ТРАГИЧНЕ ПАРОДИЈЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
ИЗЛОЖБА КОЈА ЈЕ ПРИВУКЛА СВЕТСКУ МЕДИЈСКУ ПАЖЊУ Као један од најзначајнијих аутора на пољу манги, Шириагари привлачи пажњу не само позивањем на рад најчувенијег јапанског сликара свих времена или оштрином свог изражаја, већ и својим шаљивим моментима
Најпознатији јапански сликар свих времена је Кацушика Хокусаи. Рођен је поткрај 18. века у Еду, како се Токио некад звао. Познатије од самог Хокусаија међутим, јесте његова графика Велики талас над Канагавом из серије Тридесет и шест погледа на планину Фуџи. Такође, не тако распрострањена чињеница о
овом изузетном уметнику, из чијих слика, скица, графика пуно сазнајемо о животу у Јапану из тог периода, јесте његов утицај на европске импресионисте. Хокусаи је био специјалиста за тзв. укијо, у преводу слике плутајућег света, на којима је до танчина приказивао сцене свакодневног живота обичних људи, разне пејзаже, а све то је смештао у манге, желећи да оне служе и као приручници за цртање.
Хокусаи је живео у делу Токија око реке Сумиде, ту је данас смештен и музеј посвећен њему, отворен пре две године, а који представља својеврстан драгуљ модерне архитектуре. Пројектовала га је добитница награде за архитектуру Сеџима Казујо. Сећам се кад сам се први пут случајно задесила испред музеја, не знајући да је исти отворен само два месеца пре, фоткала сам около из разних неких перспектива Sky Tree који је у даљини вирио, правила паузе по околним паркићима и одједном испред мене одсјај здања које ме је својом монолитном структуром одмах освојио. Ах Токијо, Меко модерне архитектуре, па не можеш да разочараш никада! Помислила сам да је у питању нека градска библиотека или седиште неке фирме. Кад сам схватила да је то нови музеј посвећен највећем уметнику из 18. века нисам могла да верујем! Још једна у низу супротности ове чудесне земље! Нису музеј сместили у неку од типичних кућица са закривљеним крововима, већ у хипермодерно здање. А тек унутрашњост! Светло улази
кроз вешто осмишљене троугласте прорезе, а спиралне степенице се увијају као таласи на Хокусаијевим сликама.
Музеј поред сталне поставке свих његових око 1.800 радова (битно је поменути да је већина реплика, јер су оригинали расути по другим музејима) често организује изложбе, тематски предодређене за све што је уз Хокусаија везано.
Тако је и сусрет са манга аутором, сценаристом и уметником Шириагари Котобукијем уприличен поводом његове изложбе радова под називом Признање Хокусаију: скоро 36 враголија Котобуки Шириагарија.
Плакат који је пратио изложбу мамио је велико интересовање. Просто је одмах указивао да се ради о унцуту, враголану. Наиме на плакату је био портрет Шириагарија који седи као што седи Хокусаи кад га је цртао његов савременик, ученик Каисаи Еисен, с тим што Шириагари осим што је исто обучен као Хокусаи у традиционалну ношњу, на том плакату има повелики нос, беретку и у рукама лаптоп.
Овај шаљивџија рођен је у Шизуоки, а након завршетка уметничког факултета у Тами, каријеру је започео као графички дизајнер у највећој јапанској пивари Кирин. Паралелно са тиме почео је да црта манге. Посао дизајнера међутим напустио је неколико година касније, не би ли поред цртања и писања манги постао и професор Универзитета за дизајн у Кобеу.
Међу љубитељима манге познат је пре свега по свом црном хумору и цинизму, а од пре пар година слава му расте и због интерпретације Хокусаија на исти пародичан начин, по коме је већ прослављен.
Име које користи је псеудоним и игра је двеју речи: Шири значи кук, а агари значи уздизање док Котобуки значи браво. Ако бисмо користили оно што иначе користимо из енглеског онда би његово име и на нашем језику било Хип Хоп Ура! Сигурна сам да је тим својим именом Шириагари хтео да отвори осећај за нешто веома позитивно, да измами осмех и да одмах својим именом ту нијансу хумора и радости удвостручи, јер су речи саме по себи разигране и радосне.
Вредно помена је да је и сам Хокусаи током радног века користио чак 30 различитих псеудонима.
На догађају у Хокусаи музеју, Шириагари је три сата у контакту са публиком исцртавао наранџастом и црном бојом Црвеног Фуџија. На себи је имао беретку са плаката, џинбеи или хипари, традиционалну кућну одећу за мушкарце, коју сачињавају кимоно и широке памучне панталоне и, наравно, накачени велики искривљени вештачки нос. Док је цртао често је правио неке досетке и тиме засмејавао публику.
Након завршетка рада, који је пак постављен тако да на шиљастом сталку подсећа на Фуџи, упознали смо се и кренули ћаскати.
А стрпљиви и пуни разумевања, Јапанци су чекали крај нашег разговора, не би ли се сликали са Шириагаријем или добили његов аутограм. Поклонила сам му два домаћа стрипа. Био је изненађен гестом, а уједно истакао да Србија има мноштво добрих стрип цртача. Не могу рећи да ми није пријало да зна одакле сам. На питање зашто користи псеудоним, каже да је желео да искористи снагу значења које је одабрао, да га читаоци лако упамте и наравно да предупреди све непријатности које би могла да има компанија за коју је тада радио.
Стојимо испред његовог Обријаног Фуџија, смејемо се обоје, те га питам шта је њему најзначајније код Хокусаија и шта га још инспирише да ствара: „Динамичан и деформисани облик композиције природе и пејзажа јесте оно што ме највише привлачи код Хокусаија, и то је уједно нека врста нужности сваког савременог дизајна, па и манге уопште“.
Многи уметници су, каже, на њега утицали, али Тезука Осаму (то је и те како очигледно са беретком коју носи на глави, смеје се) Акатсука Фуџи као и слике и филмови са темом надреализма јесу нешто што му увек даје инспирацију.
Геније Бакабон је манга са којом се сусрео у тинејџерским годинама и ту је увидео све могућности у развоју манге, те стога би можда издвојио ту мангу као једну од омиљених. А да би нешто урадио или створио, то нешто мора да буде вредно труда и страсти које би уложио у то. То му је предуслов за почетак рада у којем се осећа друштвени активизам: „Појава председника Трампа, успон Кинеза, конфузија на Далеком истоку након Арапског пролећа, трагична пародија демократије… то су моменти вредни пажње за једног уметника. Такође сматрам да је задатак уметности да представи и етаблира ситуације и дела мимо политичара и њихових речи.“
А на питање шта би људи ван Јапана требало да знају о Јапану, каже: „Желео бих да људи виде бенефите мира који Јапан већ дуже времена негује и да у том контексту сагледавају и добре стране једне културе.“
Задатак уметности је да представи и етаблира ситуације и дела мимо политичара и њихових речи