РОМАН ИЗ КИПУЋЕ ВОДЕ
Дени Морисон
Био сам у затвору, неколико пута избегао покушаје убиства. Наша борба била је борба Давида против Голијата, каже саговорник НИН-а
Издавачка кућа Партизанска књига најавила је да ће 5. јуна, у Irish Pub-у (у Улици кнеза Милоша), Дени Морисон представити роман Погрешан човек, започет током служења осмогодишње затворске казне. Књижевник из западног Белфаста био је национални директор за односе с јавношћу Шин фејна и портпарол током штрајка глађу Бобија Сандса 1981. године. У више наврата био је у затвору; два пута је оптуживан због чланства у ИРА.
Да ли је у тамници почео да пише? „Чувам малу бележницу од своје четрнаесте године“, одговара Дени Морисон за НИН. Каже да она садржи дневничке белешке унете током првих дана конфликта, укључујући дневник писан у затвору. „Постао сам уредник новина Шин фејна, Републиканских вести, када сам имао двадесет две, али сам тек с тридесет седам објавио прву књигу. Дакле, премда сам одувек желео да будем романописац, посветио сам све време, и труд, и колико год талента да сам имао, борби за слободу Ирске, нарочито док сам обављао функцију националног директора за односе с јавношћу Шин фејна.“
Рођен је 1953, почео је да студира, али је 1972, после Крваве недеље, напустио студије и био затворен. У поговору Погрешног човека (превод: Иван Радосављевић) изнете су чињенице из пишчевог живота („с почетка 1982. припадници лојалистичке паравојске неуспешно су покушали да изврше атентат на Морисона и његову прву жену, тако што су припуцали на њих док су излазили из локалног бара“), али је такође наглашено да књига није политички памфлет, „нити кукавичје јаје квазидокументарног типа, није подвала која за крајњи циљ има ма какав вид политичке добити“.
Прича о Рејмонду Месију, ветерану ИРА, дугогодишњем робијашу, и Тоду Малону, младом следбенику пуном жара, јесте трилер који се на више места извлачи из стега жанра. Тврда проза, с реченицама: „Тод се копрцао на столици, сав пометен, као јастог кад га убаце у кипућу воду“, и питањима типа: „А нећемо га прво у микроталасну?“Важне су речи: отпор, потказивач, љигавац, битанга...
Пошто изађу на слободу, ликовима Денија Морисона ужасно смета гардероба. Жуља их. Ирски републиканци у затвору Мејз, недалеко од Белфаста, али и у другим затворима, како нас обавештавају фусноте (узбудљиве попут прозе) - носили су на себи искључиво ћебад уместо затворске одеће, у знак протеста што имају третман криминалних, а не политичких затвореника. „Изуо је ципеле и чарапе и промрдао ножним прстима. Тако је боље. Нисам навикао на те ствари.“Приповедач је вешто искористио детаљ. Зар и рад на рукопису не значи: скинути све са себе...
„Писац оголи душу да би испричао причу и показао људске особине јунака“, одговара Морисон за наш магазин. „Чак и ако покушамо да то урадимо на неупадљив начин, читалац види сенку. Када је реч о мојој књизи, протест ћебадима у Х-блоку био је херојски период: пет година током којих су се голи затвореници, редовно тучени, супротставили једном од најопакијих лидера на свету, Маргарет Тачер. Наравно, вођа побуњеника био је Боби Сандс, добровољац ИРА, који ће постати члан парламента и умрети током штрајка глађу. Иза себе је оставио стотине песама. Оне инспиришу младе до данашњег дана.“
Погрешан човек не говори само о припаднику ИРА, већ и о породици, покушају да се успостави нормалан живот. Морисонов лик не може да се одрекне борбе. Жена га посматра, схвата да јој је дао све: „Све што је могао, осим свог републиканства.“Разговара се о животу у будућности, о ситуацији после завршетка немира у Ирској.
Шта ће бити с њиховим дететом? Хоће ли страховати за живот, да ли ће моћи да добије посао без дискриминације? Како ће се цела ствар завршити - питања су за ликове романа. Понекад се расправљају око акција, не могу да нађу разумевање за поједине ствари које организација чини. Сматрају да је Рејмонд већ поднео довољну жртву и нека у затвор сада иде неко други. Није реч о лаким преиспитивањима. Како Морисон, после свега, види своју борбу?
„Важно је разумети да смо трпели велико насиље када смо тражили грађанска права“, одговара. „ИРА се изнова организовала тек након што су нападнуте наше области. Као хиљаде других тинејџера, осетио сам да морам да понесем део терета како бисмо британску власт избацили из Ирске. С деветнаест сам био интерниран у Лонг Кеш, а када сам ослобођен, поново сам ступио у борбу. Двапут сам био оптужен за чланство, и неколико пута избегао покушаје убиства које су организовале британска влада и (лојалистичке, прим.) парамилитарне снаге. Наша борба била је борба Давида против Голијата. Британска држава се обрушила на нас свом силом, али није могла да сруши наш отпор, па се на крају дошло до мира и компромиса.“
Кроз прозу јуре војнички џипови, претражују се баште и куће, делови града су затворени и блокирани. Страх изазива и чудан звук на тавану. С времена на време се насмејемо: „Била му је забавна помисао да би пре тридесет година поводом нечијег изласка из затвора организовали мису и игранку.“Но, педесетак страница даље, и наш главни јунак излази на подијум да заплеше уз Wonderful Tonight. (За љубав ће рећи да не може да преживи „потанко испитивање“.) Међутим, довољан је трен, поглед у очи, да се у истом пасусу врати сцена с робије. Мрачна ћелија, у знак протеста прекривена сопственим изметом.
Преко слике живота на слободи често се превлаче тешки наноси сећања. Киша се претвара у пљусак, капи се одбијају од глатког камења у калдрми, „тамо где се испод новог пробијао стари пут“, онако како су се касно ноћу капљице одбијале од тла у затворском дворишту осветљеном рефлекторима, „призивајући нејасну меланхолију“.
Застајемо код речи четрнаест шавова. Како Морисон размишља о односу аутобиографског и фикције, ожиљака на телу и њиховог описивања? „Нема сумње да писци ‘канибализују’ своје животе и животе других. Тургењев је написао да писац треба да искористи све што му се нађе на путу. Пол Валери каже да писац треба да употреби све око себе - супругу, пријатеље, непријатеље… Фикција допушта слободу какве нема у новинарству или полемици. Ипак, било би грешка претпоставити да је фикција тек прерушена аутобиографија. Фикција је више од тога.“
Ликови често купују дневник Ајриш тајмс. Упркос преживљеним мукама, Рејмонд се одмах по изласку распитује шта има ново. Узалуд га гледају с чуђењем и питају да ли је још увек зависник од вести. Тражи радио, недељом дају искључиво кратке информације. А наш саговорник? Да ли је и он, попут јунака, news junkie? Шта мисли о брегзиту, о тренутном стању у Европској унији?
„Да! Ја сам зависник од вести, али сам такође интернационалиста и пратим светску политику“, одговара. „У овом тренутку, брегзит представља велику претњу нашем мировном процесу. Противно нашој вољи, присиљени смо да напустимо Европску унију. Јесте, ЕУ има много мањкавости, али је подржавала наш мировни процес. Ако британска влада покуша да подигне нову границу у Ирској, бојим се да ће бити сукоба. Свакако ће бити протеста и отпора. Верујем у Европу и верујем да управо сарадња између нација, а не њихово раздвајање, представља пут напред.“