Синдром путујућег циркуса
БАЛКАН НА РЕДОВНОЈ РЕАНИМАЦИЈИ
Да ли ће и предстојећи самит у Софији бити сличан претходним окупљањима иза којих велики инфраструктурни пројекти остају недовршени, а декларације које се потписују служе заташкавању покиданих дубинских веза
Да ли ће и предстојећи самит у Софији бити сличан претходним окупљањима иза којих велики инфраструктурни пројекти остају недовршени, а декларације које се потписују служе заташкавању покиданих дубинских веза
Пред још једно окупљање балканских земаља у Софији, овај пут уз Савет министара ЕУ који је позвао „свих шест“партнера у процесу придруживања, регионални лидери су пожурили да најпре поново дочарају бесмисао састанка на коме ће учествовати. Из Хрватске у Србију и назад пљуштале су помало већ досадне, будући да су и недоследне, мрзилачке поруке које су се, овог пута, „уздигле“и до личних увреда. Топломери за емоције извесно би, барем кад је о Србији реч, показали ниску реакцију јавности
на понављачки одлазак Војислава Шешеља у Хртковце као и на препирку Ивице Дачића са Андрeјем Пленковићем. Екстремне групе су и у Хрватској једине показале интересовање за тему, додуше темпирану за обележавање годишњице пробоја јасеновачког логора, који хрватски „домољуби“не признају - барем не као злочин. Истовремено је један куриозитет показао да и у тамошњој јавности јењава антисрпска хистерија као тема на којој се политички може профитирати. Програм загребачке радио-станице Екстра ФМ оборила је превелика посета већ првог дана емитовања српске турбо-фолк музике, што је искључиво опредељење овог медија. Упркос обожавању србијанских нота чак и у атмосфери „дипломатског рата“, како је ситуацију прозвао Дачић, председница Колинда Грабар Китаровић наводно, због актуелних прилика, још увек вага да ли ће доћи у најављену посету у Београд.
Након мало коме јасних потеза да се министру Александру Вулину забрани прелазак хрватске границе, реципрочних мера Београда према загребачком министру одбране, па серије приземних вишедневних препуцавања о певачким способностима српског шефа дипломатије - лидери земаља ће се, по ко зна који пут у истој атмосфери, састати баш као да се ништа није догодило. За обичне смртнике рекло би се - баш онако без образа, али за политичаре тај опис не важи (није важно зашто). Тек најмоћнији човек у Србији оградиће се већ по навици контрапитањем: „Јесте ли чули иједну моју (запаљиву, прим. аут) изјаву?“(Курир, 7. мај). Зашто се испод стола, а пред очима бирача, ваљају провокације које се потом никада не разјашњавају на и те како честим (сад већ неколико пута годишње) састанцима лидера
региона, него се простим руковањем испред фото-апарата, две деценије од рата, свака тема враћа на почетак? Уосталом ко је онда публика због које, рецимо хрватска влада или председница, инсистирају на баналностима и национализму, ако постоји онолика маса која љуби турбо-фолк?
Директор Центра за регионализам каже да теме нису баналне, а ни публика није занемарљива. „То је метод понашања и владања. А у публици остаје генерација која је учествовала у ратовима или памти, јер и из Хрватске као и из Србије, омладина бежи главом без обзира. Не заборавите да данашње режиме у региону у великој мери чине странке или наследнице или актери који су одлучивали и током ратова деведесетих. У свим нашим земљама, осим тога, урушава се владавина права, слобода медија, плате су мале, а велика незапосленост. Зато не прође ни месец дана да нека варница сваљивања кривице на неког другог не излети у јавност.“
Листајући разлоге - велики инфраструктурни пројекти са регионалних састанака остају недовршени или се претварају у „путеве беспућа“с блокадама и царинским ратовима, декларације које се потписују служе заташкавању покиданих дубинских веза и тако редом - Попов тврди да ће и предстојећи самит у Софији бити ништа више од формалности и састанка „путујућег циркуса.“
Један од процеса од којих се очекивало да највише допринесе „помирењу“и билатералним повезивањима - Берлински процес, покренут на инијативу немачке канцеларке Ангеле Меркел 2014. у Берлину - сад је већ само један од ни по чему другачијих ни успешнијих годишњих сусрета. Тај процес покренут је да би бацио сенку на изјаву председника Европске комисије Жан-Клода Јункера да проширења неће бити наредних пет година, а с формалним циљем да „ревитализује мултилатералне везе између Западног Балкана (Србија и Црна Гора, у преговорима, Албанија и Македонија као кандидати, БиХ и Косово као потенцијални кандидати) и одређеним земљама ЕУ (Немачка, Аустрија, Француска и Велика Британија као партнери из ЕУ и Хрватска и Словенија, партнери из ЕУ и региона) као и да побољша регионалну сарадњу у области инфраструктуре и економског развоја“, али по мишљењу Немање Тодоровића Штиплије, главног и одговорног уредника портала European Western Balkans и са двема битним манама. „Од почетка тај процес је неспретно постављен, јер у њему немамо структуру иницијативе него је свака земља домаћин конференције бирала своје теме које ће се наћи на дневном реду, а већина је бежала од горуће - билатералних спорова. Велика Британија за 2018. у фокус ставља спољне утицаје, Италија је 2017. ставила миграције, Француска 2016. младе. Једино је Аустрија показала да има историјско разумевање за овај део Европе, јер је 2015. потписана декларација о билатералним споровима на основу које су се министри спољних послова обавезали да ће сваке године обавештавати иницијативу о фази билатералних питања. То се у Трсту није догодило.“
Друга Штиплијина замерка је чињеница да у иницијативи не учествују Грчка, Бугарска ни Румунија иако имају велике интересе у региону.
После четири године, видљивији од резултата тог процеса су појединачни, меки, тврди, војни, дипломатски, економски и културни утицаји сила, сваке посебно. Русија, Турска, НАТО и ЕУ „доброчинитељским“гестовима тутора изазивају међународног супарника на исто такво доброчинство код суседа. Одговор на албански захтев да се баш на тој територији отвори поморска база НАТО, аналитичари очекују да буде захтев Србије да се овде оформи руска. Нарочито интензивно се последњих година утркивање у остацима наоружања (које углавном долази од тутора) намеће као једна од најактуелнијих регионалних тема. Штиплија подсећа да је две деценије након Дејтонског споразума престао да важи договор - да све бивше југословенске републике морају обавештавати једна другу о нивоу наоружања и да јавна препуцавања почињу баш тад - 2015.
Попов сматра да такве теме силама могу само да импонују, јер оне тиме показују да желе да буду присутне у региону, као уосталом и да им због тога не одговара стабилизација. „Ми им отварамо врата да се мешају и још горе - да конкуришу једна другој. Сад и САД лансирају нове планове за регион после краткотрајне незаинтересованости, Русија нас је задужила навелико, Турска жели да обнови своје историјско присуство... Чудио сам се кад је (Борис) Тадић увео ту праксу састајања са Гулом (Абдулахом, бившим председником Турске) по питању односа Србије са БиХ. Све то иде на нашу
Данашње режиме у региону у великој мери чине странке или наследнице или актери који су одлучивали и током ратова деведесетих
штету, нарочито у БиХ где сваки народ има свог заштитника. Простор за то отвара и ЕУ која је на себе преузела да буде мотиватор регионалних односа, а понаша се дефанзивно.“
Односи са суседима настављају се у контрасмеру када се списак тема на дводневном реду сусрета Вучића с турским колегом у Анкари започиње и безмало и завршава заправо билатералним односима Србије и БиХ о којим Турска више чак се чини и не посредује - него одлучује. Под претпоставком да Србија и у овом случају признаје реалност да се у БиХ Турска пита пропорционално нивоу одлучивања бошњачког становништва и да јој то уосталом не смета јер се нада реципроцитету кад је у питању одлучивање српског живља - постоје барем две исувише велике разлике да би Турска, упркос историјској блискости, била близак пријатељ Србије и њених интереса. Та балканска сила отворено заговара независност Косова, коју је признала дан по усвајању декларације у парламенту у Приштини. И друго, Турска не крије антипатије према ентитетској БиХ због симпатија према унитарној у којој би нестала Република Српска. Поред регионалних, Србија је Турску частила и једним унутрашњим питањем на столу, пренели су медији одржавањем стабилности Рашке области, још увек неспорним делом Србије. Тако гледано не чуде све великодушне војне и државничке почасти којима је Вучић, предводећи делегацију министара који су потписали десетак споразума, почетком ове недеље дочекан у Анкари. А све заједно је било могуће баш у том облику, тек онда кад је и између Русије и Турске завладало затишје.
Штиплија каже да се, са друге стране, утицај ЕУ разликује од утицаја Турске и Русије, које инспиришу емотивни однос грађана према тим силама, Турска нарочито на исламско становништво. Подсећа да је турско посредовање увек у зениту када је у БиХ на челу Председништва бошњачки представник.
Необична потврда Штиплијине тврдње, међутим, стиже и у најави да ће Ердоган одржати ни мање ни више него - предизборни митинг у Сарајеву. Тај парадокс односа према силама, који се узрочно и последично прелива на односе у региону, свакодневно се надограђује дискретним и незавршеним изјавама - од тога да је ЕУ највећи економски партнер Србије до тога да „стране амбасаде пласирају информације преко наших људи“, очигледно злонамерне, ако не и заташкавајуће, у вези са убиством Оливера Ивановића. Медијска борба, с друге стране, да ли је председник Вучић позван на пријем поводом инаугурације Владимира Путина и прославу Дана подебе, 9. маја, или није позван (на крају је ипак било ово прво) још су једна потврда колико су упркос унутрашњим проблемима битнији макар и симболични гестови сила. Између бројних међусобних похвала, које су српски и турски председник упутили један другом и заједничком напору да однос двеју земаља и економска размена буду на тако високом, разуме се – историјском, нивоу (опис који су потпомогли турски медији упоредбом односа двојице председника са односом који су имали Мустафа Кемал Ататурк и краљ Александар) ни овога пута се није поткрало таман ни најједноставније образложење Ердогановог става из 2013. године: „Турска је Косово, а Косово је Турска“, изговорио је обраћајући се „драгој браћи и сестрама“у Призрену.
Тако долазимо до Косова о коме је пре који дан председник изустио да треба да урадимо све да било какав сукоб избегнемо, апсолутно све. „Јер Србија то не би преживела.“Оставио нас је, међутим, ускраћене за други део објашњења - сукоб с ким и где - на Косову и Метохији или са НАТО у Србији или са ЕУ на КиМ или са суседима који су чланице НАТО где год.
Праву истину - о рату, наоружању, односу према Ердогановој изјави вероватније је истих дана наговестио министар Расим Љајић, хотећи да се похвали могућношћу потписивања споразума о укидању роминга за све земље Западног Балкана на предстојећем самиту у Софији. „Пре три године смо потписали споразум са Македонијом, БиХ и Црном Гором, а сад и Албанија и Косово (без Метохије!) желе да се прикључе том споразуму“, објаснио је министар како Београд у пракси третира Косово и зашто се барем тај један проблем - јужна српска покрајина - никада више, сем кад зафали ратоборних тема, неће испречити између Србије и њених суседа.
Нарочито интензивно се последњих година утркивање у остацима наоружања намеће као једна од најактуелнијих регионалних тема