ДИГИТАЛНА ХИДРА
Банкрот Кембриџ аналитике
Компанија Кембриџ аналитика се гаси, како су то објавили у самој компанији, због притисака. Ти притисци односе се најпре на истраге и судске процесе покренуте после открића да је компанија злоупотребила приступ информацијама о корисницима Фејсбука, пратећи њихово кретање на мрежи. На основу анализе тих података прављени су психолошки профили, а то је већ била роба која је могла да се уновчи. Желеле су је како маркетиншке агенције, тако и политичке партије, јер је то био начин да се брже стигне до потрошача и гласача или да се њихове жеље и ставови преусмере. Или су бар тако тврдили у компанији док су своје услуге нудили клијентима. Шта је од тога и колико заиста могло да помогне и какви су били резултати сада је већ мање важно, тек међу клијентима су се нашли и претенденти на места председника држава, афричких, азијских, а најзад и сам Доналд Трамп.
Први текст о овој компанији објавио је британски Гардијан још 2015, затим је наставио Обзервер 2016, прошле године прича је почела да расте, али све је добро ишло за саму компанију све до овог 17. марта када су Њујорк тајмс и Обзервер објавили интервју са Кристофером Вајлијем, једним од запослених у фирми, који је разоткрио прикупљање података о 50 милиона људи, преко њиховог кретања на Фејсбуку. У априлу већ су биле поднете тужбе против Кембриџ аналитике и Фејсбука за злоупотребу података, сада већ - 70 милиона корисника.
Али како је стигла вест о гашењу Кембриџ аналитике, тако је постало јасно и да сам посао неће бити угашен.
Овај случај показао је само како се све користе мреже и шта нам је
донело дигитално доба. То што већина корисника нових технологија тога није свесна, само је још једна предност компанија попут ове која се нашла усред скандала.
Наиме, мреже попут Фејсбука дају слику о кориснику за какву би било потребно много истраживања - старост, пол, професија, платежна моћ, сексуална оријентација, интересовања... Све што неко на мрежи посети, лајкује, коментарише, одговори у квизовима, сакупља се, укршта се и анализира не би ли се добио психолошки профил. А затим се осмишљава и начин који је на такву особу најлакше утицати. Тако су дистрибуиране вести које би корисника помериле из политичке апстиненције, рецимо, у човека решеног да гласа или из неопредељеног у бирача који трчи на гласачко место да заокружи баш број који је агенција желела, јер је претходно затрпаван негативним вестима о супротној страни, некада тачним, некада лажним, али увек баш оним на које је баш та особа осетљива… Могућности су безграничне.
А Кембриџ аналитика није једина која се тиме бавила. Нити је последња. Демијан Колинс, први човек Одбора за дигитализацију, културу, медије и спорт британског парламента, овако је објаснио шта следи: „То је као Хидра из грчке митологије – одсечете једну главу, а израсте друга. Мислим да ће Кембриџ аналитика наставити да послује, али под другим именом.“
И баш је то у најави. Испоставило се да британска компанија Емералда сада запошљава донедавне стручњаке Кембриџ аналитике. А по свему судећи, биће то иста компанија под другим именом.
Најзад, то што се сада пред судом налазе Фејсбук и једна компанија, није превише утешно, ако знамо да је на то спремна свака мрежа која би имала ту моћ, а да је тренутно реч само о једној компанији од многих које раде исти посао на исти начин.