ПОЛОВИНИ НАПРЕДНОГ ПУТА
Поштована Половино Пута, започетог доласком Томислава Николића на место председника Србије, а завршеног 2025. године када ћемо – како нам је овомад речено у Софији – знати: а) да ни тада не улазимо у ЕУ или б) да постоје чуда. Дакле, а). И, дакле, да почнемо.
Ово обраћање нема само тек тако неки протоколарни карактер, већ је у питању једна правилна нумеричка законитост, а која се нечим мора обележити. Па макар и нечим овако сулудим као што је ово писмо. Па ево низа који је занимљив: 1948, 1961, 1974, 1987, 2000, 2012, 2025. Ако изузмемо 2012. као неку врсту статистичке грешке, те ако разумемо да је реч о годинама, веома важни преломи у Србији дешавали су се на сваких 13 година. Свако толико је нешто веома битно чинило прекретницу у овдашњој политици. Биоритам режима, тако да кажемо. Е, па, половина удаљености између 2025. и 2012. је 2018,5. Некако баш сада.
На Теби смо, Половино Пута, дакле. На пола епохе, ако ћемо тачније. Да ли и на пола Вучића? Ово последње је нешто теже рећи, јер овдашњег председника на половини ове епохе чека непријатна одлука, која је кључни фактор у састављању финалне слике како изгледа такозвани Западни Балкан. Тај Балкан је, као и увек, Бриселу једно од неопходних полазишта да би уопште почело да се размишља о томе како изгледа Европа. Одлука је, дакле, да ли бити Мило Ђукановић или Фидел Кастро. И изгледа као да није тешка за донети је. Но да се вратимо на ствар.
У овом обраћању ред је да сумирамо и шта нам се десило. Иако изгледа једноставно - као да они који владају не знају за шта су, а да они који су против немају појма против чега су - ствари су мало компликованије. У околини ове забити дешава се једна огромна глобална технолошка, информативна и климатска промена, која је – како то с таквим глобалним променама уме да буде – разорила постојећи светски политички, економски и друштвени поредак. Сад да не улазимо у све детаље, најважнији резултати тог разарања су интересно мултиполарни свет, територијално размештање производње, радне снаге и капитала, као и вежбање глобалног рата на локалним територијама угроженим климатским променама. Ово последње се ради на даљину, уз помоћ религиозних плаћеника и оно мало домаћег света који није сам себе прекомандовао у мигранте. И сад на то све додајмо и застрашујућу декомпозицију комуникације, претворене у велико скупљалиште селфија и података за разноразне Кембриџ Аналитике. Елем, у тако и толико промењеном свету распада се и представничка демоске
кратија: земље које је још негују домино методологијом бирају популисте као одговоре на чињеницу да партијски разрађени систем бриге о људским правима не задовољава оне који су у технолошки узроченој економској кризи изгубили посао или сигурност да ће га задржати. Повремено, чисто носталгије ради спрам либералног сентимента и људских права, страда неки Морган Фриман. Да не буде да се џаба кречило оноликих година.
У том и таквом свету дешава се и процес званично регистрован као пасокизација. Све такозвано либерално, а што је са леве стране политичког спектра организовано у традиционалне политичке партије – нестаје. Као што је нестао и именовани родоначелник Пасок у Грчкој или као што у немачкој политици СДП само статира Ангели Меркел, већ годинама. Противтежно томе, снаге од десног центра па надесно преузимају и „леве“аргументе у своје руке, стварајући тако историјски познати привид да се суштински промотери крупног и мултинационалног капитала убише од заштите права сиромашних. И на крају, последња промена: због мултиполарног света поново се прерасподељују зоне интереса и власништво над колонијама. Укључив и овим новим, балканским.
Сумирано на домаћој сцени, то изгледа овако: земља истрошена распадом Југославије, још увек економски неснађена у глобалним променама, доживела је у главним цртама следеће - пропаст партијски организоване такозване грађанске левице, адекватни пораст адаптираног десног популизма, променаду субвенционисаног страног капитала... Тренутно још само није прецизно разрешено чији амбасадор има искључиво право да зове телефоном неког овде битног, а кад му се нешто овде битно не свиђа. Но, и то ће ускоро.
И шта сад? Па, у принципу, тренутно ништа. Неки фенси свет, удобно заваљен у заблуду да Запад штити прво демократију а тек после своје интересе, још увек не разуме како то да су први редови у борби против деведесетих накрцани лицима из тих истих деведесетих. Такође не разуме ни то да је у временима интернетског унификованог простора „грађанско“(а посебно оно из „круга двојке“) малчице изгубило смисао. Не разуме, узгред, баш добро ни шта је капитализам, а посебно овај домаћи, препуштен друштвеном образовању из селебрити магазина и грозничавом шопингу свега скупог, али то је нека друга и дуга прича, па сад нећемо о томе...
Неки други, не тако фенси свет, још показује оно мало преостале националне ратоборности, занемарујући чињеницу да војници за ослободилачке и ине ратове немилице одлазе у Немачку и Шведску, остављајући иза себе како отаџбину, тако и уцвељену министарку за наталитет и осокољеног шефа агенције за запошљавање. И у овом случају, патриотизам – као и парадоксално блиско русофилство – су тек један клик миша далеко, где год да си, па је и све „национално“(а посебно оно за кога нити постоје, а нити су пожељни домаћи финансијери) разваљено дигиталним променама. Ни то се није приметило.
У средини између свих њих налази се један велики идеологијом неоптерећени „Сплав Медузе“, претоварен особама које сматрају да је у држави и њеним ресурсима –као и у монополисаном информисању и контролисаним изборима – једини и егзистенцијални и пословни спас. Под условом, наравно, да се довољно пута закуну на верност Кормилару. Сви они, а и последично и узрочно и Кормилар, чине баласт који онемогућује да се привредни, образовни и технолошки раст попне на разину довољну да се не плашимо ненадокнадиве заосталости за светом. Назадовање, притом таблоидизовано и ријалитизовано, то је највећа мука сада. Баш некако трагично недостају истински напредне снаге, а у исто време има ужасно много неког света који се тако представља, а од ког слабо каквог напретка има.
Стога, Половино Пута, сем што смо те ево констатовали, немамо шта паметно да Ти кажемо. Овдашњем „старом“интелектуалном свету (па наравно и самоуком словослагачу – одскора „пљижованом“– који је потписао ове редове) фали новог образовања, напреднима фали напредовања, ни „грађанско“ни „национално“не знају шта би са идеолошким усисивачем илибералне демократије, па последично томе понестаје опозиције, чак и физички. Надаље, свакоме ко не жели радно место у држави, у невладином (још кратко) донираном сектору или у субвенционисаном страном капиталу, као и свакоме ономе ко не би био рекетирани предузетник у политичким „шемама“– смеши се или сиромаштво, или притвор, или печалба, или (све малобројнија) селидба обртне имовине у неку пријатељскију земљу.
Али, као што увек има али, постоји једна срећна околност. И ово ће проћи. Иако се још увек ни не траже, одговори ће се лако наћи, кад почне тражење. Као што никад није било да некако није било и као што никада неће бити да некако неће бити (хвала, Мирославе), и ово сада ће постати само део једног нумеричког низа. Пола смо пута прошли, остала је друга половина. Ваља бити захвалан и за ово до сада, могло је бити и горе. Па ти, Половино Пута, гледај да некако тако остане и током ово преосталог времена. А ти најбоље знаш како ћеш, наравно. Срећно до 2025. П. С. Замољен сам да Ти ово писмо напишем бесплатно, јер угледни недељник у немачко-швајцарском власништву (који сасвим сигурно не дели баш све моје ставове) нема пара. Па и то, сасвим добро и сасвим практично, представља илустрацију свега о чему писмо говори.
У Србији су се веома важни преломи дешавали на сваких 13 година, тако да смо баш сада на пола пута између 2012. и 2025, а председника Вучића чека непријатна одлука - да ли бити Мило Ђукановић или Фидел Кастро. И изгледа као да није тешка за донети је