СТРАТЕШКО ЗАРОБЉАВАЊЕ ДРЖАВЕ
У новој Стратегији националне безбедности, која треба да дефинише највише националне интересе, остали смо без конкретног одговора на кључна питања спољне и безбедносне политике, а добили најаву даљег јачања позиције председника Републике и смањења могућно
Јелена Пејић
Нацрт Стратегије националне безбедности Србије, као и нацрт Стратегије одбране, објављени су 19. априла на сајту Министарства одбране. За разлику од скорих светлих примера из ЕУ, томе није претходио обухватан консултативни процес са експертима из академске заједнице и релевантних организација цивилног друштва. Напротив, њима је остављено да се огласе путем мејла у кратком року предвиђеном за јавну расправу, а који је додатно скраћен првомајским празницима. Министарство одбране се није одазвало ни на шачицу стручних скупова које је грађанско друштво успело да организује у међувремену.
Ако је интерресорној радној групи требало годину и по дана да сачини предочене нацрте, ред је био и да се предвиди довољно времена да о њима јавно расправљају заинтересовани грађани и грађанке. Поготово што нацрти први пут званично уводе врло значајне концепте попут војне неутралности и тоталне одбране, али их недовољно разрађују.
У односу на кога смо заправо неутрални?
На војну неутралност се позивамо још откад ју је, успут у једној реченици, прокламовала Народна скупштина у резолуцији с краја 2007. године; па ипак је нисмо нашли у касније усвојеној Стратегији националне безбедности из 2009. У предоченим нацртима она је негде дефинисана као полазиште, негде као (одбрамбени) интерес, али и средство (које
доприноси отклањању опасности од оружане агресије). То би у пракси значило да у будућности планирамо да се ослонимо пре свега на своје ресурсе у одбрани земље, што подразумева значајно већа улагања у одбрану и наоружање, а по цену издатака за друге јавне послове.
При томе, војна неутралност дефинисана је негативно, као неприступање војно-политичким савезима, међу којима је НАТО изричито поменут. Уз то, брже-боље је наглашено да оно неће утицати на приврженост Србије кооперативној безбедности, тј. учешће у активностима мултилатералних организација чији је Србија члан, као што су УН и ОЕБС, а касније и ЕУ. Војна неутралност не би требало да утиче на даље унапређење сарадње са НАТО-ом, за које се каже да је интерес Србије, док се сарадња са Организацијом уговора о колективној безбедности, који чине постсовјетске земље, означава као опредељење политике безбедности. Преведено на народски језик, оваква формулација би могла да значи да са НАТО-ом сарађујемо јер нам се исплати, а са Русијом јер желимо.
Сви под војну команду
За концепт тоталне одбране у нацрту се каже да представља интегрално ангажовање свих субјеката одбране, укључује цивилну и војну одбрану, а планира се, организује и спроводи непрекидно – и у миру, и у ванредном или ратном стању. То у преводу значи да поред безбедносних актера и
цивилне власти и привредни субјекти и сви грађани морају да се припремају за одбрану земље и у време мира. Старије генерације ће то асоцирати на југословенску општенародну одбрану и друштвену самозаштиту. Слични концепти примењени су и у другим земљама које прокламују неки вид војне неутралности – Швајцарска, Аустрија, Шведска, Финска. У свим овим земљама обавезно служење војног рока се подразумева. Уколико се то питање отвори и код нас, зар оно не завређује широку јавну расправу, пошто погађа све грађане?
Насупрот томе, Закон о војној, радној и материјалној обавези измењен је по хитном поступку паралелно са током јавне расправе о нацртима стратегија. Њиме се уводи васпитање, образовање и стицање вештина за потребе одбране за различите категорије лица. На тај начин се већ унапред спроводе још неусвојене стратегије које инсистирају на „грађанској одговорности“, „родољубљу“, те „јачању патриотизма и вољности за одбрану отаџбине“. Припрема за одбрану вршиће се не само у оквиру основних и средњих школа, што ће оптеретити образовни систем, већ је намењена и свим одраслим женама и мушкарцима, а форму ће прописати Влада.
Поставља се питање шта оправдава овакав заокрет код нас? У Шведској је то перцепција озбиљне руске претње, док наше стратегије оцењују да је опасност од оружане агресије на Србију мало вероватна.
Од чега треба да нас заштити?
Иако Стратегија наводи двадесетак претњи, од оружане агресије до злоупотребе научних достигнућа, на врху приоритета институција безбедности нису корупција и организовани криминал, иако истраживања јавног мњења Београдског центра за безбедносну политику из 2017. године показују да они највише муче грађане.
Не пише експлицитно, али стиче се утисак да је Косово главна безбедносна претња и извор многих других претњи – тероризма, експанзије организованог криминала, корупције, трговине људима, недозвољене трговине наркотицима и оружјем. Стратегија подржава тражење решења за ово питање у даљем дијалогу са привременим властима у Приштини, али уз циљ да се блокира учлањење Косова у међународне организације. Упитно је да ли је овај приоритет безбедносне политике спроводив у светлу очекивања потписивања свеобухватног споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине, чији би важан део биле гаранције Србије да неће блокирати чланство у међународним организацијама.
Да ли можемо у ЕУ са оваквом стратегијом?
Европске интеграције и чланство у Европској унији дефинисани су у Стратегији националне безбедности као један од шест националних интереса Србије. Стратегије су начелно усклађене са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ и са њеном Глобалном стратегијом из 2016, што је оцењено као најсветлија тачка овог документа. Међутим, ни ово усклађивање није обављено доследно и равномерно за све области. Такође, наводи се и преиспитивање досадашње политике према нуклеарној енергији, што би у пракси могло да значи и отварање нуклеарки ради смањења енергетске зависности и снижења цене електричне енергије. И док неке земље ЕУ имају оваква решења, ЕУ инсистира на повећању удела чистих енергетских извора у односу на ризичне нуклеарке.
Председник заузима место Владе
Највише споран одељак Стратегије тиче се уређења система националне безбедности. Овај део је тим пре важнији што овај систем није уређен на јединствен начин ни у Уставу ни у законима, иако се њиме спроводе уставне надлежности Србије. О систему би требало донети посебан закон као што је учинила Хрватска. На тај начин би се јасно на дуже стазе уредила подела надлежности за управљање, координацију и надзор институција које располажу средствима принуде и смањиле могућности за манипулацију у интересу актуелних носилаца власти.
У предоченом нацрту измењена је структура система националне безбедности у односу на Стратегију из 2009. Некада је била препозната улога институција које немају безбедносна овлашћења, али имају важну улогу контроле над државним актерима који су овлашћени да примењују силу. Сада се систем састоји само из извршног и управљачког дела, а улога контроле је изостављена, као да се не ради о питању од прворазредног значаја у тако осетљивој области.
У новој архитектури система националне безбедности нема места за правосуђе и независне надзорне органе, који контролишу и најповерљивије деловање безбедносних институција како би утврдили законитост њиховог рада. Похвално је што се уводи обавеза извештавања о спровођењу Стратегије и њеног акционог плана, али је неприхватљиво да Народна скупштина није њихов адресант.
Мањак контроле прати јачање улоге председника, што је омогућено вакуумом правне (не)уређености система националне безбедности. Поред тога што командује Војском и председава Савету за националну безбедност, председнику Републике нацртом је дата улога усмеравања читавог система. Према важећој Стратегији, то је задатак Владе, док председник тек указује на одређене проблеме и покреће њихово решавање. На овај начин се на мала врата уводи полупредседнички систем где председник, а не Влада, има главну реч о постављању приоритета рада носилаца државне силе.
Начела функционисања система националне безбедности су допуњена и разрађена, али су међу њима неоправдано изостала професионалност, непристрасност и политичка неутралност. Ова начела прописана су Уставом и низом закона који уређују делове безбедносног система. Грађанима не треба поуздан и ефикасан систем ако се њиме, науштрб њихових права и слобода, штите страначко-политички или лични интереси уместо националних.
Чини се да нацрт Стратегије у ствари формализује и ретроактивно осветљава већ започет процес законског урушавања демократске цивилне контроле над безбедносним сектором и јачања овлашћења његових челника. Део тог процеса су и свеже усвојене измене закона о одбрани, Војсци и Безбедносно-информативној агенцији. Логично би било да закони уследе након усвајања нових стратегија, и то након обављених уставних измена и са широком јавном расправом. Код нас се изгледа не зна ред, али је бар доследност присутна: нема суштинског дијалога, конфузија надјачава визију, а пут(оказ) води ка даљем заробљавању државе.