Радничка права И РОБОВИ И РОБА
РАДНИЧКА ПРАВА: ЦЕНА ЛАЖНОГ ЕКОНОМСКОГ УСПЕХА СРБИЈЕ
Власт која се доскоро хвалила јефтином радном снагом, чији се председник жали да га „размажени“радници саботирају у покушају да доведе у Србију што више инвеститора, прикрива колико су радници овде заиста
обесправљени
Оличена, овога пута, у Зорану Ђорђевићу, актуелном министру за рад, запошљавање и социјална питања, власт је овог Првог маја, још једном, показала на чијој је страни. Иако се поменути министар појавио на радничком, а не на послодавачком скупу, уз свесрдну помоћ два највећа српска синдиката која су тај скуп и организовала, успео је послати досад најјаснију поруку радничкој Србији да ће бити приведен свако ко ресорном министру постави непријатно питање, попут онога „зашто се својевремено убио радник Гоше из Смедеревске Паланке“. Насупрот томе, није познато да је иједан послодавац или менаџер у неком од предузећа у Србији, икада одговарао за кршење законских прописа у области радног права, мада још увек није заборављена парола којом је садашњи министар спољних послова Ивица Дачић махао у предизборној кампањи 2012. године, о томе како он није против страних инвеститора, али је чињеница да неки од њих забрањују синдикално организовање, и он их упозорава да ће, уколико то чине и понашају се према радницима као према робовима, бити похапшени, ма ко да их је у Србију довео.
Ипак, за овакав епилог, испразне предизборне претње страним инвеститорима, није се побринула само власт, односно њен министар надлежан за рад и запошљавање, него и синдикалне централе у Србији, које ни данима након пропалог покушаја указивања на тежак и обесправљен положај радника не могу да се договоре како им се „догодио Зоран Ђорђевић“. Да ли је на скуп који су организовали Савез самосталних синдиката Србије и Уједињени грански синдикати Независност дошао сам или по нечијем позиву, и откуд то да у тренутку највеће обесправљености радника у Србији, у моменту када пелена симболизује ниво њихових радних права, на челу радничке колоне шета министар чије министарство поједини представници радника оптужују да менаџменту јужнокорејске Јуре доставља списак радника који покушавају да се синдикално организују. Наиме, Братислав Илић, повереник синдиката Слога у Нишу, сумња да се иза осујећивања сва три покушаја радника погона Јуре у Нишу да оснују синдикат заправо крије чињеница да је неко из Министарства за рад доставио менаџменту Јуре имена радника који су иницирали синдикално организовање. У сведочењу за медије, Ружица Стаменковић, бивша радница Јуре, каже да је истога дана када је из ресорног министарства стигло обавештење о регистрацији синдиката Слога у Јури у Нишу, њој стигло и решење о отказу, односно обавештење да јој уговор о раду на одређено време неће бити продужен.
Марко Милетић, уредник портала Машина и члан Левог самита Србије, каже за НИН да је претња отказом, односно непродужењем уговора на одређено време најчешћи начин на који послодавци спречавају оснивање синдиката у својим компанијама. Пошто је Уставом и законима Србије синдикално организовање немогуће спречити, односно забранити, послодавци се против ове „пошасти“боре суптилнијим методама. „Радници су у страху од губитка посла, притом, свесни да им велики синдикати не могу пружити адекватну заштиту и помоћ. Све већи број њих ради на основу уговора на одређено време и послодавац и не мора да им уручи отказ да би спречио синдикално организовање, једноставно ће сачекати да тај тромесечни уговор истекне и решиће се радника. А онима који су остали на послу, послати тако јасну поруку шта их чека уколико се осмеле да покрену оснивање синдиката“, каже Милетић.
Раднице Геокса успеле су да у погону ове компаније у Врању оснују синдикат тек након што је у медије доспела прича о тешким условима у којима раде, односно о мобингу и свакодневном малтретирању којем су изложене. Како је и НИН својевремено писао, а што је потврђено и недавним истраживањем о положају радница у текстилној индустрији, радници у компанијама које су у Србију дошле захваљујући издашним државним субвенцијама, раде у радним условима какви су важили с краја 19. века. Њихов сан не разликује се од снова оних који су се широм света у другој половини тог века борили за осмочасовно радно време и минималне радне услове. Попут оних да им се плати прековремени рад, да имају право на адекватан годишњи одмор и боловање, да раде у климатизованим просторијама и да имају право да оду у тоалет колико пута је то неопходно.
То што је радницама Геокса пошло за руком, већини радника у субвенционисаним компанијама, међутим, није. Синдикално организовање углавном се завршавало неуспехом, па представници синдиката у Нишу кажу да у највећем броју компанија које су се тамо настаниле последњих година, захваљујући државним субвенцијама по радном месту, синдиката и даље нема. Такав случај је не само у Јури, већ и у Атлас текстилу, Џонсон електрику, док је у чувеном Бенетону, симболу наопаке политике субвенција, синдикат утишан након што је основан, јер је радницама прећено одмаздом.
„Слобода синдикалног организовања не може бити предмет трговине између инвеститора и државе. Али, будући да држава не може да укине синдикате, она својом пасивношћу шаље поруку да се кршење синдикалних права неће санкционисати, односно да се толеришу незаконити поступци послодаваца који гуше или забрањују рад синдиката. Наравно да ће се у таквом амбијенту послодавци понашати комотно да спроводе политике које су незаконите и усмерене против синдиката“, каже Марио Рељановић, професор Правног факултета
Није познато да је иједан послодавац или менаџер у неком од предузећа у Србији икада одговарао за кршење законских прописа у области радног права На мапи инвеститора котирамо се у рангу азијских држава, најчешће Бангладеша, у којима су услови рада испод сваког минимума, а радна експлоатација цвета. И не важи то само за стране послодавце
Универзитета Унион, додајући да се синдикално организовање не обесмишљава само спречавањем оснивања синдиката: „Многи послодавци који имају амбицију да се покажу у добром светлу када је реч о поштовању права запослених формално дозвољавају синдикате, али само оне који су под њиховом директном контролом и који немају финансијску самосталност, нити независност у одлучивању. У такве синдикате запослени се учлањују под претњом отказа или због обећања одређених погодности.“
Марко Милетић истиче да одговорност за опадање поверења у водеће синдикате у Србији не може приписивати радницима, под изговором да се они Првог маја радије одлучују роштиљати него изаћи у протестну шетњу. „Одговорност је на врху синдикалних централа. Синдикати у Србији, нажалост, немају никакав значај, утицај и моћ и држава и послодавци им то свакодневно стављају до знања. Од доласка министра Ђорђевића на првомајски синдикални скуп, до начина на који је држава реаговала на захтев менаџмента Фијата да радници обуставе штрајк, па тек онда да почну преговори. И исход тог штрајка, односно пристанак највећег синдиката у Фијату поражавајући је био за раднике који постају свеснији да борбу за своја права морају водити сами, без подршке великих синдиката. Најбољи пример за то је Гоша, па и штрајк у Горењу, где су се радници сами организовали.“
Милетић упозорава да законски прописи који регулишу права радника отежавају или онемогућавају ефикаснију синдикалну борбу, чињеницом да се синдикат мора основати директно код послодавца, који онда има механизам, нарочито у држави која се јасно ставља на њихову страну, да застрашивањем и различитим уценама и претњама, па некада и обећањима, спречи синдикално организовање.
На питање НИН-а зашто је послодавцима синдикат у предузећу толико велики трн у оку, ако је синдикалну борбу и законски и мимо закона, лако обесмислити, односно свести на меру која је послодавцима пожељна, наши саговорници одговарају: „То је са становишта послодавца беспотребно трошење времена и ресурса. Законски прописи им иду наруку, а и јасно им се шаље порука да ће проћи некажњено чак и када крше постојеће прописе, па зашто би се онда уопште бавили синдикатима, односно ризиковали да организовање радника доведе до њихове евентуалне борбе за већа права на која онда послодавац мора пристати“, одговор је Марка Милетића.
Рељановић, међутим, каже да без обзира на то што синдикати немају нарочиту снагу, они имају огроман потенцијал и послодавци се тога плаше. „Снага колективитета превазилази снагу појединачне борбе. Синдикати нису само скуп запослених, он подсећа на револуционарну прошлост настанка слободе синдикалног организовања. Први прогласи синдиката у САД - Уједињени стојимо, подељени клечимо - дају најбољи одговор на то питање. Послодавци који долазе из економски моћних држава више се плаше синдиката него било чега другог уколико имају нечасне намере према запосленима“, каже овај саговорник НИН-а уз опаску да је наивно веровати да ће страни послодавци пристати на услове пословања који постоје у државама из којих долазе. „Највећи број њих и долази у неку земљу зато што су услови повољнији него ког куће - ниски порези, субвенције, ниски трошкови производње... Они су заинтересовани за максимизацију профита, а не ширење цивилизацијских достигнућа радног права. Ми се на мапи инвеститора, а сами смо то изабрали, котирамо у рангу азијских држава, најчешће се помиње Бангладеш, у којима су услови рада испод сваког минимума, а радна експлоатација цвета. И не важи то само за стране послодавце, и међу домаћим постоји велики број оних који користе пасивност државе исто као и страни.“
Што због немоћи водећих синдиката да превазиђу међусобне суревњивости и држави која се одавно сврстала на страну јачега у социјалном дијалогу „покажу зубе“, што због медијских радника који у заштити сопствених радних права не стоје ништа боље од остатка радништва, немогуће је јасно сагледати радничку слику данашње Србије. Оне која се до скоро хвалила чињеницом да је земља јефтине радне снаге, чији председник ће, лишен и мрвице непријатности, рећи како га „размажени“радници саботирају у покушају да повлачењем за рукав разних амбасадора доведе у Србију што више инвеститора како би се статистичка слика поправљала из квартала у квартал. Не обазирући се, притом, на чињеницу да се иза те све мање стопе незапослености, захваљујући управо вредној власти и великим инвеститорима, крију мали животи оних чија права се крше чим ујутру кроче у фабрички круг. Или стоје за касама хипермаркета, и у дане државних празника. Најчешће плаћени не више од минималне цене рада. Без права на плаћени прековремени рад, боловање, законске дане годишњег одмора... Или, не дај боже, права на штрајк, који можда јесте законски дозвољен, али није у складу са правилима инвеститора. А ни плановима власти.