Вoди нас политички клицоноша мржње

МАРКО ШЕЛИЋ МАРЧЕЛО

Nin - - Садржај - ТАЊА НИКОЛИЋ ЂАКОВИЋ

Не дозвољавам да ме људским вредностима учи националиста из деведесетих, коме је пример идеалног друштвеног уређења село Штрумпфова, оно где сви мисле исто и изгледају исто, а Велики је најпаметнији и сви му љубе скуте

Не дозвољавам да ме ноторним људским вредностима учи националиста из деведесетих, коме је пример идеалног друштвеног уређења село Штрумпфова, оно где сви мисле исто и изгледају исто, а Велики је најпаметнији, код њега

су све књиге, доживотно је главни и сви му љубе скуте

Опобуни и фрустрираним појединцима, о будућности у којој ће се унуци стидети наше садашњости, отупеле на емпатију, о недостатку контроле над сопственим злом политичара и нашем пристајању на њихове игре којима се једног дана поново могу преиграти за степен, добацујући запаљену шибицу на балкански фитиљ, за НИН говори Марко Шелић Марчело, песник, писац и музичар.

(Марчело) Пуцај!

Горди ли се данас?

(Смех) Како да одговорим а да буде јасно…

„…Онај који намешта сведоке и душебрижне арбитре да његовим противницима…“

„…име сасвим окаљају…“

„…И углед неповратно сруше; који свакоме ко мисли другачије прети; који сваког оног ко је поштен и паметан мрзи и гони, а што је пак неко луђи и неваљалији, то га више воли, штити и к себи узима…“

Да предочимо читаоцима референцу, реч је о дијалогу из романа „Хигијена несећања“: Јанко Жагар, моћан човек чији је хоби демистификација идеала, примени занимљиво средство провоцирања на Леа, главног јунака, момка у средњим тридесетим који мисли да још није поклекао пред овдашњом јавом. Преприча му писмо које Вук Караџић својевремено шаље Милошу Обреновићу у покушају да бираним а ипак бруталним речима умилостиви силника и упозори докле су догурали његова бахатост и малтретирање сопственог народа који је, каже Вук, називао „стоком без репа што не заслужује ништа“. Авај, Жагар

не каже шта препричава, те читалац, као и Лео, мисли да је реч о актуелној ситуацији, о запису неког нашег савременика. Тек онда открије да је реч о писму из претполитичког друштва, опису старом готово два века. Сатиричари, то ће рећи, нису наше једино огледало тапкања у месту, озбиљни документи сведоче исто. Жагар потом пита протагонисту да ли се горди што не припада већини, што контрира таквом стању, цинично му доказујући да је та контра јалова, да и бунтовници стоје на истој позорници, додељујући себи улогу која делује утешно, по принципу - баш ти, боже, хвала што ја нисам такав, као негативци. А све остаје исто, сва та мала ребелијанства заједно не произведу побуну озбиљнијих размера, народ ћути и трпи. Ето како се и сам тренутно осећам, нарочито после прошле године.

Зашто је нарочито важна прошла година?

Нада је чудна супстанца, када се с нуле одигне на више подеоке па се оданде сурва, не пада на нулу, него у минус. Створена је лепа енергија какву дуго нисмо видели, а онда је Јанковић по брзом курсу постао домаћи политичар. Идеја је била управо супротно, грађанин - председник, без компромиса. Под домаћим политичарем пак мислим на калкуланте што у једној руци држе старинску рачунаљку, а другом померају куглице - ако се удружим с овим, онда оволико гласова, ако с оним... Али такву смо пијацу имали и раније, такве су и власт и опозиција. Чему још један? Кад то јавно кажу, људима изјаву пренесе Информер, а Јанковић их назове вучићевцима. И онда схватиш сав бесмисао и поквареност игрице. Никада

се нисам учланио ни у једну странку, не, ни у покрет. Никада нисам био ни у каквој фотељи нити заузео радно место квалификованијима од себе. Само ме, што рече Дејан Атанацковић, мучи опште неопирање злу. Ако се Коракс у својим годинама бори, било би ме срамота кад бих седео скрштених руку. Али људи свеједно питају: „Шта ти је то требало?“Кад подржим борбу да Зрењанин не промени име, питају шта ми то треба. Кад одем да подржим двестотинак храбрих Пожежана, остали питају шта нам то треба. Током једне од протестних шетњи прошле године, пензионер ме питао шта ми то треба – и смејао ми се у лице. Кад је током следеће шетње неки имбецил с прозора завитлао камен и разбио главу мојој другарици, у Ургентном центру лекари су нас питали шта нам то треба. Они најугроженији гласају за ову власт, ма како их она понизила. Већина не гласа, неће мање зло или их баш брига. Већина те већине каже - зовите кад изађете на улице. Изашли смо. Било нас је педесетак хиљада кад нас је било највише. Не лажи, ниси био ту ни тад. Зато сам све ближи чувеном слогану Пешчаника: ако вам је добро, онда ништа. Ко сам ја да тврдим како је већини лоше ако она тако не мисли? Нека љубе слику Вучића као што су ономад Милошевићеву, живи били и срећна Нова деведес' и нека. Ево, Дачић каже да ће Хрватска добити рат ако жели рат. Таман да се носталгија употпуни.

Секвенца дијалога из твоје књиге: „Цветате ли од поноса? Државни непријатељ, мало ли је?“

Још једна Жагарова провокација упућена Леу. Жагар је моћник, бизнисмен, закулисна утицајна личност,

ратни профитер, ратни злочинац. Један од оних који управљају ултрадесничарским групама. Високоинтелигентни, углађени социопата намерен да нас колективно дигне у ваздух, отприлике према Царству небеском. Жагар је фиктиван лик. Волим да мислим да јесте. У наставку унижавања долазимо и до дела где Леу прочита и шта служба државне безбедности има о њему: „Дакако, јасно вам је да су свакога са списка бар неко време пратили и прислушкивали. Ево, имам тај папирић код себе, почујте како је то кратак састав: Безопасан. Не поседује ватрено оружје, не поседује никакве важне информације нити потенцијално опасна познанства. Идеалиста. Па дописано, хемијском оловком: Слободно га пустити да лаје. Уверите се својим очима како цинизам тријумфује: иста држава која вас преко таблоида проглашава издајником и непријатељем о вама заправо мисли да сте кусо псето.“

А „мајка ће сутра видети новине, и опет плач, и поново страх“?

То главни јунак помисли, да. И то не спомињем као жалопојку. Него зато што се људи бране кад пристану на компромисе тако што кажу: „Знаш, имам породицу.“Што би ваљда имало да значи да је Дража Петровић нема, да је немају Кесић, Оља Бећковић, Кокан Младеновић, Локални фронт… Наше суштинско питање, дакле, гласи овако: ако се кукавичлук дешава под објективно опасним околностима, је ли то онда оправдано или се и даље зове кукавичлук? Сав наш бол је у томе што одговор гласи – да, то се зове кукавичлук. Нажалост, баш на то се једино и мисли под кукавичлуком, исто као што можеш бити храбар једино

кад је објективно опасно, у супротном реч губи значење. Кад неко бира лакши пут, ухвати се за колективни алиби што су и други кукавице. Ћути на неправду, окрени главу на другу страну, или клеветај, или ботуј, или гађај каменом оне на улици у име свог председника. Јер, сто за једног, зар не?

Зашто је храброст ређа опција?

Нема ту мистике: лакше је и безбедније. Овако, ризикујеш. Посао, каријеру, друштвену подобност. Безбедност пак није угрожена као деведесетих. Не још. Мада, претње су ту, Пожега је пример.

Постоје суптилније варијанте обрачуна?

Да, мале освете.

Спектар тих освета осетио си на својој кожи, већ извесно време не свираш на мање од 500 километара од Београда...?

У Кикинди откажу читав дан једног фестивала, дан када је требало да свирамо. Или ти не дају дозволу за јавно читање романа два месеца. И онда врхушка каже како нема цензуре. Међутим, аутоцензура је ћерка цензуре, она никад није самоникла. Него настане тако што на два, три места изведеш цензуру као показну вежбу, и онда се створи полтронска пирамида где се свако сам цензурише да се не замери ономе изнад себе, док сам врх има чисте руке.

Пре десетак дана сам био у Бриселу, наступио на фестивалу „Балкан трафик“, а говорили смо и на трибини. Рекао сам да су култура и уметност у мојој земљи таоци политике, да људи попут мене трпе коментаре да се мешају у политику, а истина је да се бранимо од политике која се меша у нас. Уљези су у мојој авлији много више него ја у њиховој. И шта ангажована уметност може да постигне ако су јој руке медијски везане и цензура је? Неко од саговорника је казао: „Ако вас цензуришу, значи да вас се боје.“Није истина. Трагикомично, посреди је само одмазда једне повређене сујете и њених улизица. Незванично смо дознали да је неко из наше амбасаде приговарао што сам баш ја позван на фестивал. После пет албума и исто толико књига, после петнаест година борбе за толеранцију и изградњу мира, нисам добар представник своје земље? Него сте ви, ортаци „качимо таблу Булевар Ратка Младића“, фантомаши из Херцеговачке, ви сте к свету? Ви некоме гарантујете мир и будућност? Дакле, све и да на Северни пол одем, пришао би ми Еским из СНС-а и рекао, хах, ниси пожељан, иди нађи други игло.

Зашто се ништа није променило још од писма Вука Караџића?

Тренутно, зато што смо кукавице.

Карактеристика менталитета, мислиш?

Мислим. Не о нама иначе, него о нама сад. И мучно ми је што је тако, то је мој народ. Али говорити данас о нашим славним дедовима док смо највеће кукавице које смо икада били додатно је неумесно. И ми ћемо некоме бити дедови, а жали боже ако се тај футур-унук у нас буде клео. Споменуо сам Пожегу. Двеста људи на тргу. Шта раде сви остали?! Је ли им добро или им само није довољно лоше?! Вучић је магистрирао цинизам и на ивици је да изговори: „Људи, ово нису 90-е, границе су отворене. Ја овако, а коме не одговара, ко сматра да његови квалитети овде не вреде – нико га не држи, пасош у руке па широко му поље. Ја правим земљу јефтине радне снаге у којој ће постојати само две касте: моја каста, која живи супер, и послушно робље, које гледа ријалитије, срећно је с платом од двеста евра и ђуска уз новогодишњу јелку скупљу од својих живота.“

Према чему је твој бунт усмерен, чиме си незадовољан, чиме си заслужио ознаку државни непријатељ? Шта ти смета?

Дегутантно је о томе причати као да се обраћамо људима с амнезијом, а не читаоцима НИН-а. Ја, као ни они, не заборављам. Не дозвољавам да ме ноторним људским вредностима учи националиста из деведесетих, човек који је ходајућа недемократија и коме је пример идеалног друштвеног уређења село Штрумпфова, оно где сви мисле исто и изгледају исто а Велики је најпаметнији, код њега су све књиге, доживотно је главни и сви му љубе скуте. Људи се често ограђују од његових оптужби да је тај сукоб личан. Ја пак не знам откад то идеологија не спада у врло лично. Мени јесте. Тај човек је на супротној обали од свега за шта сам се икада борио. Кад год гледам његов јавни наступ, уплашим се количине мржње која из њега избија, од његове немогућности да је прикрије. И мислим да је најопаснија ствар у вези с њим то што, тако свеприсутан, шири пелцере мржње, заражавајући све и свакога. Када се десио пожар на градилишту Београда на води, чујем да је на Твитеру било врцавих, ироничних, свакаквих твитова, а да се нико није запитао има ли жртава. Као, па шта, нека гори! А зар је то нормално стање духа, зар смо то прави ми? Кад смо постали такви, одакле нам то? Инфекција слепом мржњом, а да буде огавније, политички клицоноша мржње и вербални насилник нас тобоже води пут европских или општељудских вредности.

Вучић влада Србијом кроз вербално насиље? Ниво спољне политике се своди на то - не знам да певам Лили Марлен?

Тако они нас мире, балкански политичари. Пред Додиков референдум цела Босна је, причају ми људи, била преплашена да ће се опет запуцати. Као да само фали шибица. Онда прође и ником ништа. Злочин је играти се тим стварима. Уосталом, како тачно бивају сигурни да имају то под контролом? Шта ако се преиграш? Шта ако једног дана узбуркаш страсти за степен више но што си хтео? Дакле, шта ми смета? Сметају ми они којима су деведесете природан екосистем и тиме трују остале.

Срамота те некада уместо њих?

Ваљда тако мора, пошто њих није срам ничега, што и јавно признају, док успут сервирају нискобуџетна ложења а ла Путин сутра шаље нове тенкове, авионе, ракете. Хм, а шта ће то њима стабилократама? Зар за Дачићеве дипломатске ратове? Или ће можда он бити тај који ће лично у рат, ако га некад поново стварно изазову?

Када Арканова удовица уђе у образовни систем Србије, је ли то мера понижења овог народа?

Срж нашег проблема је што тешко разликујемо болест од симптома. Ово је, рецимо, само симптом. Прочитајмо изнова овај шта ти је то требало интервју. Па што је онда проблем Цеца у читанкама? Што?! Једва чекам дан да нам државним указом нашарају Цецине стихове преко зграда и кућа. Што да не, што би рекао Синиша Мали. Па шта ћемо урадити на то, такмичити се ко ће духовитије да твитне и да се јавно намршти? Да осуди? Па твитните. Намрштите се. Осудите. Није то устанак, то је све пристанак. Док год људи пристају, биће горе, глупље и срамотније. Рекох већ, да, нећемо на протесте, нећемо да гласамо, јер то је све прљаво. Људи, јесте. Стварно је прљаво. Ево, ја сам разочаран. И има само једна ствар због које бих се осећао горе и постиђеније, а то је да нисам покушао ништа.

Шта је онда твоја лична опција?

Памтим из цртаћа онај мото: ако не можеш да их победиш, онда им се придружи. Мој је пак ово: ако не можеш да их победиш, бар им се нипошто немој придружити. То је питање личне части. Ако не можеш да будеш део решења, бар не буди део проблема. Шта је са онима који немају проблем да се погледају у огледало, какви год били?

Постоји у психологији оно што се зове дифузија одговорности – чувени пример са Кити Ђеновезе, која је силована и убијена пред својом зградом. Испоставља се да су комшије то гледале, и сви су помислили па ваљда ће неко да реагује. И тако није одреаговао нико. А има и случај оних цурица што су изашле да протестују због Косова, па украле патике; на питање што су крале, кажу – сви су крали. То је наша логика: ако сви краду, онда нико није лопов. Нажалост, не. Ако сви краду, онда су сви лопови. Значење речи лопов нимало није померено том околношћу. У Србији за свако неваљалство можеш да нађеш алиби у некоме ко ради исто или још горе. Чак и сама власт издаје саопштења где директно каже - ах, а шта су радили претходни? И тиме легитимишу некакво своје право да буду још гори.

Је ли опасно не ћутати?

Не добијам физичке претње, не чекају ме испред зграде, то стварно не. Али има ово што ти испричах: не зови њега, откажи тај концерт, бојкотуј медијски књижевно вече, приговори што је ту. Сад, је ли то опасно? Зависи како гледаш. Ако ти неко онемогућава да радиш, је ли то врста угрожавања? Је ли то неслобода? Је ли то, на дуже стазе, егзистенцијална невоља? Или је све само надметање у живцима?

Радиш и говориш као борбен човек, али у својој књизи ређаш фрагменте живота тако да читалац заплаче, говориш о нама, о деструкцији и аутодеструкцији?

Док у интервјуима коментаришемо палубу, као аутора ме, арсенијевићевски речено, занима потпалубље: тамо таворе појединачне упропашћености, тамо је стваран живот лишен сваког генералисања. Али појединачне судбине премреже се опет у нешто колективно. Оно што Жагар заправо намерава јесте, како га он зове, концептуални арт тероризам. Пошто интелектуалце сматра јаловим слојем друштва, онима које више нико не узима заозбиљно а требало би да су перјанице, он регрутује најочајније међу њима. У Србији, Хрватској, Босни. Оне који више немају шта да изгубе. И планира да их на бивши Дан републике пошаље на јавна места и центре моћи да се разнесу бомбом, динамитом, чиме већ. Каже да то не треба схватати зачетком некаквог пуча, чак ни друштвеним манифестом, већ концептуалном пошалицом сводљивом на следеће: чак ни после таквог чина ништа се неће променити. Регрутовани, авај, мисле да хоће, да ће њихова жртва покренути нешто. Да ће некога бити брига. Када ме питају је ли ово пука фикција, искрено одговорим да се надам да ће то и остати. Јер ни ја не верујем да се ишта на такве начине решава. Али дубоко стрепим над друштвом које ствара такве појединце.

Откриваш истраумирано друштво, фрустриране појединце, и ако код неког и крене прича лагана, свеједно искочи траума. Шта су нам урадили? Шта се то одвија испод тог нивоа политичког препуцавања, колико су дубоке трауме појединца?

Сам наслов, цитат Симе Пандуровића, односи се на главног јунака, који предузима психолошки аутодектетивизам да открије потиснуто сећање као разлог агресивних мисли и дела. Али тема се са појединца шири на план колективног несећања, у којем бирамо да живимо. Роман сугерише да је у оба случаја несећање добра тактика на 100 метара – и веома погубна на маратону. Несећање се освети. Потискивање траје док год у резервоару има места. А онда се прелије. Мислимо да су наши фитиљи бесконачни, али грешимо. И опет ћу рећи, то су моје стрепње, не моје наде. То је нешто чега се свако иоле нормалан плаши. Јер, ко зна шта се догађа испод површине. Шта ако је све оно што сам назвао равнодушношћу и кукавичлуком у ствари инкубатор? Шта унутра расте?

Злочин је играти се ратом. Уосталом, како тачно бивају сигурни да имају то под контролом? Шта ако се преиграш? Шта ако узбуркаш страсти за степен више но што си хтео?

Право да будеш гори: У Србији за свако неваљалство можеш да нађеш алиби у некоме ко ради исто или још горе

Показна вежба: Изведеш цензуру и онда се створи полтронска пирамида где се свако сам цензурише да се не замери ономе изнад себе, док сам врх има чисте руке

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.