Стари докази за нове претње
ИРАНСКИ НУКЛЕАРНИ СПОРАЗУМ
Трећи светски рат, као што никада не сме да се деси, увек мора да буде иза ћошка. Напослетку, нуклеарни споразумом са Ираном дело је претходне америчке администрације, и то је довољно да Трампу не буде мио
Ако је дипломатија уметност, мора имати и своје дадаисте, а извесно дуго није изнедрила перформанс забаван попут оног који је израелски премијер Бењамин Нетанијаху извео прошле недеље у министарству одбране у Тел Авиву. Уметник је драматично свукао црне чаршаве са сценских елемената, потцртавајући тиме како ће нас просветлити, и открио да се сцена састоји из десетина регистратора на полицама – укупно 55.000 докумената, прецизирао је – и неких двеста компакт дискова у витрини. Све у свему, Нетанијаху је објавио да је иза њега сто десет хиљада докумената, тешких пола тоне, које је Мосад изнео из оронулог складишта у Техерану. Одлична је то била алузија на вечито изношење истих прашњавих идеја из политичких депоа, али круна перформанса је ипак била презентација у „Пауер поинту“, и у њој словима скоро Нетанијахуовог формата написано „Иран је лагао“. То је било за искидати се од смеха, тако театрално објавити да неко лаже у свету који ништа осим лажи није, те се може рећи да ће овај израелски артиста заиста оставити трага. Невоља је само што Нетанијахуов перформанс није био уметнички, већ политички; што је Мосад изгледа стварно обио катанац на некој страћари у предграђу Техерана и до Израела пренео петсто кила докумената; што је Доналд Трамп импресиониран, и – у тренутку закључења овог броја НИН-а – делује спремно да се повуче из нуклеарног споразума са Ираном; и што ће ова двојица, а са њима и остали повезани нераскидивим ланцима светске политике, како су кренули, заиста оставити неког трага на планети.
Пре него што дадаисти опет узму реч, ваља видети шта се налази у кабастом Мосадовом трофеју, и то, да не би било неспоразума, по перу Јоне Боба, некада запосленог у правној служби израелске војске, у израелским министарствима правде и спољних послова, данас аналитичару Јерусалим поста. Краће речено, по некоме кога сигурно не усрећује помисао на нуклеарну печурку изнад Тел Авива.
„На основу брижљиве анализе Нетанијахуове презентације, и поређења са извештајима Међународне агенције за нуклеарну енергију (ИАЕА), може се закључити да највећи део докумената потиче из периода од 1999. до 2003 – што значи да није нов. Програм Амад, који Нетанијаху подвлачи у слајду деветнаест, а и у другима, појављују се у 22. и 23. пасусу извештаја ИАЕА из децембра 2015.“Тако Боб почиње, тако и наставља. Нетанијаху упозорава да је Иран некада покушавао да развије систем вишеструког детонирања бојевих глава? То је ИАЕА већ писала. Маше документом који доказује да су Иранци прикрили некадашњи рад на математичким и географским прорачунима детонирања? То је ИАЕА већ схватила. Некада су дизајнирали нуклеарно оружје? То
је ИАЕА већ знала. „Поређења свакако скидају сјај са дела Нетанијахуовог приказа“, примећује Боб. Е сад, Јона Боб не би био аналитичар Јерусалим поста када, макар и муком, не би приметио и понешто вредно у Мосадовом плену. Сматра да је значајно то што документи откривају локације на којима би Иран теоретски испробао нуклеарно оружје – две су у северној покрајини Семнан, три у Луту, пустињи на истоку земље, ако неко хоће да се прави важан у друштву – јер то, каже, није исто што и знати да је Иран некада трагао за таквим локацијама, што је, схватили сте, ИАЕА већ знала. Даље, Боб сматра крупном информацијом то што Мосадови папири откривају да је Иран некада циљао развој пет бојевих глава, сваке снажне десет килотона.
Перспективе ради, то значи да је свака од пет потенцијалних бојевих глава Ирана, од којих дрхти цела западна цивилизација, слабија од онога што су Американци пре седамдесет и кусур година бацили на Хирошиму (најмање дванаест килотона) и Нагасаки (најмање осамнаест килотона). То је грубо поређење, наравно, али то што је Иран некада хтео да има, извесно је слабије од онога што Израел има заиста. „Ови подаци кажу да су ирански нуклеарни циљеви, мада опасни, били и скромни“, закључује и Боб. Стога ни уз извесну добру вољу аналитичар није могао боље од овога:
„Лавовски део онога што је Нетаноијаху представио могао се закључити из извештаја ИАЕА из 2015. Али би неки детаљи могли да утичу на кључне аспекте нуклеарног споразума ако и даље буде важио или да обликују расправу ако буде поништен или измењен.“Тешко да ико осим званичног Тел Авива и Вашингтона види разлоге да се споразум одбаци. „Нема ничег што ИАЕА већ није знала, а сва та театралност, и та ,Пауер поинт’ представа, која као да је стигла из 2004, биле су помало блесаве“, рекла је Александра Бел, некада стручњак Стејт дипартмента, сада директорка Центра за контролу и неширење нуклеарног наоружања. Повод за буку, а камоли за пуцањ, не види чак ни Јехуд Барак, који је за премијерског вакта спремао Израел за превентивни напад на иранска нуклеарна постројења. „Иранци су негативци, и остаће негативци, али су се прилично доследно држали споразума, који, све у свему, одлаже тренутак у коме би Иран постао нуклеарно способан. Мосад је извео обавештајни подвиг, али у материјалу нема ничег конкретног о иранском чињењу или нечињењу што није познато већ годинама. Нема доказа да је Иран наставио да ради оно што не би смео“, закључио је за амерички портал Дејли бист некадашњи јастреб Барак.
Авај, шта вреди што у техеранској бараци није било ничег новог, када је и у свету све по старом? Након што је вишедеценијским умешним витлањем и штапом и оловком учинио Египат и Јордан малтене савезницима, након што су Ирак и Сирија демолирани до те мере да му можда никада више неће бити претња, Израел зна да је Иран једина озбиљна теоретска опасност у његовом окружењу. Техеран се, нажалост, петљајући по Сирији, надохват Израела, и те како стара да постане конкретна напаст, те неутралисање Ирана и јесте и остаће једна од најдражих маштарија израелске политике. Са друге стране, мада је крајње време да одбацимо глупост
Иранци су негативци, и остаће негативци, али су се држали споразума који одлаже тренутак у коме би Иран постао нуклеарно способан Јехуд Барак
да се Америка игра бурадима барута, да чангрља сабљама или гађа „томахавцима“зато што је Трамп тако одлучио између два шминкања, ђаво ће га знати није ли ово згодна или припремљена прилика да се, након што се корејски балон издувао, потпали блискоисточно жариште. Трећи светски рат, као што никада не сме да се деси, увек мора да буде иза ћошка. Напослетку, споразумом са Ираном дело је претходне америчке администрације, и то је довољно да Трампу не буде мио. Так’а нам светска политика.
И отуд обавештајна вест да Иран спрема ракетни напад на Израел са сиријске територије – као одговор на израелско ракетирање иранске базе у Сирији. Отуд израелски министар Јувал Стејниц, говорећи наводно само у своје име, вели да ће Асад, ако то допусти, „протраћити сопствену крв“. Отуд Нетанијаху грми да ће „зауставити иранску агресију, макар и по цену борбе“. И боље сада него касније, вели. Борбе на живот и смрт неће бити, не док Техеран има подршку Москве, мада Израел чини шта може да се – под околностима које то чине немогућим, међу којима се главна актуелна зове Асад – спријатељи са Путином, па министар одбране Авигдор Либерман прича о „посебним везама“са Москвом, и подсећа да Тел Авив није избацивао руске дипломате због Скрипаља, а Нетанијаху је јуче учествовао у московској паради поводом Дана победе. Русија се – опет, у време када је овај број НИН-а закључен – за сада задовољила тиме да преко периферних званичника упозори Америку да ништа не ломи преко колена.
Ситни гласови новинара у халабуци неће променити богзна шта, али ипак треба прочитати шта је за Гардијан написао Саед Камали Деган. Новинар почиње подсећањем да је ИАЕА до сада десет пута потврдила, последњи пут у фебруару, да се Техеран потпуно придржава договореног. Ипак, примећује Деган, Иран није видео никакве економске користи од тога па, рецимо, ниједна од најмоћнијих европских банака, плашећи се Америке, и даље не жели да послује са њим. Деган, наравно, нема никаквих илузија у погледу иранске демократичности, иранског ракетног програма или вршљања по Сирији, али подвлачи да би пропаст нуклеарног споразума обични Иранци схватили као издају. „Године 2013. Иранци су поверовали реформаторски настројеном Хасану Роханију, који је потом испунио обећање да ће решити нуклеарну свађу са Западом. Млади, технолошки вешти Иранци прогресивнији су од претходних генерација. Прошле године поново су убедљиво изабрали Роханија, али би пропаст споразума уништила умерено и реформаторско у Ирану. То је нарочито важно јер врховни вођа, ајатолах Али Хамнеј, има 78 година, и његово здравље је сумњиво. Можда ће ускоро добити наследника, што ће бити најкрупнија политичка промена последњих деценија. Руханија противници већ озбиљно притискају. Када је реформиста Мохамед Хатами био председник, Џорж Буш га је поткопао и разнео наде Иранаца о помирењу ударајући земљи белег чланице ,осовине зла’. Трамп можда управо прави исту грешку“, закључује Саед Камали Деган.
Али што бисмо о томе бринули када имамо уметнике перформанса да нас забављају?
Нема ничег што ИАЕА већ није знала, а сва та театралност, и та 'Пауер поинт’ представа, која као да је стигла из 2004, биле су помало блесаве Александра Бел