РАЗБАРУШЕНОСТ ПИЈАНЦА У РАЗУЛАРЕНОМ ЗАМАХУ
АРХИТЕКТУРА И СТАНОВАЊЕ Низом изложби, предавања, радионица, разговора, али и атипичних туристичких шетњи, овогодишња БИНА сагледава и улогу архитекте у заступању јавног интереса, овде много „позитивнију“до пре три деценије
Београд је попут разбарушеног човека који се враћа из кафане, изрекао је пре неку деценију писац и сликар Момо Капор, поетски. Будући чист еуфемизам у односу на данашњи изглед престонице, овај опис би само условно могао да се примени и на садашње њене разлике. Оличене у све већем броју урбанистичких промашаја у односу на успехе, у какофонији стилова и „праваца“који се нигде не би дали сврстати, у нескладу потребе и понуде...
Као да је тај Капоров бекрија мало с пићем претерао, па сад шенлучи.
Међутим, све набројано и још много тога, начин је како град саобраћа са становницима, а ово је тема Београдске интернационалне недеље архитектуре („Од communis-a до комуникације“) која ће се 13. пут раштркати
по главном граду од 10. до 31. маја. Низом изложби, предавања, радионица, разговора, али и атипичних туристичких шетњи, овогодишња БИНА сагледава и улогу архитекте у заступању јавног интереса, овде много „позитивнију“до пре три деценије. „Урбаном планирању уопште, па тиме и комуникацијама унутар урбанистичких планова много се студиозније прилазило у временима пре ’транзиције’, односно до деведесетих година прошлог века“, објашњава проф. др Александар Кековић, професор Грађевинско-архитектонског факултета у Нишу, и аутор изложбе Становање 2017 у оквиру БИНА-е. Тзв. ново доба одликује „инвеститорски урбанизам“, подређен интересима улагача. А он – добро знамо како комуницира са становништвом,
и у име чега, као и да ту нема „реплике“од народа. Или тзв. партиципације у одлучивању, чиме се такође бави БИНА.
С обзиром на то да је фокус изложбе професора Кековића на становању у постсоцијалистичким земљама, он нам постаје водич кроз аманет нашег екс уређења чији је врхунац у архитектонском погледу био „лекорбизијеовски“приступ Новом Београду. „За разлику од престоница других социјалистичких земаља источног блока, наша је била препознатљива у целом свету по својој београдској школи становања“, наводи професор. Сви тада угледни светски стручни часописи потенцирали су значај „београдског стана“, где се максимално водило рачуна о функционалности стамбене јединице и
стамбеног склопа као „града у малом“, са свом потребном инфраструктуром надохват руке.
Тадашња пракса да се до најбољих решења долази путем конкурса, која је Београд и овенчала славом, данас, у инвеститорском приступу, изостаје и доприноси (кафанском) хаосу. И кад конкурса има, проблематичне су структуре и позадине.
Функционалност мултипрактик стамбених блокова, преживела од шездесетих али осиромашена пропратним садржајима, сада је права „машина за спавање“, како је Ле Корбизије називао овакве комплексе с једнаким шансама за све житеље. Нови продор на Саву, представљен Београдом на води, можда ће платити цену избегавања званичне процедуре и јавне расправе, па ће се станари касније жалити на услове, прескупо плаћене. Бенефит грађанског просека из аутократског потеза власти – бициклистичке и пешачке стазе и измештена пруга доказују мрвицу одговорности у планирању простора.
С друге стране, иако се „мустра“масовне изградње станова према јасно дефинисаним правилима од 60-их до 80-их година прошлог века добро показала и у то време мултипликовала, у међувремену се похабала немаром. „Дугогодишње неулагање у редовно одржавање тих објеката довело је до њиховог пропадања, али се још увек виде пажња и квалитет којим су ови комплекси грађени, са изванредним пејзажним решењима у оквиру дворишта или блокова“, примећује Ружица Сарић, једна од оснивача БИНА-е и програмска координаторка и консултанткиња.
Реликти бившег неимарства тада богаћени просторима за игру, шетњу, одмор, као и школама, вртићима, центрима месних заједница.., још су присутни како у Новом Београду тако и на Церак виноградима, стамбеном насељу на Врачару у Његошевој улици, као и у појединим мањим зонама града где џентрификација није узела маха, додаје Сарићева.
А где јесте, та се места по духу и „телу“, што новоствореном, што подвргнутом козметичком лифтингу, више не препознају. Па личе на помодне квартове светских метропола, када, осим сиротиње, у шта се претворила некадашња средња класа, испашта и вегетација.
Примера ради, кад је пројектовао Градић Пејтон на Чубури (196871), архитекта Рака Радовић заштитио је свако дрво, док је сада читав потез десеткован по броју стабала. Па, као што данас заказујемо на релацији архитекта – будући станар не узимајући у обзир потребе потоњих, не питамо ни природу за мишљење, чак и кад смо њоме сасвим окружени.
Добра илустрација игре „глувих телефона“између човека и амбијента све су више и савски викенд-сплавови. Првенствену намену одмора, данашњи власници преиначили су у статусни симбол, те је и речна алтернатива урбаном мејнстриму, такође изложена обрасцу „погоспођења“(како је буквалан превод џентри-елитизације). У нашем случају, доминације (сумњивог) капитала и свега што она повлачи у културолошком смислу.
Последице „класне смене“су комунални неред (и нехигијена), преобликовање љупке скромности у „параду кича“и разметања, плус увођење поткултуре „турбо фолка“, шта Кековић приписује „фолклору“тог новог покрета. Док смо још код „паралелне“архитектуре, ваља поменути и сламове, илити картон-ситије којих има напретек, али су уклоњени са хот-спотова. Забашурени су у економски сличним предграђима, док се по питању самоизникле Калуђерице ништа и не може учинити.
„И многи други градови у Европи и свету су, нажалост, препуни дивљих насеља и бескућника, чему је разлог бездушна капиталистичка транзиција“, наводи Кековић. Томе додаје миграције и „номадски“начин живота појединих народа и индивидуа, као и позицију Београда на „раскрсници путева“. Ту своје „место под сунцем“траже разни невољници, скупа са авантуристима.
Што се тиче нових нараштаја, данашњи Београд није идеално место за њихов одгој. Додуше, не оскудева се у парковима, већ у машти да се они осмисле и прилагоде најмлађима. „Због чињенице да се урбанизам углавном бави великим темама и ’великим људима’, деца и њихове потребе често остају у другом, па чак и трећем плану“, објашњава Кековић. Што је, опет, у нескладу са званичном популационом политиком.
Премда мали Београђанин није исто што и мали Фирентинац па да се даноноћно напаја лепотом, и он има
шта да „сркне“међу здањима у нашој престоници, и то не само из социјалистичког корпуса. „Од увођења реда Емилијана Јосимовића, творца првог урбанистичког плана престонице 1867, у градитељску матрицу града, Београд је више пута кретао снажно напред“, каже Ружица Сарић. Заједно са зградама градила се и култура становања, да би се од 90-их па надаље убрзано урушавала, подвлачи. У насталом вакууму, „инвестициони“урбанизам дивља, а градске структуре се томе не противе и не штите јавни интерес, додаје Сарићева.
Тако се догађа да бисер сецесије, необарока, академског стила, Улицу кнез Михаилову битно наружи шопинг-мол, грдосија од стакла, подстичући купохоличарске навике. Дешава се да поједина здања из индустријске епохе, некад велелепна, као што је електрична централа „Снага и светло“на Дорћолу, подигнута 1927, и многа слична труле до самораспада. На исти начин се односимо и према музејима, и трговима, меморијалним објектима са јаким ауторским печатом (Старо сајмиште, Генералштаб)... што нас обликује.
„Архитектура је једина, а веома скупа и комплексна уметност која је свима доступна и која у великој мери утиче на формирање свести и савести човека у свим областима“, истиче Кековић. Свака врста архитектонског објекта кроји и расположење, као и однос грађана према себи и свом окружењу, подсећа.
А Београд је и по овом питању подвојен, некада прелеп, а други пут сив и ружњикав, у зависности од тога шта нам је тренутно у погледу.
Ако посматрамо очима туристе, све ће нам бити лепше и зеленије, тврди Кековић. „Београд својом разноликошћу веома је интересантан странцима, јер прилично одудара од изгледа њихових градова, нарочито западноевропских, који су сви ’под конац’, понекад и стерилни у свом ’савршеном’ дизајну“, запажа. Несклона „златној средини“, а пријемчивија судару супротности, српска престоница бирка шта ће преузети из напредног европског комшилука. По онима што у душу познају велеград – срећом, јер још задржава дозу људскости.
Тако сегмент овдашње културе живљења као што је заједничко печење паприка на пољанчету испред солитера, такви тумаче као „изванредну прилику за упознавање и социјализацију“. „А посебно у ово данашње време тоталног отуђења, коме у значајној мери доприносе и савремене технологије“, апострофира професор Кековић.
Али и овај манир је амбивалентан, и може бити и зов постојбине, јер, ипак је Београд раскрсница свих путева и „мека“плебса Србије. Из тог разлога, постоје случајеви држања ситне стоке и перади на терасама, иако све ређи, и освајање јавног зеленила баштицама налик сеоским. Последње само подсећа на покрет урбангарденинга, у цвату у другим постиндустријским градовима, а овде без утемељења у колективности и пригодним законима. Далеко толерантнијим према бетонизацији, као и према урбанистичком џумбусу без икакве видљиве стратегије.
Урбан-комуникација тако иде (или не) у неколико праваца: архитекта - будући становник, архитектура - грађани (и обрнуто), грађани међусобно, и све сазидано у односу на (давно) запоседнуту природу. Где је посебно важно „балансирати“између апетита инвеститора и крајњих корисника. А не зелене оазе претварати у паркинге.
„У том дуализму неопходно је наћи праву меру да се задовоље на први поглед непомирљиви интереси“; наглашава Кековић. „Креативношћу архитекте, простор ипак може бити и профитабилан и свима на располагању“, закључује. И опет препоручује добре старе конкурсе.
Оно што правила и закони можда раде, али на дуге, дуге стазе, па се сваљује по менталитету, јесте однос једног града према дошљацима. Ту Београд можда и највише збуњује, као у делиријум тременсу: док се међу собом деле на оне у оквиру или изван „круга двојке“, док кроз зубе шапућу клетве на рачун ових или оних избеглица, студената из провинције... српска престоница све на крају пригрли. Па је, као Момо Капор, још и прославља, или је „прихвата и воли са свим врлинама и манама“.