ТУПИ БОЛ ГУБИТКА
Хелен Мекдоналд, књижевница
Негде при крају мемоара под насловом Ј као јастреб, описујући потпуни слом после смрти оца, енглеска књижевница и природњакиња с Кембриџа Хелен Мекдоналд (1970), узима од доктора антидепресиве. Носи их у папирној кеси и примећује да су лаки као перце. Поређење није случајно. Током налета депресије и напада дереализације након којих свет престаје да буде препознaтљив - осећа потребу да се склони, оде у дивљину, провуче кроз пукотину на небу, досегне другу стварност.
Зато набавља јастреба, дивљу животињу, одлучна да је припитоми усред града. Мемоар постаје дневник опасне игре с птицом, снажна прича о оцу (фотографу, на чијој комеморацији говори дугогодишњи колега Алистер Кембел), али и приказ старих издања о соколарству. Проза о жалости, смрти, убијању, лову и читању уврнутих приручника.
Дело Ј као јастреб, објављено је у новој едицији Река издавачке куће Прометеј, у преводу Горане Кукобат.
На једном месту кажете да сте се осећали попут јунакиње Едгара Алана Поа. На другом: „Као Џамбо у Крпар, кројач, солдат, шпијун, ја сам била посматрач.“Шта мислите о односу мемоарске књиге и романа?
Пре него што сам постала писац, била сам историчар науке, посебно сам се бавила границама између научних и ненаучних области; како су настале и како су регулисане. То ме је подстакло да се веома заинтересујем за границу између онога што сматрамо измишљеним и онога што сматрамо стварним. Bолим да пишем прелазeћи линију. Нисам сигурна да ли је ово разликовање од било какве помоћи. Све што пишемо, у неку руку, јесте фикција, па и историјска дела базирана на доказима. Биографија Т. Х. Вајта, део моје књиге, подразумевала је велику дозу истраживања, укључујући и путовање у школу у Стоуву да бих видела зграду у којој су се налазиле његове собе; препознавање дрвећа које је посматрао напољу, проверавање историјских метеоролошких података да бих сазнала какво је било време током дана описаних у његовом дневнику. Наравно, писање о Вајту било је фикција, иако је био стварна особа. Док пишете, све што сте икада прочитали одаје како доживљавате свет. Речи стварају својеврсне пејзаже. Постоје редови с напола упамћеним одјецима Шекспира, Томаса Брауна. Када је јастреб покушавао да се докопа крви што ми је клизила низ чело, осећала сам се попут јунакиње Едгара Алана Поа. Играње с границом између измишљеног и стварног, замагли ивице: да, управо оно што желим да радим у својим будућим рукописима јер ми се чини да је реч о искренијем начину писања о ономе што видимо и осећамо. Уметници прате трагове ожиљака. Да ли писање отвара или затвара ране?
Написати сопствену причу у форми мемоара представља процес одсецања свих других могућих начина на које сте могли да опишете шта се десило. Књига лежи на пепелу свих тих других могућих начина да се исприча сторија. У извесном смислу књига јесте ожиљак; отвара и напослетку затвара рану. Нисам сматрала да је реч о тугованки док сам писала. Прошло је пет година од смрти мог оца. Међутим, након последњег реда, последње тачке, готово сам се срушила са столице, вртело ми се у глави, с осећањем за које сада знам да је било коначни опроштај. Испоставило се да Ј као јастреб није било само опраштање од оца, већ и од особе каква сам тада била.
Описали сте очеву последњу начињену фотографију и како сада ви возите његов аутомобил, али немате снаге да из гепека склоните прео
Ј као јастреб дело је стале ствари. оштрих ивица…
Оштре ивице? Па, јастребове канџе биле су оштре и то је био начин спознаје света; створења задивљујуће визуелне оштрине. За почетак, жалост је оштра, ужасан физички и душевни бол. Постепено се претвара у туп и страшан осећај губитка. Најоштрије ивице у књизи могли би да буду тренуци у наративу где су ми се открила нова сазнања. На почетку, јунакиња, ја, не зна много о важним стварима: љубави, животу, смрти, свом месту у свету. Мислим на та мала остварења, мале епифаније, с проницљивом оштрином схватања.
Проза је пуна описа мирне природе и изненада - опасних, наглих покрета.
Покушала сам да ухватим лепоту и чудноватост света природе што сам пажљивије могла, и у деловима где
описујем припитомљавање јастреба, језик је спорадичан и густо прожет лириком, не би ли се уклопио у оно како замишљам да јастребови живе у садашњем тренутку, привучени блиставим, брзим, зачуђујуће јасним светом. Делове с јастребом било је много брже и лакше написати него искрена и лична сећања на губитак и тугу. Одабрала сам да будем прецизна док именујем биљне и животињске врсте. Природа се често осликава као безлично зелено замагљење, премда је у стварности реч о најизврснијем скупу врста у интеракцији. Било ми је важно да останем верна таквој комплексности. Бари Лопез пише да морамо да знамо имена ствари да бисмо причали о свету. Али, увек постоји проблем уколико се говори о природи: несвесно видимо природни свет око нас као одраз наших људских интереса и представа. Тешко је видети оно што је заиста тамо, толико смо загледани у себе. Радост на крају књиге долази чим схватим да ми је јастребова свест потпуно страна, а ипак смо кривотворили ово пријатељство међу различитим врстама - мислим да је то права реч, упркос нашим разликама. Добра је ствар схватити да свет није само за нас.
Сарадница сте недељног Магазина Њујорк тајмса. Ваш најновији текст говори о Натали Каброл. С пет година гледала је спуштање на Месец, а данас је астробиолог и планетарни геолог.
Око годину дана писала сам месечну колумну о природи за Магазин, али пошто сам много путовала због посла, увек је било тешко пронаћи времена да је урадим људски. Догађало се да многе колумне завршим у хотелској соби, у три сата ујутро. Неке су говориле о темама о којима сам дуго размишљала, рецимо, како користимо ботаничке и животињске атласе за идентификацију животиња и биљака, како посматрачи дивљих животиња користе склоништа и заклоне да би нестали. Друге су се базирале на посматрању животиња које су ми се чиниле важним за сагледавања нашег односа према природи и нама самима. На пример, миграције ждралова у Мађарској, дивљи вепар у једној енглеској шуми. Сада пишем тематске чланке. У последњем сам имала задатак да опишем задивљујућу научницу Натали Каброл. Провела сам месец дана на терену с њеним тимом научника проучавалаца свемира, у високим пустињама Чилеа. Ретка је привилегија да вам се пружи прилика да радите овакве ствари.
У недавно представљеној антологији Ground Work: Writings on People and Places аутори пролазе кроз рушевине које смо направили на земљи...
Та проза говори о ономе што ме је учинило природњаком. Говори о мом детињем лутању на око педесет хектара земљишта у власништву Теозофског друштва у Сарију, у Великој Британији, где су моји родитељи купили кућу. Говори о духовима у том парку: не само оним из детињства, него и о целом биодиверзитету несталом с тог места. Говори како је планета препуна људи који марљиво претварају свет у оно како они мисле да треба да изгледа, и спаљују његове огромне делове до пања, а да притом не знају да то чине, потпуно, случајно. И како свако од нас може да учини исто, без знања, баш свако, у свако доба. Романописац Хенри Грин почео је да пише аутобиографију касних тридесетих година прошлог века, јер је очекивао да ће умрети у предстојећем рату. Осетио је да неће имати довољно времена да напише роман. „То је мој изговор“, забележио је, „да ми, који немамо времена да напишемо нешто друго, морамо да учинимо оно шта сада можемо.“Рекао је још нешто: „Требало би да направимо попис“. Текст написан за антологију говори о пописивању. Током Шестог изумирања (Шесте екстинкције), ми, који можда немамо времена да урадимо нешто друго, морамо да запишемо оно што можемо, да попишемо ствари.