво, па да му се обрати и изламентира то што је у овом наврату наумио. Кад процени да му нико осим шачице присталица и буљука новинара неће доћи, крене да збија шале петпарачке. Чини се да нема ничег паметног да изјави.
Ни фанови хашког отпуштеника нису начисто у чему га тачно подржавају. Једни мисле да својим доласком поручују да „у Хртковцима није било злочина“, нити радњи које на ово усмеравају. Други сматрају да је ово права прилика да се покажу зуби Трибуналу, „зна се од кога постављеног“. Трећи у ђурђевданском уранку виде потврду да су Војводине некадашње речи биле „мудре и одмерене“, и да су управо оне спречиле покоље (осим једне жртве, о којој ћемо касније).
Међу неколицином СРС застава, вијори се једна са мртвачком лобањом,
А шта ако неко иде на славу, питамо „наивно“на трећој барикади, до које води актуелно скретање. Данас неће моћи, неопозиво је, нек’ иду на патерице Власт се за добро Хртковчана испрсила за све ресурсе. Ангажовала 1.500 полицајаца и уделила 1.500 знојавих дневница из буџета у сумњивом порасту
што асоцира на зилотску „Православље или смрт“. „Ми смо пирати“, тера шегу барјактар, скривајући чуђење што неко не препознаје четничко знамење. Други кличу без ентузијазма „Војо-војводо“. Трећи наручују пљескавице. Све у свему, ништа се битно не догађа.
Онда се Воја одлучи за бравуру, ђипи са оне фотеље и крене у правцу униформисане препреке. И њему се каже што и другом, ни мање ни више, па се окрете на петама. И потом и он негде нестаде. Зли језици тврде да је отишао на славу код неког угледног радикала, на тек испеченог вола, благонаклонији - да се уморио. Некад је био сила, Хаг га баш истрошио.
Његовом неопаженом бегу са сцене доприносе идеолошки непријатељи, ДС-овци, понеки ДСХВ-овац и ЛДП-овац. И они су стигли у Јарак, раширили паролу „Шешељ – ратни злочинац“. И тад крене песничење са стране радикала, муњевито, разгоропађено, са закаснелом реакцијом полиције која неправовремено раздваја зараћене. Шешељевци остају, а „контраше“спроводе изван њиховог домашаја. Тамо код моста, где је главна бина, већ се нешто друго одвија.
Симо Спасић, представник породица несталих на Косову, дохватио се мегафона. Запенио у праведном гневу, па му се и понека псовка отима. Истина, архаична, фолклорна: „Заболе вас ћук за српске жртве“, обраћа се „седмој сили“, „само причате о Сребреници, Јабланици, Рачку...“. Хртковце и не помиње.
„Шта се дереш, ја од овог мира живим“, добацује један Јарчевљанин, под заштитом полицајаца. Привидном, јер кад Симо одлаже алатке (транспарент и примитивно појачало гласа) и крупним кораком потрчи ка том што му је до мира, они се баш и не сналазе. Замало да опет падне шакетање. Разочаран расплетом, Симо узима реквизите и мрмља у браду „пређем 500 км за ништа“.
Да је то гласније изговорио, добио би веће разумевање од успутног: „Ма све си у праву. Да ниси, већ би био у бајбокани“.
Статисти у позадини: До јуче само комшије Хртковчана, житељи Јарка су на дан шоуа њихове алтернације. Таоци два удружена лудила. Неки додуше чине оно што би и иначе, испијају пиво у хладу дрвета. Други се мешкоље,
не годе им светла позорнице. „П... им материна, уместо да воде економију, они свађају народ по етничкој основи“, некима је поента. „Милеее, шта ћемо данас да ручамо“, пита једна старамајка свога чичу. „Политику“, он намргођено узвраћа. „`Политику` баба не може да жваће“, каже, нема зуба, што је ствар поменуте економије.
„Где је он, хоћу да му честитам“, једна пуначка жена упада на сцену закаснело, кад је Шеки већ отперјао, не стигавши да чује похвале на рачун свог односа према супрузи. „Ја свог мужа дворим од јутра до сутра, и увек сам крива, а она може да се башкари као госпођа, кад јој је човек стално на терену“, мука је велика стисла, па нашла да се обрати погрешном. Никог компетентнијег ионако није видела, или се само шегачи са новинарком.
Боље да удари на шалу, него да гледа тај циркуски призор што је агресијом гони у много ружнију прошлост. У године рата кад су том ћупријом преко канала, где се сад плави кордон, разне војске бауљале. А она сама, муж на ратишту... Тад изгледа није знала да цени његово одсуство.
„Каква је то демократија“, на час као да избија и мало конструктивне критике. Логика је ипак половична, јер за реторичким питањем следи констатација „што да се Вучић свуд шепури, а Воји не дају“. И затим, још парадоксалније: „Само нас замајавају“. И опет смо у зачараном кругу закључивања.
Расплет, трагедија: У Хртковцима је пре ’92. било преко 60 одсто Хрвата, данас их је мање од 30 процената. У Јарку има свега неколико хрватских кућа, а једна у крвној вези са једином жртвом ратнохушкања. Мијат Штефинац пронађен је мртав у атару, извађених очију, исечених ушију. Мирко Шандор, Мијатов рођак ово прича несхватљиво сталожен. Две су приче кружиле о
поводу злочина, да је на крову истакао шаховницу и да је у кућу примио избеглице из Хрватске. Шта је било, било је, Мирко као да држањем вели, много се свакодневно тешког сручило по његовој грбачи.
Технолошки вишак у Митросу, отпремнину је уложио у солидно грађен свињац, све са прасилиштем, радо отвара душу. Уз приличан принос меса, обрађује и 10 хектара земље, а нема пара ни кућу да окречи. Цена живе ваге пада, а увози се заражена прасад из Мађарске, с вирусом афричке куге, погубне. За сељака нико не мари, ма какве да је страначке опције.
Ипак му је сада жалије Хртковчана, и оних што данас славе, и оних што не. Њихов хлебац још је тежи јер већински гаје дуван, врло захтеван. Сеје се у пластеницима, па се расађује по пољима. Бере се ноћу јер се из цвета цеди густа смола и берач се сав замасти. Уз то увознички лоби јача, па је и зарада све неизвеснија, због чега је пропао бизнис са бостаном. „Кажу – мрзи нас свет, а ми смо сами себи највећи непријатељи“, тумачи укупну ситуацију, укључујући и данашњу.
Мирко саосећа и са возачима хиљада кола што дневно прођу оним забарикадираним мостом. Колико је то улудо протраћеног бензина на кружење, не може ни да сабере. Сажаљева и полицајце, физички изарчене. Али и то је боље него да је пала крв, закључује.
Крај комада оставља неку тежину. Слично се осећају и домаћини па навлаче капке по одласку гостију. И они имају права да се изолују. Тешке капи кише спуштају завесу на поприште једнодневног надреалног перформанса. Да публика не брине – ускоро ће на политичком репертоару бити нових сличних садржаја.