КУДА ВОДИ БЕОГРАД НА ВОДИ
Писта лондонског аеродрома Гетвик једног топлог јулског поподнева 1992. године; зараћене стране у Босни тек што су потписале мировни споразум под диригентском палицом лорда Карингтона; српска делегација излази из луксузног аутомобила предвођена сарајевским психијатром; из огромног пртљажника пратећег возила дежурно особље износи гомиле музичких стубова и електронике коју је пазарила дружина и укрцава у авион.
То је призор који памти тадашњи представник ЈАТ-а у Лондону. То је свет који је одлучивао о судбини народа Југославије. Четврт века касније на власти је иста свест, исти морал, једино је плен неупоредиво већи. И тако је на свим странама. У Босни, и шире. Сталне тензије на ивици сукоба опробано су средство одржавања на власти. Какав театар! Каква дивна публика! Сваки би је диктатор пожелео. Три деценије се у овом сврачјем закутку, како би рекао Крлежа, не мења репертоар, а само мањина то примећује. Зато већина сваку репризу доживљава као премијеру.
Задуго нису летели наши авиони након оног специјалног лета са лондонског аеродрома Гетвик, па сам у годинама које су уследиле постао близак са железницом. Јер, најближи аеродром био је онај у Будимпешти. Захваљујући санкцијама, које су Србију, тј. тадашњу Југославију, сместиле на слепи колосек, будимпештански аеродром – у то време нешто мало већи од бензинске станице – постао је важна дестинација. Данас је прометнији од бечког. И уопште, град цвета. Барем једном годишње дођем у Будимпешту, и сваки пут уочим да је за још једну октаву импресивнија. Виктор Орбан свакако није моја шоља чаја, али изгледа да има неке разлике између деснице јаког националног набоја каква је у Мађарској, и разбојничке дружине, која већ шест година води Србију. Недавно сам боравећи у Будимпешти приметио да су на бившем Московском тргу саграђене покретне степенице под отвореним небом како би грађани могли да лакше пређу са једног нивоа трга на други. У исто време будућа главна београдска железничка станица Прокоп нема ни лифтове, ни покретне степенице, тако да је успињање, али и силажење, па још са пртљагом, нова атлетска дисциплина. Иста памет која је смислила Прокоп као средиште београдског железничког чвора, пројектује метро који повезује два нигде. Па још продаје карте за то ништа које води у нигде, а путоваће се никада.
Прелиставајући недавно сајт реда вожње пограничног саобраћаја Српске железнице, наишао сам на реченицу која као да је побегла из неког романа. Цитирам: „Воз Хоргош – Сегедин улази у другу годину свог непостојања“.
Какав обрт! Ући у непостојање. Па, још возом.
Као што и Београдски маратон улази у прву годину свог непостојања. Из Европске атлетске федерације стигао је допис да се Београдском маратону одузима сертификат због неисплаћених дугова. Дакле, нисмо више део европске породице маратонаца. Сада можемо да трчимо сами за себе. Београдски маратон је изгубио све вредности, утицај и кредибилитет.
Са овом влашћу нама су непостојања суђена. Јер, када се купи карта за непостојећи метро сасвим је природно да се делимични повраћај отетог новца од плата и пензија зове повишица. Непостојање је наше одредиште, будући да нико не зна како упокојити вампира.
И станицу Прокоп немогуће је више упокојити. Прокоп је покоп београдског железничког чвора. Међутим, Београду на води ионако више приличе гондоле и чамци. А тек галије? Колико само радних места за незапослене. Да нам млади више не одлазе у бели свет, већ да веслају на свом огњишту.
Тамо где се продају карте за непостојећи метро - за то ништа које води у нигде, а путоваће се никада - природно је да се делимични повраћај отетог новца од плата и пензија зове повишица. И шта ће Београду на води железничка станица? Ионако му више приличе гондоле и чамци. А тек галије? Таман да нам млади више не одлазе, да овде веслају