Ведри кактус из мрачног времена
Вељка Коцкара нико се не сећа. Пронађен је на месту где су најмање желели да га нађу, на списку стрељаних после ослобођења 1944. Његова кривица је што је објављивао и потписивао стрипове под окупацијом. У другим срединама глумце и стрип цртаче нису стрељали
Погледао сам премијеру филма Последња авантура Кактус Бате у Сава центру. Један мој друг каже да је најбољи део Београда невидљив. Изненадио ме је број интересантних лица у публици. Филм Кактус Бата је посвећен Александру Костићу. У мраку кино-сале осетио сам се као да сам још једном срео његове ведре округле очи. „Здраво, Коста!“У Последњој авантури Кактус Бате сведоци времена и стручњаци за стрип дају изјаве на црно-белом филму, као да их је интервјуисао Скорсезе. Њихова озбиљна лица одају пошту једном уметнику и једном животу. Режисер Ђорђе Марковић и сниматељ Коста Глушица имају искуства на пољу рекламе. Одлике њиховог израза су пречице у изражавању, недостатак тупљења и професионализам. Види се да су овај филм радили из душе.
Тему је осмислио Александар Зограф. Уморан од свог „официјалног ја“, он ту глуми себе и не-себе. Стручњак у збијању својих драма у квадрате стрипа, Зограф није мање вешт филмски приповедач. Задивљујућа је његова способност да поједностави али не и осиромаши свој текст. Са својим noir лицем и безазленим темпераментом, Зограф је идеалан конферансје за ову причу. А то је прича о мраковима и безазлености.
Пројекат чије је снимање трајало седам година почиње на бувљој пијаци коју Зограф назива и музејом човечанства и забавом. (Мешавина музеја и рулета.) Ту, кажу, царује подсвесно а свесно има приступ врло мало. Новине и књига се мешају са старим славинама и ташнама. Ту Зограф наилази на заборављене примере наше популарне културе из 1930-их. Углавном су их радили руски емигранти. Стрипови се зову Зигомар, Принцеза Ру и Боеми. Сад знамо да су их преводили на турски, пољски, француски и шпански језик. Ту Зограф наилази и на стрип Кактус Бата.
За разлику од других кактуса, који су укопани и тиме се поносе, овај мали кактус иде наоколо носећи своју саксију као панталонице. Кактус је ведар са дизнијевском њушкицом, али не непрестано насмејан као Дизнијеви јунаци. Роберт Крамб је зачуђен у коликој мери су чак и амбијенти стрипа амерички. Ипак, Зограф примећује извесну неугодност у позадини тог стрипа. Стрип је настојао у Другом светском рату у окупираном Београду. О аутору се није знало ништа. Један други стрип аутор је тврдио да је Кактус Бата његов. Здравко Зупан је доказивао да је то стилски мало вероватно. Зоран Ђукановић се згражао над крађом целоживотног дела једног човека, равном другом убиству Вељка Коцкара.
На многим београдским адресама Вељка Коцкара (то је право име, не надимак), нико га се није сећао. Наш детективски тим пронашао га је на месту где су најмање желели да га нађу, на списку стрељаних после ослобођења 1944. Образложење: сарадник Гестапоа. Проблем је био у томе што је Гестапо пажљиво водио спискове а Вељка Коцкара нема ни међу сарадницима ни у пропагандном одељењу. Његова кривица је у томе што је објављивао и потписивао стрипове под окупацијом. Стрељање глумаца и стрип цртача се није дешавало у другим срединама. У Београду је ту одлуку поздравио надреалист Марко Ристић.
Интернационалну перспективу овој причи дају Чарлс Алверсон и Роберт Крамб. Крамбова реакција је антитеза оном неодређеном interesting са којим Американци често коментаришу феномене ван своје културе. Њему је савршено јасно шта је за уметника (Коцкар је имао 24 године кад је убијен) значило да се нађе међу силама већим од себе, између одлазећег фашизма и долазећег комунизма. Крамб клима главом и осмехује се.
Док је Зограф претурао по прашњавим фолијама полицијских докумената, весели Кактус Бата је скакао по полицама. Крио се и гледао га. И право је да ова ведра њушкица, неправедно закопана а затим откопана са ђубришта историје, изрони у овом филму. Ведри кактус из мрачног времена, урађен у пластелину или керамици, добро би пристајао у Беоизлог. Овај симбол наше популарне културе, који је преживео рат и свог творца, био би бољи симбол Београда од жгољавог београдског врапца. Због своје компликоване историје, као и због своје ведрине.