Нуде нам фластер на рану од метка
1968. ПОЛА ВЕКА КАСНИЈЕ
О побуни данас и 1968. говоре студенти Ања Илић, Јана Шарић, Вук Вуковић, Братислав Раковић и професор из Глазгова, Владимир Унковски Корица и откривају да ли би систем требало да се плаши њих или је систем за њих опасан
Они говоре о побуни. О протестима у којима су учествовали од априла прошле године до данас. О Универзитету и 1968. Али, и о арогантном, класном друштву које није по њиховој мери. Кажу да су прошлог априла у Београду започели борбу у име својих родитеља и њихових изневерених очекивања из 1968, 1996. и 2000. И, да неће стати. За НИН говоре Ања Илић, Јана Шарић и Вук Вуковић, апсолвенти социологије на Филозофском факултету, Братислав Раковић, апсолвент Факултета политичких наука и Владимир Унковски Корица, професор на универзитету у Глазгову.
Ања: Често се студентима данас приписује пасивност, аполитичност, да су изгубили интересовање за друштвени активизам, да не знају да се буне. Не живимо у времену у којем је бунт пожељна друштвена вредност, они који су се бунили 1968. чак и у тадашњим прогресивнијим системима били су у уграђеним идеолошким поткама. Данас смо у раљама неолиберализма који нас притиска са свих страна и ограничава студентску популацију. Али, не бих рекла да нема побуне, нити да су студенти изгубили ту способност. Сада се Универизитет затвара поново класно, као читаво друштво. Деце из радничких породица има највише око пет процената на Универзитету.
Јана: Постаје недоступан за децу одређених друштвених класа, рецимо радничке. Сада су, за разику од социјалистичке Југославије, мање шансе да пређемо из једне класе у другу. Ако се затвара друштво, класно, затвараће се и сви подсистеми у друштву.
Невидљиви сте, а када сте видљиви онда сте „олош“и „хулигани“?
Ања: Невидљиви смо за мејнстрим медије. У априлским побунама добили смо подршку колега са Филозофског,
Факултета драмских уметности и са ФПН али тога у мејнстрим медијима није било.
Те 1968. побуна се проширила на Француску, САД, Пољску... Србију. На Сорбону су улетели специјалци, али дигла се читава Француска, било је и мртвих. Било је то друго време?
Братислав: Ми нисмо солидарни. Наопаки смо. Ипак, потенцијала има, знамо то из априлских протеста. Чини ми се да је ово затишје пред буру која ће доћи. И ту промену студенти ће предводити.
Јана: И тридесетих година на демонстрацијама је било мртвих, протести су носили јасну поруку мира јер је Европа била у ужасном стању, нацизам на власти у Немачкој, Европи је претио рат. Ти студенти су завршили у НОБ-у. И 1968. су студенти поново били нека врста регулатора, лакмус папира, овде нешто не ваља, хоћемо боље. Није прошло пуно времена, свега неколико генерација и на крају 20. века демонстрације. Не знам да ли можемо да повучемо паралелу, различите су тачке пуцања, мотиви су различити, али увек су их студенти предводили.
Планирате ли да останете у Србији?
Јана: Ја не планирам. Не правим планове да се не бих разочарала.
Вук: Нисам сигуран, али нагињем опцији одласка.
Братислав: Ја остајем. Ања: Начелно нисам затворена према тој идеји, али бих да останем и покушам нешто да променим.
Влада: Ја сам на Универзитету у Глазгову. Отишли смо 1991, када је било изгледно да ће бити рата. Волео бих да живим овде, али не знам, за почетак, ко би ми дао посао.
У својој земљи сте странци?
Влада: Осећам се свугде као странац, што је за 1968. не тако битно. Предајем у Глазгову историју комунизма и подвлачим, 1968. не долази ниоткуда, свет је шездесетих почео да се мења, и у источном и у западном блоку чуле су се идеје са свих страна да је свет неправедан, и да су поделе вештачки наметнуте. Побуна је дуго сазревала. У Британији, Италији 1967. раднички покрет је експлодирао. У Француској је одржан један генерални штрајк и стало је до 1968. Све то треба схватити као процес а не као догађај. И то видимо из историје наших студентских протеста. Наши људи су изневерени променама, то морамо рећи када говоримо о побуни, осим тога, наша земља је прошла кроз ратове 90-их, не и Европа. Али чињеница је да је широм света омладина у бунту. Разни покрети који су предводили побуне су постали политичке опције, тако да омладина и те како игра велику улогу у светској политици. Мотив је исти, углавном не виде перспективу у свету у ком живимо. У САД омладина је подржала Бернија Сандерса као најлевљег кандидата… Оно што је главна разлика између времена сада и 1968. је то што се тада веровало да постоји алтернатива, вера да је другачији свет могућ. Ми данас имамо проблем јер је алтернатива капитализму крахирала крајем 80-их и поставља се питање шта сад, какав систем нам треба. И то је оно што је главна кочница за убрзанији и
Алтернатива капитализму крахирала је крајем 80-их и то је главна кочница за јачи покрет омладине Владимир Унковски Корица
дубљи покрет омладине, не само код нас него и у свету.
Вук: У ствари, једина реална алтернатива капитализму је еколошка катастрофа. Или, нуклеарна апокалипса.
Владо, видите ли разлику између студената у Глазгову и Србији? Шта би они да су овде, и да ли би нешто?
Влада: Глазгов је град са универзитетом који има највећи број студената у радијусу од 30 миља, што значи да је најрадничкији универзитет у Британији. Шкотска је специфична јер има бесплатно образовање, за разлику од Енглеске и то је огромна разлика. Студенти у Лондону су често деца светске буржоазије, а у Шкотској су то деца радничке класе. Једни третирају образовање као робу која се купује и ја сам им давао сервис, а у Шкотској су тамо зато што их интересује а не зато што плаћају. Али, Британија је једна од најразвијенијих земаља у свету, не могу да је поредим са нашом. И студентски покрет тамо није претерано гласан.
Бесна сам на национализам, на власт, на ратне хушкаче који би омладину поново да гурну у неки ров Јана Шарић
Шта бисте променили, и шта би то могли да буду моменти студентске побуне?
Братислав: Друштво какво јесте. Систем, не само ову ноћну мору од шест година. Живимо у систему који нас је прво опљачкао и осиромашио а онда нас учинио зависним од њега. Дакле, нећете имати плату 100.000 динара, колико је потребно, него ћемо вам дати 20, 30 или 40 хиљада, а ако се буните, нећете имати ни толико. То је та зависност која нас уништава у свим сферама. Нисмо се дотакли светла које се упалило и угасило релативно брзо прошле године након председничких избора, интересантан феномен који нико није очекивао након што је већ све готово и отвара се шампањац и креће спонтано, преко друштвених мрежа организован бунт. Људи су изражавали бунт против свега, толико су огорчени да нису сигурни ни како да артикулишу шта им заправо фали. Као печурке зато настају различите организације које су и унутар себе хетерогене, са захтевима од бесплатног образовања, унапређења радних права, фер избора до медијских слобода. Од левог до десног, сви су незадовољни овим што се дешава тако да биће интересантно једном, када се саберемо ми, студенти, радници, здравствени радници, просветари, када сви дођу мало себи и слегну утиске разочараности, мислим да ће бити побуна.
Јана: Мислим да ћемо знати када да реагујемо. Не знам која је то линија старта, али да сте питали студенте 30их или 1968, или 1996. или 2000. што баш сад, шта сте чекали, или Јана Палаха десет дана пре но што се запалио - докле ћеш да идеш - мислим да не би знали да одговоре. Верујем у тај моментум као што верујем и даље у снагу и солидарност.
Је ли ово друштво од којег вас је срамота?
Јана: Могу да будем бесна, сад, питање је мене лично и политичке друштвене групе којој припадам да ли ћу тај бес артикулисати, усмерити на право место. Бесна сам на национализам, разорену бившу државу, која је и таква каква је била прогресивнија, колико год бисмо је ми који сада седимо овде критиковали. Чак и то је било прогресивније и праведније друштво. Бесна сам на ратне хушкаче који би пошто-пото омладину да гурну у неки ров поново, бесна сам на незапосленост, на власт...
... која не даје перспективу?
Јана: Која не даје ни трунчицу перспективе. Бесна сам баш зато што немам тај луксуз да правим планове, било какве. То је стихија, идеш на ефекат среће или класних привилегија, социјалних капитала, културних.
Вук: Ја бих најрадије од нуле кренуо.
Када видите да сте у земљи која је ваша, у којој нечијим родитељима саветују да на послу носе пелене...
Вук: Дефинитивно постаје јасно колики суноврат се десио. Иако мислим да нисмо још дотакли дно, и зато половична решења нису довољна. У свим аспектима толико дубоко смо потонули да мора да се крене од нуле. И политички. Неће нас моћи никада задовољити опозиционе опције зато што овде, можда ћу да звучим екстремно, али екстремне су околности у којима
живимо, све треба срушити до темеља и градити поново.
Јана: Да ни камен на камену не остане.
Вук: Толико има шута, друштвеног, у смислу препрека нормалном животу и функционисања да ту поправке на мало неће ништа решити. И ако је питање на шта смо бесни, ја бих рекао на све. Осим на људе са којима живимо, људе који пате, који живе живот као што га живим ја, на њих једино нисам бесан, са њима бих најрадије радио на том рушењу до темеља и онда на поновној изградњи. Али нисам оптимистичан. Том песимизму у прилог иде чињеница да од нас колико нас седи сада овде већина планира да иде. Ако имате одлив људи који треба да буду иницијатори, никада нећете имати иницијативу. Колико годишње младих оде?
Живимо у систему који не улива наду. Изменама радног законодавства још више ће се смањити шансе људи за пристојан живот Ања Илић
Око 35.000?
Вук: Значи, немате оне људе који би требало да имају довољно времена јер нису притиснути свакодневним радом и преживљавањем да артикулишу и осмисле проблем, решење и да раде на удруживању. Ако ти људи константно одлазе доћи ћете до деорганизованог, престарог и исцрпљеног друштва у ком било каква врста бунта неће моћи да се артикулише. Тако да мислим, ми идемо ка пропасти од које нема спаса, а једино решење је, ако икада буде могуће, од нуле, па да кренемо.
Како неко прелази ту црту, неко ко је тако млад као ви а ипак каже, не, ја не желим свет само за себе, хоћу свет достојанствен за све?
Братислав: Већина је оних који нису спремни да газе преко мртвих зарад неког успеха, богатства, али проблем је што је та већина дезорганизована. А мањина организована. Ипак, ја остајем, иако берем малине сваког лета за огрев а не за путовање. Да њих натерамо да оду из јавне сфере а не ми да се кријемо по жбуновима или да они нас отерају да одемо. Најжалије ми је родитеља, они су највише разочарани, њихов воз је отишао, и они немају више чему да се надају специјално. И баш због родитеља, због вас, мојих пријатеља, комшија и сутра неке породице, волео бих да останем. Милија ми је улога салонског аналитичара, али ангажујем се око иницијатива као што је протест у Пожеги. Притиснут сам системом и околином која није срећна. И то ме наводи да покушам да урадим шта је до мене. Видећемо шта ће бити резултат, али мислим да ће у неком тренутку студентске побуне бити покретач ширих промена.
До тада, не плашите се излетања из масе?
Братислав: Родитељима пријатеља из Пожеге поручују разне ствари, цуре њихова лична документа која нису спорна с правне стране али се тенденциозно тумаче... Свете се породицама. Лично се не плашим. Моји родитељи су просветни радници, ја ипак делујем на неки начин и у њихово име. У овом друштву има много разлога за страх и можда претерујем али понекад се осећам као да немам шта да изгубим. Тужно је када се човек доведе у ропски, животињски положај, да мора да сагне главу и трпи и прећуткује понижавања, а то је доминантно осећање у Србији. Зато мислим да ће се догодити експлозија која ће дићи на ноге и цивилно и политичко друштво. Ако застрашују наше родитеље, који нису путовали годинама, само нас гурају ближе побуни.
Имате избор, да се, на пример, учланите у владајућу партију, подржите политику феуда као у Јагодини па да путујете са Палмом по његовој милости?
Братислав: Ово овде није чак ни капитализам какав би требало да буде, који сам по себи већ није леп, а камоли ова српска напредна варијанта капитализма. Систем, узму вам све, мало баце мрвице, кажу, видите како смо добри. Моја перцепција друштва и моралност, моје васпитање ми не дозвољавају да постанем робовласник и да се водим мотом - нећу да будем роб, `ајде да будем робовласник. Не желим да учествујем у томе.
Јана: Нећу скупо да се продам, нећу да се продам уопште, нећу ни да купим било кога ни да продам. Хоћу да стојим самостално, раме уз раме са осталим вршњацима.
Ања: Лични интерес није моја мера, а овај систем наштимован је тако да ставља акценат на појединца који треба да се избори за себе, систем у којем је појединац крив ако му животне околности нису баш најбоље.
Још нисмо дотакли дно и зато половична решења нису довољна Вук Вуковић
Ања, како сте дошли до тога да имате пријаву и можете да завршите у затвору?
Ања: Могу и даље. Нажалост. Један радник се обесио, а другог су колеге спасиле у последњем моменту. Када су радници Гоше најавили штрајк глађу, ми смо у том тренутку били људи који су изашли из априлског протеста у виду седам захтева, и појавили смо се с њима. Нисмо имали времена да најавимо протест иако смо дужни да се побунимо против таквог система и годину касније стигла ми је прекршајна пријава. Априлски протести су окупљали велики број младих и то је контрааргумент тезе да су млади данас аполитични. Али степен медијске контроле је висок и медији нису хтели да извештавају о томе ко смо у ствари, као ни да се одигравао талас штрајкова од Фијата, преко Горења до малинара и социјалних радника. Треба ли да објашњавамо зашто смо стали уз раднике „Ратка Митровића“који нису уопште примали плате?
Зашто вас неколико дирне такав моменат, као што је самоубиство радника због глади и немогућности да прехрани породицу, а неки су без реакције?
Ања: Живимо у систему који не улива наду да ћемо успети нешто тим акцијама. Зато имамо радно законодавство које се сада мења и још више ће се смањити шансе људи за достојанствен живот. Зато влада застрашивање и тренутни радници се замењују партијским послушницима.
Јана: У међувремену, нуде нам фластер на рану од метка. То су те мере за подизање наталитета. Тако се не решавају ствари
Ко су ваши идеали, ко су ваши професори?
Вук: Имате појединце као што су Јово Бакић или Слободан Антонић, али генерално ћуте други.
Јана: Постоје људи на које можемо да се ослонимо. Али наше класне позиције су другачије, егзистенцијалне, нас и наших професора, али ти антагонизми нису толико оштри да не можемо да сарађујемо и учимо од њих иако сигурно и они уче од нас. Немогуће је да будете у контакту са омладином која је формирана и која има, какав год, али свој став и која има осећај за неправду, а да не научите ништа.
Вук: Већини би се могла упутити критика да избегавају своју дужност, јер они су у позицији да могу да говоре и да се буне, заштићени су поприлично, не можете професора сменити тек тако, када остају и они који имају низ преступа... Ања:... Плагијата. Вук: Они би морали да говоре, али не говоре. И они су, у том смислу, криви. За њих нема оправдања као за раднике у Кајзену, Гоши, људе који нису заштићени, њих разумем. А ове, не. Стављам им на терет то што не раде ништа а имају привилегију да могу. На страну изузеци.
У том систему вредности вашем, нашем, где сте ви?
Вук: Влада диктатура новца. И сваки поступак СНС-а је монтирање неке зараде. Мој лични императив је да свој интерес стављам у страну, интерес мој и мојих потомка је успостављање друштва слободе и једнакости.
Подсећа на 1968, бунт за утопију?
Вук: Рекох, ми смо приљежни студенти, 1968. је и нама била инспирација у више акција.
Постоји ли понуда због које бисте променили ваше ставове?
Вук: Једино када би мојој породици живот од тога зависио. А мислим да су многи већ уцењени. И зато ми је толико одвратно где живимо да имам такав отпор да никада од њега не бих одустао. И ако неко дође да прети, да ли је питање страха? Па, нека дође, шта сад. Понекад мора и раном да се плати.
Је ли Србија држава за вас? По вашим мерилима?
Ања: Моја држава би била држава која поштује интересе оних који производе укупну друштвену вредност, док то не направимо о мојој држави неће бити говора. Влада: Амин. Јана: Ово никако није држава по мојој мери.
Вук: Никако, никако. Ово није држава за нас, пре бих рекао да је ово држава против нас. Производи беду, страх, пропадање, не бих никада могао да кажем да је то држава по мојој мери.
Треба ли систем да се плаши вас или ви будућности у данашњем систему?
Братислав: Верујте нам, и ми ћемо врло брзо бити заједно у овом пројекту на ком ћемо сарађивати. Ваша и наша генерација врло брзо биће на истој страни фронта.
Јана: Ми смо морали од некога да учимо, стојимо на раменима дивова који су били пре нас.
А да ли систем треба да се плаши вас?
Вук: Ако укину све што је била до сада позитивна тековина наше историје и радних и људских права, онда ћемо их ми вратити на начин на који се то решавало онда када су остварена. Ако не даш људима да уђу у синдикате, ако их не третираш како заслужују, онда ћемо ми узети своје, а биће то исто тако брутално. Вратићемо се по оно што припада нама и нашим родитељима. И та опција би била за њих много гора. За сада, имају избор.
Отимаћете срећу за вас из руку појединаца?
Вук: Ако дође дотле, отимаћемо је.
Владо, када би они преотели ту срећу, да ли бисте били овде у Србији, у својој земљи, коначно своји на своме, јер за сада то нигде нисте?
Влада: Ако би ме позвали, мој одговор је - бих.
Већина није спремна да гази преко мртвих, али су они дезорганизовани, а мањина организована Братислав Раковић