Опозиција господара Вучића
УЛОГА СЛУЖБИ БЕЗБЕДНОСТИ У ПОЛИТИЧКОМ ЖИВОТУ
Већина политичара је уцењена, они су безусловно одани, јер другачије нити могу, нити смеју, а с курјацима на власти и овцама у опозицији, Србија нема будућност
Већина политичара је уцењена, они су безусловно одани, јер другачије нити могу, нити смеју, а с курјацима на власти и овцама у опозицији, Србија нема будућност. Зато је Србији неопходна нова некомпромитована опозиција
Зашто је опозиција у Србији дошла у позицију (ево, између осталог, због чега је неправилно власт звати „позицијом“) тек једнога „слаба човјека“, односно овце? Шта треба урадити да ојача? Има ли уопште наде за опозиционо стадо у Србији или, другачије речено, има ли Србија будућност, јер је јасно да је с курјацима на власти и овцама у опозицији не може ни у теорији имати?
Ко год хоће да разматра стање данашње опозиције и њених будућих изгледа у Србији, мора да се бави како делањем Александра Вучића, као врхунског и бескрупулозног технолога власти, у њеноме разарању, тако и делањем саме опозиције, односно њених водећих људи, које је, у сагласју с делањем њенога господара, и довело до њеног чињеничног, ако не и формалног, политичког ишчезнућа. Другим речима, човек мора да се бави како технологијом власти једног ауторитарног владара, који жели да влада друштвом посредством контроле над тек формално постојећом односно вечитом опозицијом (јер никада не може доћи на власт) и средствима масовног општења, тако пажљивим рашчлањивањем квалитета опозиције и људи који је воде, подршком коју уживају у грађанству, као и односом који они имају с њиховим господаром.
О Александру Вучићу и његовим претензијама да постане „господар“Србије, писац ових редака већ је писао, па је овде довољно рећи да он
жели да надзире све што се дешава: од „војника“(тако се, поносито, сами називају) његове странке, скупштине, владе, преко средстава масовног општења (нарочито свих телевизија с националном покривеношћу, те најтиражнијих или најугледнијих дневних новина) до судова и свих других политичких странака било у власти било у опозицији и, следствено, свих битних друштвено-политичких процеса. Другим речима, господар Вучић прихвата систем поделе власти и вишестраначја, само ако га у потпуности контролише и обесмисли. Опозиција може постојати под условом да опозиционе странке ни не помишљају да дођу на власт, осим као млађи партнери СНС-а.
Како је Александар Вучић постао господар политичког живота у Србији? Наравно, посредством контроле служби безбедности, које су му, још као ППВ-у, доставиле податке помоћу којих може уцењивати скоро свакога у садашњој опозицији, односно негдашњој власти. Ради се о томе да су скоро сви у другој фази вишестраначја у Србији од 2000. до 2012, част изузецима, толико били лакоми, похлепни, а неки и мафијашком удруживању склони, да о њима постоје дебели досијеи, па их је лако уценити. Један је, примерице, љубитељ банана; други је политику схватио као прилику да користи повлашћене информације и оснива сопствене фирме или купује предузећа; неки су родбини, пријатељима и кумовима помагали да се обогате, па су и они имали од тога користи; има и оних који политиком крију своје криминалне делатности у земљи и у иностранству. Наравно, политички део олигархије кључно је помогао богаташима да стечени капитал током прве фазе вишестраначја (1990-2000) ко зна колико пута умноже, а ови заузврат финансирају њих и њихове странке.
Дакле, политичари, како у власти, тако и у опозицији, одреда су уцењени, па их најчешће нема потребе ни куповати - чему би се, иначе, радовали. Они су безусловно одани својему господару, јер другачије нити могу, нити смеју, нарочито у ситуацији када овај ужива подршку сиротог народа, којега је придобио хапшењем једног богаташа (овим чином послао је поруку другима, па су му сада сви олигарси послушни).
Чему онда таква опозиција? Па, наравно, она је господару управо таква потребна (није неважно ни то што неки од опозиционара ништа не читају, па се тиме чак и јавно хвале); с једне стране, да правда његову тобожњу демократичност, а с друге, јер таква опозиција никада не може постати власт. Кључни проблем, са становишта власти и њене „опозиције“, састоји се у онемогућавању настанка истинске опозиције, па отуда непре-
Покрети за заштиту угрожених интереса грађана у различитим варошима Србије показују да се успавана енергија може пробудити када се грађани јасно суоче са штетним делањем властодржаца, али и уцењене, корумпиране и немоћне опозиције
стана прича о њеном уједињењу, тј. стапању неколико стада оваца у једно. Томе погодује и постојећа благонаклоност ЕУ и САД, јер је на периферији светског капиталистичког система битно да власт, макар да је огрезла у криминалу, обезбеди повољне услове пословања (субвенције плус јефтина радна снага) великим компанијама из његовог центра, као и да, у случају Србије, послушно извршава преузете задатке око пацификовања српског национализма посредством његове банализације (може ићи у висину, нпр. градња највише куле на Балкану, али никако не и у ширину, нпр. залагање за уједињење Срба на Балкану). Стога је ауторитарни режим Мила Ђукановића узор србијанском господару.
Наравно, има у опозицији и оних које није лако уцењивати, па и оних који се не осврћу на уцене, али и такви, неретко врло богати појединци, по правилу су већ дуго учесници у наопаком политичком систему, па им грађани не верују. Они се, за сваки случај, блате, преплитањем истинитих и измишљених података, по Пинку и осталим пинкчићима, Информеру и информерчићима. Истовремено, јавност, бар оно што је од ње остало, остаје згађена и од политике одвраћена, а друштво осуђено на сигурно пропадање.
Шта нам онда преостаје? Мора се створити нова некомпромитована опозиција. Њенa језгра већ постоје: то су самоорганизовани покрети за заштиту угрожених интереса грађана у различитим варошима Србије. Почев од Удружења станара Ниша, првих који побеђују напредњачке кабадахије око конкретних питања попут грејања и криминалних деложација, преко краљевачког Локалног фронта и младеновачког покрета Само јако, који солидно раде у локалним скупштинама, до Не давимо Београд, Новосађана, Пожежана и Зрењанинаца, који показују да се успавана грађанска енергија може пробудити, када се грађани јасно суоче са штетним делањем властодржаца, али и уцењене, корумпиране и немоћне опозиције, те ужасним последицама таквог стања и делања. Неко може рећи да је све ово још увек скромно. Тачно, али што се не бисте прикључили овим покретима или помогли оснивању сличних у другим градовима и варошицама Србије, па ће настати поштовања достојна снага.
Поменути покрети већ сарађују, иако им хронично недостају средства (када власт оптужује нпр. Не давимо Београд као Соросове плаћенике, требало би се запитати колико је њихових предизборних спотова виђено на телевизији, а колико напредњачких, те колико кошта један секунд политичког рекламирања), па им је отежано стварање једне делатне политичке снаге. Недостатак средстава могу надокнадити само снажна солидарност и спремност на међусобно помагање. Солидарно делање је неопходно, не само да бисмо власти и њеној опозицији видели у што скорије време леђа, него је нужно за наше дуготрајније самоодржање, те стварање прво ваљанијег политичког, а затим и друштвеног система. Ако сами себи помогнемо, и будемо истрајни, временом ће нам помоћи и други, али ако нема искрене солидарности, онда ћемо сами бити криви што трпимо незаситу ауторитарну олигархију Александра Вучића и његове породице, кумова, пријатеља и страначких паразита. Штавише, имајући у виду да власт и опозицију чине грађани ове земље, онда ћемо, нашом равнодушношћу пред њиховим пустошењем заједничког друштва, бити њихови, макар невољни, саучесници. Ако нећемо да помажемо најрђавијима међу нама у систематском уништавању наше будућности, морамо се међусобно повезивати и помагати. Организујмо се, али не као постојеће опозиционе овце, већ као ловци који ће „тирјанству стати ногом за врат“. Након тога следи борба против обезглављеног, али и даље опасног, мафијашког чопора који нам је заробио државу, а затим и за убрзани развој заосталог друштва.
Неизвесно је? Солидарни, можемо све!