ЗЛАТНО ДОБА И ЦРНИ ДАНИ
ШЕСТ ГОДИНА НАПРЕДЊАЧКЕ СРБИЈЕ
Одлука о поверавању државне касе једној од најспорнијих личности у земљи одсликава готово све у чему живимо: од деградације институција, преко нетранспарентности управљања јавним ресурсима, клијентелизма и непоштовања закона, до медијске контроле и креирања паралелне стварности
Финансије су нам у тако добром стању да сад може и комплетан идиот да их води – тако је стање у држави годину дана након што се Александар Вучић преселио на функцију председника и шест година након што је, победом на председничким изборима, Томислав Николић започео напредњачку еру, у понедељак објаснио карикатуриста Марко Сомборац.
Оцену која се званично карактерише као „хејтовање“иако је сачињена од тврдњи самог Вучића, Сомборац је твитнуо током заседања Скупштине
Србије на коме је премијерка Ана Брнабић образлагала предлог да функцију министра финансија преузме досадашњи градоначелник Београда, аферама овенчани Синиша Мали.
У одлуци о поверавању државне касе једној од најспорнијих личности у земљи, без страха од реакције јавности на такво забадање прста у око, садржано је готово све што карактерише Србију вођену чврстом руком Александра Вучића: од деградације институција (од Универзитета до правосудних институција), преко нетранспарентности управљања
јавним ресурсима, клијентелизма и непоштовања закона и Устава, до медијске контроле захваљујући којој је креирана паралелна реалност, лишена додирних тачака са стварним животом у Србији.
Ништа чудно, уосталом: председниковање које је, 31. маја 2017. започето помпезном инаугурацијом уз полагање заклетве на Уставу и Мирослављевом јеванђељу и батине за радознале новинаре (уз припрему терена у виду постављања лојалног Братислава Гашића на место директора БИА) и није могло
бити ништа друго до наставак процеса успостављања аутократије у земљи.
Свакако да је од помоћи у томе био и избор наследника на функцији премијера: без икакве политичке снаге, Ана Брнабић не представља претњу да заиста преузме прерогативе те високе функције. „Немам ауторитет као Вучић, а нисам га ни заслужила. Нисам изашла на изборе, немам своју странку, нисам добила скоро 56 посто гласова. Мени је ауторитет дат од неког ко је добио 56 посто подршке директно од грађана“, рекла је, уосталом и сама у време преузимања функције за коју нема јасних квалификација, осим апсолутне лојалности, поменутог мањка капацитета да постане конкуренција и оног што смо накнадно открили: да располаже битним „квалитетима“напредњачког доба – од осорног наступа, преко лакоће у извртању чињеница, до хладнокрвности с којом игнорише проблеме обичних људи, медија и других мање битних кочница ка путу у светлију будућност.
Циници би рекли да је, заслугом Ане Брнабић, и даље могуће говорити о постојању некакве поделе власти у Србији: видели смо већ бројне случајеве у којима, било да је реч о доношењу важне одлуке, или о јавном наступу који доноси позитивне поене, премијерка своје ингеренције беспоговорно препушта Вучићу. Рецимо након захтева ММФ-а да се одустане од умањења пензија, можда не толико због поправљеног стања у државној каси, колико због страха од могуће пресуде из Стразбура која би налагала враћање одузетог новца, па још са каматом, указала се потреба да се најави „повећање“пензија. А ту благовест није донела премијерка, већ лично Вучић – ваљда зато што је потврђен као највећи маркетиншки стручњак у земљи, кадар да у сваком тренутку црно прогласи белим и наведе огроман број људи да у то поверује.
Биће, ипак, да има нечег више од маркетиншке вештине што је допринело спектакуларном Вучићевом
успону до данашње позиције неограничене моћи у земљи.
Преплављени његовим непрекидним присуством, тирадама којима нас засипа, бесконачним причама о томе како марљиво ради и мучи се за нас незахвалне и лење, о томе шта је јео а шта није, шта га мучи, због чега не спава и шта је све рекао Ангели Меркел, можда смо заборавили како је све почело.
Невероватно данас звучи да је, у пролеће 2012, када је, победом над Борисом Тадићем на председничким изборима, Томислав Николић означио почетак напредњачке ере, Вучић био само неуспешни претендент на функцију градоначелника Београда и не много омиљени други човек радикала конвертираних у напредњаке.
Шта је потом било, подсећа Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли и посланик у Скупштини Србије: формално-институционално, каже, могло би се говорити о три фазе – прва би обухватала пери-
од од Николићеве победе до доласка Вучића на чело владе (2012 – 2014). Другу фазу чини време од 2014. до 2017, када је Вучић био на позицији премијера, а трећа је почела пре годину дана, када је постао председник Србије и управо траје.
Али, то је само формална подела, суштина је нешто друго. „Природа Вучићеве власти, као и сваке личне власти таква је да су институционалне позиције небитне или споредне за њено функционисање“, каже Вукадиновић. Зато се, суштински и садржински, може говорити о три фазе које се не поклапају са терминима формалних промена позиција у земљи.
Прва је кратка и траје од пролећа 2012. до почетка 2013, односно од Николићеве победе на изборима до хапшења Мирослава Мишковића, а Вукадиновић је дефинише као „време успона и преузимања дизгина власти“.
Напоменимо овде да саговорник НИН-а као другу фазу напредњачке ере види време започето хапшењем Мишковића и да она траје до Вучићевог преласка на функцију председника државе. И одмах се вратимо на почетак, јер је, каже Вукадиновић, „период од маја 2012. до хапшења Мирослава Мишковића најнеистраженији, а најважнији период у новијој историји Србије, у коме се водила не до краја јасна битка, испод површине, без одјека у јавности“.
Према његовој оцени, управо је за тих неколико месеци, различитим средствима и механизмима, Вучић постао „алфа и омега власти и Србије – читавог живота, политичког, културног, економског и криминалног“.
„У пролеће и лето 2012. Вучић је био познат као не превише харизматичан апаратчик, не много популаран ни у редовима СНС. Имао је ореол способног оперативца у странци, а у јавности готово комичан имиџ бунџије и плачљивка“, подсећа Вукадиновић уз оцену да се од тада до овог што сада имамо десио огроман и драматичан скок да би био једноставно објашњив.
Много је ту фактора: рецимо, свакако да је било важно што је, према бројним изворима, управо на његову сугестију Николић између два круга председничких избора обећао да ће, у случају победе, поднети оставку на место председника СНС. Тада тај потез није деловао много битно, подсећа овај саговорник, али се показао као пресудан не само по Николићеву каријеру, него и по новију историју Србије.
Врло је битна и једна веза за коју се знало да постоји, али се није знала њена дубина – реч је о вези са Микијем Ракићем, сивом еминенцијом Бориса Тадића и режима ДС. „Један је умро, а други сигурно неће говорити док је жив о том односу који је био више од професионалног контакта два човека од највећег поверења Бориса Тадића и Томислава Николића“, каже Вукадиновић који верује да је однос Вучић-Ракић био много важнији него што се у то време чинило. „Управо му је Ракић, као чувар тајни и досијеа из досовске владавине, помогао у тој транзицији од релативно безбојног, комичног апаратчика. Предао му је у руке и тајне и досијее, а онда је умро, што је идеалан исход са становишта Вучића“, оцењује саговорник НИН-а
„Спрега безбедносних и информативних ресурса које је успоставио и за
Ђорђе Вукадиновић
које је имао афинитет и склоност и у годинама опозиционог деловања, била је од огромне користи у преузимању конаца видљиве моћи, у контексту институционалног вакуума који је настао повлачењем Николића са места првог човека СНС“, каже Вукадиновић. А цео тај успон, додаје, „крунисан је хапшењем Миросава Мишковића, сиве еминенције пословне и политичке постпетооктобарске Србије и најмоћнијег човека у земљи“.
Свему томе ваља додати и контакте са, како каже овај саговорник, „донекле позадинским али утицајним, другим и трећим ешалоном западних политичких и обавештајних структура“.
И још нешто било је од користи у муњевитом успону: то што су га све време потцењивали готово сви – од „политичких ментора и родитеља Шешеља и Николића, којима је дошао главе, до политичких противника у земљи, а вероватно и страних фактора“.
„Имиџ хистеричног и еуфоричног плачљивка завео је и саборце и противнике да превиде и потисну у други план друге црте његовог личног и политичког профила – фанатичну вољу за моћ, методичност, енергију и усредсређеност на остварење циља дословно свим средствима“, каже Вукадиновић.
А када се то догодило? Када је Вучић, заправо, постао кључни центар моћи у Србији?
Почетком 2013. деловало је да је све исто, а било је све другачије, каже Вукадиновић. У том кључном периоду преузимања и формалних и неформалних дизгина власти, како примећује, паралелно је текла и акција потпуног дерогирања позиције Ивице Дачића као премијера, пре свега циљаном и контролисаном употребом „афере банана“. А успут је, додаје, у тих шест месеци „посејао семе и почео да убира плодове подела у Демократској странци“.
Укратко – хапшењем Мишковића, маргинализацијом Дачића, узимањем СНС-а од Николића и доприносом расцепу ДС-а, суштински је обавио посао. И све то у неколико месеци, закључно са потписивањем Бриселског споразума 2013, када је, како каже наш саговорник, „испунио обећање или макар очекивање страног фактора“- што је био још један важан чинилац у преузимању власти у земљи.
Онда је наступило време „разраде“, односно ширења моћи и преузимања једне по једне енклаве која је покушавала да пружа отпор. „Преузимањем места преседника затворио је круг апсолутне моћи који је отворио крајем 2012. и почетком 2013“, каже овај саговорник.
Упркос оцени о апсолутној моћи, Вукадиновић верује да се Вучић мало прерачунао када се кандидовао на председничким изборима.
„Са председничким изборима је достигао зенит, без обзира на касније победе - на београдским изборима, на пример. Природан циклус сваког сунца је да крене ка заласку, али колико ће сумрак падати, то је питање на које сада немамо одговор“, каже овај саговорник НИН-а. Јасно је, додаје, да ће, као осведочени „мајстор куповине времена, продаје истих обећања, исте цигле и исте главе шећера“, на сваки начин чинити да то опадање успори и пролонгира - као што пролонгира свако обећање, било страном фактору, било домаћим бирачима.
А да се, у том смислу, увелико труди – труди се. Не знамо, наравно, шта је тачно обећао „страном фактору“, али знамо да на домаћем терену - не штеди: тренутно смо, тако, у ишчекивању „златног доба“најављеног за период
Вучић је достигао зенит, али ће, као мајстор куповине времена, продаје истих обећања, исте цигле и исте главе шећера, на сваки начин чинити да успори и пролонгира опадање
од 2018. до 2020, у коме ће „бити новца више него икада и живеће се боље него икада“. Наравно, под условом да сачувамо мир и стабилност, а то је једино могуће трајним, компромисним решењем косовског питања.
Можда Вучић назнаке почетка златног доба заиста види на оних девет телевизијских екрана које држи у кабинету. А шта видимо ми, одоздо, борећи се за дах у стварности у којој је просечна плата знатно мања од званичне, а број незапослених знатно већи од оног који нам се саопштава, о чему је НИН безброј пута писао? Д омете једногодишње фазе председниковања за НИН је оцењивао професор Универзитета у Новом Саду Јован Комшић. Закључну оцену да „није све ни црно, ни бело, већ изнијансирано“извукао је из анализе стања у више области деловања: за почетак, констатује да постоји концентрисана ефективна моћ у президенцијалном седишту, без обзира на Устав, што га подсећа на време Слободана Милошевића. „Имајући у виду објективну ситуацију и субјективну склоност да легитимност тражи у такозваном развојном моделу државе, не може се похвалити доследношћу концепта демократске поделе власти“, примећује професор и наставља једном позитивном оценом, мада доста условно. „Консолидација финансијских токова је аргумент за позитивну политичку валоризацију, иако то спада у надлежност владе“, каже Комшић, али одмах скреће пажњу на недореченост позиција и порука јавности у погледу спремности за наставак реформи, пре свега у области консолидације јавног сектора и смањења партијског утицаја у јавним предузећима.
У вођењу државе врло је важна интеракција између институција, а у конкретном случају професор оцењује да је велики проблем „опадање угледа парламента, захваљујући позицијама владајуће коалиције, које сведочи о опасном тренду угрожавања модела парламентарне демократије“.
Битно је, такође, нотирати и да је, како професор каже, „медијска сцена изузетно деформисана утицајем транспарентних и нетранспарентних интересних организација“– што је, уосталом, истакнуто у свим извештајима међународних посматрача, па је, управно на налог Вучића, дошло до повлачења већ припремљене медиј-
Није све ни црно, ни бело, већ изнијансирано. Уколико усмери политички брод у правцу постизања споразума са Приштином, Вучић би направио изузетно значајан корак за Србију Јован Комшић
стратегије. Сличну вољу да саслуша примедбе стручне јавности (без обзира на то што се још не може говорити о крајњем исходу повлачења медијске стратегије) власт, међутим, није показала у другим областима у којима су се струковна удружења повукла из дијалога о законским решењима (судије, тужиоци, Универзитет...) .
Комшић упозорава и на кварење амбијента за рад независних институција и наводи пример повереника за информације од јавног значаја коме надлежне службе, подређене председнику, не дају безбедносни сертификат који је раније имао, „као да се десила значајна промена у понашању, чиме се шаље поруку да је Родољуб Шабић изван патриотског дискурса, што је проблематична порука“.
Нису баш јасне ни поруке о стратешкој оријентацији запад - исток: чињеницу да је она амбивалентна Комшић објашњава и објективним околностима, али није све ни у њима. „Не спорим незавођење санкција Русији. Али, док председник, који има кључну позицију и заиста са јаким аргументима говори у прилог евроинтеграцијама, најближи сарадници нас, истовремено, често усмеравају као да је у врху државе донета одлука о савезу са Евроазијском унијом“, каже Комшић и додаје да би наредни период требало да разјасни да ли смо у кретању према ЕУ или чекамо истраживања јавног мњења која ће нам рећи у ком правцу треба да се иде.
И напокон, Вучићеву „декларативну позицију да не одбацује шансе да се правно обавезујућим споразумом са Приштином створе претпоставке економског оздрављења“Комшић оцењује позитивно, уз ограду да је тек потребно видети каква је заиста воља у том погледу. Овај саговорник НИН-а спада у онај део српске јавности који је, уз све снажне критике које се односе на стање у области парламентарне демократије и владавине права, спреман да каже да би, „уколико усмери политички брод у правцу постизања споразума, Вучић направио изузетно значајан корак за Србију“.
Управо то је, међутим, једна од важних тачака раздора на полумртвој опозиционој сцени. А о стању у коме се, у напредњачкој Србији, налази то што би требало да буде неизбежан састојак демократије – више на наредним странама НИН-а.