РЕЧИ СУ МОЋНЕ КАО И ДЕЛА

ЕЈБЕЛ ФЕРАРА, РЕЖИСЕР Данас у Америци не бих могао да снимим филмове које бих желео да снимим. Можда бих могао да одем тамо и пробам. Али не волим америчку храну, не волим кафу, не волим ваздух, нити волим њихово понашање

Сусрет са Ејбелом Фераром био је управо онакав каквим смо га и замишљали. Спонтан је и непосредан у комуникацији, са ставом старог рокера. Током интервјуа постављао је питања, тако да је све деловало као једна дебата пре него интервју. Иако на први поглед делује мрзовољно, заправо уопште није! Како је разговор одмицао постајао је све опуштенији. Са опуштеношћу долазио је и његов свакодневни језик. Тако да интервју који следи треба читати са бројним успутним псовкама и упадицама типа „човече“, „срање“, „јебени“и сл. који се интензивирају како разговор одмиче, а које смо у великом броју избацили проходности текста ради. Али и то смо управо тако и замишљали. Легендарни режисер испунио је тако сва наша очекивања. Било је то више него угодних двадесет минута са човеком који је потписао ремек-дела као што су Driller Killer или, Сахрана, или Зависност или, треба ли рећи, Зли поручник…

А разлог његовог доласка у Београд је заправо документарни филм Трг Виторио који се приказује на 11. Белдоксу, а којег је Ферара отворио. Наравно у питању је сплет прича о људима дошљацима који тај највећи римски трг чине посебно живописним, где и сам режисер живи већ више од деценију и по.

Приче многих актера у филму су тако емотивне. Колико је вама сусрет с њима био емотиван?

То је мој комшилук. Снимао сам тамо где живим. Нисам нигде посебно одлазио. Они су људи које свакодневно гледам. То је заправо филм о онима који данас чине моју свакодневицу. О мојим комшијама. Људима које знам, с којима сам свакодневно. Ту сам одмах и ја, видели сте у филму... Ти људи имају свој живот, имају душу, имају приче које се могу испричати. Нико од њих се не претвара, нити би

то могао да уради. Зато је тај филм толико реалан. Па и емоција долази из чињенице да су то живи људи који причају о себи. О својим животима. А шта је вама ту било емотивно?

Допале су ми се приче. Кратке су и ефектне и реалне…

Али ви нисте имигрант, одавде сте из Београда?

Наравно, али управо вас зато и питам, та искреност се кроз приче осећа… Претпостављам да сте имали много материјала, да ли су неке добре приче исечене из филма?

Све што сам волео, оставио сам у филму (смех). Увек је исто приликом рада на филму. Људи причају док их снимате, а на вама је да пронађете баланс између свега. Увек гледате да што више од свега извучете. То је документарац, али и лично виђење мене као редитеља и монтажера. Ја волим кад људи говоре. Кад разговарам са њима. Као са вама сада... А филм треба само да прати тај ритам разговора и начин на који се ја у то уклапам. И понекад кад помислите да је разговор испао из колосека, испостави се да је заправо још увек у филму. То је чар документарца.

Хајде да се вратимо мало у прошлост и да причамо о два филма која ја лично обожавам. Један је, наравно, Зли поручник, а други је Зависност…

Зависност је управо изашла на блуреју. Можда бих могао и да покажем… Ту су и интервјуи које сам урадио са Кристофером Вокеном и Лили Тејлор… Блуреј је урађен из негатива и прилично то добро изгледа.

Да, то је веома оригиналан филм, јер ту сте помешали и нагласили две врло занимљиве различитости…

Које?

Вампире и филозофе. Како је то изгледало?

То није било мој сценарио, као што знате. Ники Сент Џон је написао сценарио. Био је мој сценариста, са којим сам одрастао. Написао је тај текст када је завршио факултет, где је студирао филозофију. Тако да је тај текст пун његове крви, његовог језика. Али знате, вампирски филмови иначе нису много интелектуални, ако их гледате или читате о њима. Тако да није било много тешко одабрати баш тај текст.

Надам се да волите тај филм?

Да га не волим не бих вам га показао (смех). Ја не показујем срања која не волим. Ништа нисте видели од онога што ја нисам желео да видите. А било је срања. Не показујем оно што се ни мени не допада. Зашто бих то радио? Зашто бих снимао филм који ми се не свиђа? Ја сам одабрао тај сценарио, припремао га, режирао, радио с глумцима, помагао у монтажи…

А Зли поручник?

Зашто ви у овом делу света толико волите Злог поручника? Да ли вам изгледа као да је тај лик одавде, из Србије? Зли поручник је настао у тренутку изузетног насиља али и по епидемији крека и кокаина, те полицијског насиља… И ми смо били увучени у ту причу. Били смо зависници, могли смо да уништимо сопствене животе. Како ја тако и бројни други филмски радници.

Харви Кајтел је био бриљантан у филму. Како радите са глумцима?

Исто као и са вама (смех). Седимо и опуштено причамо, дискутујемо. Отворени сте и разговарамо на различите теме. Знате, глумци знају шта треба да раде. У томе је штос. А мој штос је у томе што знам шта и како треба да режирам. И мој штос је мало другачији од њиховог. И докле год терам свој штос онако како најбо-

ље знам, немам никаквих проблема са глумцима. И то је супер… А Харви је сјајан. Он је глумац коме не треба много режије, много приче…

А Вилем Дефо?

Исто тако, они су велики играчи, они знају шта треба да раде. Они разумеју однос према камери. Свесни су где је камера и како треба са њом. И ко ће боље од њих то знати?! Ако ја треба много да објашњавам карактер глумцу, онда смо најебали. Онда нема ништа од филма.

Колико вам је тешко данас да снимите филм, да пронађете средства, да се одлучите за тему?

Тешко је онолико колико желите да буде тешко. Понекад инспирација дође из онога што успут видите, а понекад не. На крају, све се сведе на посао и срећу. На инспирацију и контакте. Знате и сами, филм није исто што и написати једну реченицу, песму, седећи у једном положају и користећи само оловку и папир. Пикасо би узео четкицу и нацртао би нешто за двадесетак минута. Али неко ко се бави филмом то не може никако да изведе. Филм је процес. То је увек један дуг и болан процес. Треба позитивно о свему да размишљате свакодневно, сваког минута, да приступате материјалу са свих страна, да не би испало нешто негативно. А то може да се деси. Ако га не контролишете, измакне вам. Треба и скупити људе различитих енергија, који ће истим позитивним мислима учествовати у том процесу, у пројекту, у идеји и онда филм усисава ту енергију.

Како видите Америку данас? Америку видим кроз оно што пише Трамп на свом Твитеру. И шта да вам кажем? Председник такве земље понаша се као четрнаестогодишња девојчица, пишући шта му падне на памет у својој спаваћој соби! Не знам, можда је то револуционаран начин вођења земље. Али, Америка је Америка, човече. Ако сте видели интервју Оливера Стоуна са Путином, сигурно сте запазили тај просветитељски моменат у филму када му каже – брате, прошао сам и Клинтона и Буша и Обаму и „бабаму“… барем пет председника, али америчка политика се никада не мења. Америка је један гигант. И кад ме неко пита о Американцима, замислим се на које људе се заправо то односи. Да ли је то човек који пеца у Луизијани или је Американац могул са Волстрита? Да ли су они исто? А они су сви Американци! Они се не познају међусобно, не знају за проблеме једни других, ни не причају исти „језик“, али се они изједначавају због онога што излази из устију њиховог председника! Зато ја не размишљам о таквом човеку, не слушам и не сакупљам негативности. Ја сам будиста. Речи су моћне као и дела. Посебно су моћне ако говорите негативно. А у природи тог човека очито није да треба да помогне некоме. Сећам се, када сам био клинац, говорили су ми да су политичари људи који помажу народу. А да ли мислите да је то дефиниција политичара данас у свету? Наравно да није! Ниједан политичар се не бави помагањем људима. И шта онда да кажем о држави у којој сам рођен, а граду у коме сам рођен, о окружењу. Све је другачије… Има много разлога због којих живим у Риму. Много сложених разлога. Много разлога које не могу ни да објасним. Али моје филмско стваралаштво свакако је одувек било окренуто према истоку. На истоку Америке сам радио и исток ми је био одредница. Данас у Америци не бих могао да снимим филмове које бих желео да снимим. Можда бих могао да одем поново тамо и пробам да променим то, али морао би да постоји огроман разлог због којег бих се вратио. Али да будемо начисто, ја не волим америчку храну, не волим кафу, не волим ваздух, нити волим њихово понашање.

А филмове?

Филмови су нешто друго. Знате, имате добре и лоше филмове. То је једноставно. И где год да су снимљени увек је тако. Не можете због тога да кривите индустрију. Да, али у Холивуду су данас најбитнији Марвелови филмови…

Увек се говорило – они који дају за клопу даће и за биоскопску карту! Али то има и подтекст – дајте им оно за шта би дали паре! И то је тако увек било. Имали смо гигантске, епске филмове попут Бена Хура на пример или Ватрених кочија. Увек се тражило нешто велико, лудо, брзо, неке јурњаве, пуцњаве… а у основи је то исто срање. И сви то гледају, и то је једноставно тако. Људи гледају, гледају и деца, данас гледају и на телефонима и на интернету. Гледају свуда где је доступно.

А шта мислите о томе, о новим технологијама? Да ли су оне уназадиле филм као уметност?

Не, баш мислим да уопште немају везе с тим и да нико о томе не размишља. Поготово ако их користите да снимате филм. У овом телефону имате читав филмски студио. И тај филмски студио је свима доступан. Можете у њега да пишете сценарио, да снимате, монтирате и на крају ставите филм на Јутјуб и покажете свима. Значи само треба да знате како да га користите. Ја сам Трг Виторио снимио оваквим телефоном. И коме је то сметало? Да ли је вама сметало? Да ли ћете рећи – јеботе, овај филм је снимљен мобилним телефоном, одлазим из биоскопа! А знали сте да је снимљен телефоном, је л` тако? Наравно… Сада је снимање филма доступно много већем броју људи него кад сам ја почињао да радим. И како то може да буде лоше? Не може никако… А уметнички приступ је нешто друго.

Шта ћете радити следеће?

Управо монтирам један документарац, али ускоро ћу снимати два играна филма.

О чему су?

Један филм је о браку. О односу мужа и жене. Радња ће бити смештена у Рим. А други ће бити епски, психолошки трип. Биће то велики филм за нас. У оба ће играти Вилем Дефо, наравно. Али у овом другом филму неће имати лик. Заправо он ће бити главни лик у филму, док ће радња и место бити измишљени. Кад мало боље размислим, заправо је немогуће испричати тај филм.

Америку данас видим кроз оно што пише Трамп на свом Твитеру. И шта да вам кажем? Председник такве земље понаша се као четрнаестогодишња девојчица, пишући шта му падне на памет у његовој спаваћој соби