Седам и више откуцаја

ПУБЛИКАЦИЈА

Књига Драгане Ковачић пажљива је анализа различитих нивоа значења цртежа у западноевропској уметности у последње три декаде 19. века, за коју је ауторка добила награду „Лазар Трифуновић“, најзначајније домаће признање за ликовну критику. Иако је објављена као самиздат у електронској форми, и као таква доступна веома ограниченој групи људи, претежно стручно оријентисаној, публикација својом структуром и садржајношћу превазилази уске еснафске намене. Сачињена од седам независних есеја, због којих и има примарни наслов Седам откуцаја, ова занимљива студија нуди сагледавање уметника, уметности и епохе на комплексан начин и у ширем хоризонту. И то посматрајући само једну уметничку изражајну форму – цртеж.

Као непатворен сегмент уметничког изражавања, цртеж је добар простор за сагледавање примарних идеја и намера уметника, али и огољено место за уочавање разнородних утицаја који се на јединствен начин преламају у сваком појединачном раду. У доба модерне, место и улога цртежа су редефинисани, и у односу на традиционалне медије, какви су скулптура и сликарство, али и у односу на тада нове визуелне форме – плакат, фотографију и филм. Слојевитост новог идентитета цртежа, кустоскиња Народног музеја Драгана Ковачић посматра кроз призму економских, политичких, социјалних, техничких, научних и других модернизацијских промена у западноевропском друштву крајем 19. века. Свака од тих промена наилази на своје опредмећење у одређеном интелектуалном и цртачком приступу најзначајнијих уметника епохе Едгара Дегаа, Винсента ван Гога, Камија Писароа, Пола Гогена, Жоржа Сераа, Одилон Редона и Анри де Тулуз-Лотрека.

Промене које је модернизација као процес уносила и наметала западном друштву, нису могле заобићи ни уметнике који су били њихов саставни део. Различити видови класног уздизања заокупљали су Енгра, док је Ежен Делакроа изразио империјално колонијални дух модерног друштва, које је оно испољавало према другим културама. Урбанистичке промене наметале су другачију перцепцију градског простора и живота у граду, што је на аутентичан начин развио Едгар Дега. Разоткривајући начин живота париског друштва које се окупљало у Опери, понудио је читав спектар нових визуелних решења произашлих из субјективизиране перцепције која се ослањала на тадашња искуства и открића у пољу фотографске слике. Живот и покрет града, као важно чвориште модерне, имали су и своју тамну страну. Индустријализација и модернизација мењали су организацију живота у градовима и утицали на социјалну и друштвену структуру градског становништва. Сиромаштво, класна неједнакост и потпуно одсуство кредибилне друштвене позиције, као мрачне појаве модерности, забележили су, развијајући одређену цртачку структуру, Ван Гог и Писаро. Бирајући одређени уметнички израз, оба уметника су се истовремено дефинисала и уметнички, друштвено и идеолошки, као „нерепрезентативни“представници модернизма – субверзивни у својим настојањима, те отуд неприхваћени и маргинализовани. Путовање, као одраз мобилности модернизма, али и процеса спознаје себе и другог, и себе кроз другог, своју специфичну материјализацију налази у Гогеновим радовима. Док је Гоген близак етнолошким, Сера се окреће оптичким и математичким истраживањима, уз помоћ којих, у свом креативном приступу, изграђује своју тиху „тачкасту“перспективу света. Та перспектива је само једна од предочених у разуђеној структури „откуцаја“које нам пружа Драгана Ковачић у својој књизи.

Ова занимљива студија нуди сагледавање уметника, уметности и епохе на комплексан начин, посматрајући само једну уметничку изражајну форму – цртеж