СВЕ НИЈАНСЕ КАВКАСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Нова реалност Јерменије
Задивљујуће је колико су Јермени расположени и расположиви да активно учествују у политичком животу своје државе с обзиром на то колико је избор пред Јерменијом заправо сиромашан. Уједно је и забрињавајућа многобројност питања која облећу ову кавкаску државицу с обзиром на њен сведен геополитички утицај и сразмерно малу површину, не нарочито крцату ресурсима. И овлашан преглед светских медија показао је да се потенцијално запаљива ситуација у Јерменији помно пратила, те се обим и интензитет кулоарских наклапања по Кремљу, Бриселу и Вашингтону може само наслутити.
Прво и најочигледније питање било је хоће ли кавкаска државица и дефинитивно добити новог премијера. Претходећи заплет умногоме личи на наративе присутне у другим земљама периферије. Лидер конзервативне Републиканске странке Серж Саргсјан је у маниру најспретнијег постсовјетског главешине од 1993. редом био министар одбране, шеф полиције, па министар националне безбедности и премијер, да би потом 2008. на десет година засео на место председника републике. Није траћио ни време ни енергију – учврстивши моћ широке парламентарне коалиције која је окупљала левичарски Дашнакцутијун (иначе једну од најстаријих и даље активних партија, формирану 1890. године) и технократски покрет Просперитетна Јерменија, одлучио је да 2015. референдумом чији је легитимитет оспораван избор председника убудуће пребаци на плећа скупштине. Како је трећи председнички мандат Уставом забрањен, Саргсјан је преко парламента као јединог кандидата за новог шефа државе делегирао Армена Саркисијана, иначе једног од твораца Тетриса, како би се заузврат криомице преселио у премијерску фотељу. У томе је и успео 17. априла, али је
већ шест дана касније поднео оставку. Наиме, бивши новинар и један од најгрлатијих Саргсјанових противника, четрдесеттрогодишњи Никол Пашињан, повео је уличне протесте широм земље, протесте чија масовност добрано надилази реалну политичку моћ његове либералне коалиције Јелк (Излаз) и која, самим тим, сведочи да је огроман удео Јермена био за промену, од кога год дошла. „Никол је био у праву, ја нисам“, рекао је Саргсјан и мудро спречио крвопролиће. Пашињан једном није добио поверење парламента, али је за премијера изабран 8. маја. У супротном би се скуптшина распустила и били би расписани парламентарни избори.
Истини за вољу, Саргсјан је имао неколико прилика да осети и пулс гласачког тела. Јерменски градови су од 2008. чак шест пута били поприште насилних масовних протеста. Иако су поводи били разнородни – комунални проблеми, поскупљење струје, затварање политичких неистомишљеника, изборне крађе, промена Устава – сви су у коначници захтевали склањање Саргсјана, у коме су махом млађи и образовани гласачи видели авет корупционашке, клијентелистичке политике која је, играјући на карту блиских веза с Русијом, страхом и надом осигуравала стабилност.
Јерменији управо стабилности понајвише и треба. Територијално раскомадана након распада совјетске химере, временом је постала једна од ретких земаља чији је национални симбол, планина Арарат, завршила на подручју омражене Турске, која је у периоду од 1915. до 1917. крунисала деценијску политику прогона и депортација Јермена, убивши чак 1,5 милиона људи. Област НагорноКарабах у Азербејџану је историјски била крцата Јерменима, али је тек 1994, након шеснаестогодишњег рата променљивог интензитета током чијег је кратког дела Саргсјан био командант снага, стекла статус јерменске енклаве на туђој територији с надлежностима републике. Азери и Јермени и даље повремено пушкарају – последња ескалација насиља десила се пре тачно две године – а у потписивању примирја је значајну улогу одиграла Москва. Напослетку, Јерменија је једна од ретких земаља чија је матица – око три милиона људи – за око милион малобројнија од расејања. Популационце политике ту трагедију никако не могу да исправе, а Пашињанова популарност каткад се објашњава управо подршком Јермена из дијаспоре, дубоко разочараних тиме што су за сваки вид помоћи матичној држави морали понешто да плате некоме из Саргсјанове незајажљиве клике.
Међутим, остаје за сада нејасно какве нове кораке Јерменија уопште може да предузме, независно од тога ко је на њеном челу. На северу се граничи с традиционално пријатељском Грузијом која се након рата с Русијом 2008. одлучно окренула ка евроатлантским интеграцијама. Просперитет који је уследио често се међу Пашињановим присталицама користи за доказ да се верност Бриселу још како исплати. На југу су нешто ћутљивији пријатељи из Ирана. Постоји не потпуно неоправдана
Млађи и образовани гласачи у Саргсјановом режиму видели су авет корупционашке, клијентелистичке политике која је, играјући на карту блиских веза с Русијом, страхом и надом осигуравала стабилност
бојазан да ће напуштање руских скута створити маневарски простор преосталим комшијама, Турцима и Азерима, да политички, а можда и војно, ударе на нејаку државу. Зато су Саргсјанове присталице раст Пашињанове популарности протумачили као још једну у низу „шарених револуција“чији је циљ спороходни марш у украјински сценарио. Наравно, ситуација није сводива на неку од боја из понуђене палете.
Највећа јерменска дијаспора управо је у Русији, и не треба да чуди што су тамошњи режимски медији брже-боље почели да извештавају о до зуба наоружаним Азерима спремним да у новим околностима славодобитно ушетају у Нагорно-Карабах. Портпарол председника Русије Дмитриј Песков је, с друге стране, назначио да је неумесно хипотетички говорити када је једног новинара интересовало да ли ће Москва ускочити Јеревану у помоћ ако унутрашња или спољашња политика тако наложе. Будући да је Јерменија једини отворено декларисани кавкаски пријатељ Москве, природно је што се налази на врху њене листе геополитичких приоритета. Међутим, за јерменском дијаспором у Русији не заостаје ни она у САД. Прозападне Пашињанове присталице уздају се баш у помоћ Вашингтона када је реч о смиривању тензије с Азерима. Досадашња пракса с руском подршком довела је до нестабилног мира, а можда ће сарадња са САД решити ово болно питање једном за свагда.
Међутим, до сад би већ требало да буде јасно да политичку ситуацију у Јерменији и шире понајбоље чита управо Пашињан. Харизматичан, медијски спретан и цењен због доследности, искористио је бројна хапшења током каријере да се искује у непоткупљивог борца за транспарентност. Након протеста 2008. током којих је погинуло десеторо људи, био је осуђен на деценијску казну затвора због наводног организовања нереда. Под притиском јавности је амнестиран три године касније. Већ 2012. улази у јерменски парламент у оквиру блока бившег председника Левона Тер-Петросијана, али недуго потом разочарано наставља као самосталан посланик. Прошле године је био други у трци за градоначелника Јеревана. Досадашњом политичком делатношћу побрао је симпатије готово свих противника бившег режима и указао се као једини опозициони лидер који може да артикулише њихово незадовољство.
О Пашињановој промућурности сведочи и то што је инсистирао да се на протестима не узвикују антируске пароле. Прво што је као кандидат за премијера урадио било је сазивање састанка с представницима руске Думе. Поновио је да му је замисао модернизација Јерменије, јачање њене војске, отварање ка светским финансијским и трговинским токовима, борба против корупције, али нипошто по цену погоршања односа с Русијом. Штавише – након што распише парламентарне изборе и потруди се да спречи реваншизам спрам бивше политичке номенклатуре, вели он, планира да унапреди билатералне односе.
Ипак, Пашињан неспорно јесте својеврстан политички камелеон. Преко ноћи је од уредно обријаног и ошишаног средовечног господина у оделу постао револуционар густе браде у маскирној униформи, па су била неминовна поређења с Фиделом Кастром и с Монтеом Мелконијаном, обожаваним левичарским командантом који је кости посејао 1993. у Нагорно-Карабаху. Од некога ко је донедавно говорио да Јерменија нема избора осим да буде послушна у односима с Русијом и од некога ко је често критиковао Евроазијски економски савез, постао је поборник сарадње с Русијом, оличене у једној војној бази на територији Јерменије. Напослетку, други састанак који је као кандидат одржао био је с помоћником америчког државног секретара за Европу и Евроазију Весом Мичелом. С њиме је, написао је на Фејсбуку, разговарао о мирној, легалној примопредаји моћи у Јерменији, као да је знао да се о сличним стварима с Путином баш и не исплати причати.
Ако Јерменији понајвише треба стабилности, до ње може доћи само унутрашњим и спољашњим дијалогом. Последњих десет година га баш и није било.
Прозападне присталице Никола Пашињана уздају се баш у помоћ Вашингтона када је реч о смиривању тензијa с Азербејџаном