ТАКВИ СМО МИ СРБИ
Понекад делује да председник Србије Александар Вучић нема баш много лепо мишљење о народу земље којом председникује. И то се не односи само на припаднике опозиције. За тај део народа знамо да нема лепо мишљење, подсећа нас председник на то безмало свакодневно.
Александар Вучић је у интервјуу у празничном броју Курира изјавио да ће разрешење косовског проблема уједно бити и његов крај у политици. Али не само то. Рекао је коју и о народу.
„Срби су такви. Срби ми никада неће опростити своју бољу будућност и мир. Дакле, у Србији се славе само порази и ратови”, навео је Вучић и додао да тако мисли јер зна Србе који између осталог нису славили никога ко је обезбедио и сачувао мир.
Неко ко не живи у Србији, помислио би на основу ове председникове тврдње да су сви „Срби“, односно грађани Србије – појам који председник никако да до краја усвоји - неки крвожедни примитивци који просто не воле да живе у миру, не воле извесност и просперитет, не воле добар живот, шетају около наоружани пушкама и ножевима једва чекајући да зарате са неким.
Није да нема таквих. Има рецимо оних који су не тако давно хушкали на рат, претили да ће за једног Србина убити 100 Муслимана, оних који су обилазили српске војнике што су четири године у опсади држали Сарајево, оних који су уништавали табле са именом и презименом можда јединог човека који је имао потенцијала да Србију извади из блата деведесетих, као и оних који су отворено славили ратне злочинце.
Већина грађана ове земље, међутим, није таква. Многи су за време Вучићеве владавине заиста дочекали бољу будућност, али у неким другим земљама. На десетине хиљада њих сваке године напусти Србију и пронађе мир, нарочито онај душевни, негде далеко у белом свету. И тамо им нико не пребацује да су лењи, незахвални и да не умеју да цене безграничну несебичност месије лично, који целог себе даје да би њима, незахвалницима, било боље.
Већина грађана Србије не жели више никакве ратове, а једина борба коју из дана у дан воде је борба да преживе у условима када их сопствена држава третира као најјефтинију радну снагу којој су потребне само квалитетне пелене.
Та већина, иако уме да заћути онда када је најважније, на изборима, добро се сећа ко их је деведесетих хушкао на суседе, а данас се издаје за миротворца. Та већина такође види и да исти тај миротворац данас не би ни изгледао као миротворац да свакодневно не пушта хушкаче из својих редова да поново хушкају и распирују мржњу према другим народима и државама. Многи од тих грађана имају пуно право да осете најгаднију мучнину када виде да им неко ко је ономад активно учествовао у гурању земље у рат данас спочитава да нису за мир.
Зато, народе, пази шта радиш! Жути картон већ имаш. Ниси добар. Можда си ти навикао да на изборима мењаш политичаре како ти се прохте, али можда се то и промени, па један од њих реши да набави себи бољи народ. Толико ствари се у претходних пет-шест година десило први пут у историји, па зашто то не би били и неки нови, другачији избори, избори за нови народ?
Многи су за време Вучићеве владавине заиста дочекали бољу будућност, али у неким другим земљама. На десетине хиљада њих сваке године напусти Србију и пронађе мир, нарочито онај душевни, негде далеко у белом свету