Напред(но), марш!
ТРАГИКОМИЧНА ВЕРЗИЈА РАТНОГ СТАЊА
Иако се власт представља као једини гарант мира на Балкану, принуђена је да се наоружава због параноје коју шире министар војни и таблоиди, а показало се да је лакше набавити ракетни систем него обућу за припаднике војске и полиције
Иако се власт представља као једини гарант мира на Балкану, принуђена је да се наоружава због параноје коју шире министар војни и таблоиди, а показало се да је лакше набавити ракетни систем него обућу за припаднике војске и полиције
Уулози председника свих грађана, пред азербејџанском публиком, Вучић је свечано отворио „златно доба“за Србију које почиње одмах. Или је, да будемо прецизни, ако нису сви приметили, почело још око Нове године и трајаће све до 2022. која се случајно поклапа са крајем његовог председничког мандата. Нашло се ту
и једно „али“- златно доба је ту и трајаће све док политички потраје и Вучић, али само под условом да Србија „сачува мир и стабилност“. Дакле, сасвим небитно „али“имајући у виду да је дужност сваког напредњака да га бар једном недељно јавно назове „гарантом мира“, а да се и сам тако представља изјавама типа: „да нисам молио Србе
да се повуку, имали бисмо рат“или „верујем у живот и рад а не у рат и смрт“.
С обзиром на то да напредњаци верују само у њега, остаје нејасно ко онда и зашто у Србији звекеће оружјем? Или, конкретније: ко је затражио да буџет за војску и полицију буде драстично већи него претходне године, колико је од културе и здравства от-
кинуто да би се подмириле тајне службе, коју ћемо еколошку катастрофу заташкати да би се финансирале војне и полицијске параде и ко је све то одобрио? Можда непослушна Влада, посланици или Ана Брнабић која је нацији представљена као премијерка али се одазива на функцију „потпредседница Владе“када је тако ослови министар полиције Небојша Стефановић. Или сви они заједно док је председник узалудно викао „не, не, не треба, цела Европа зна да сам ја фактор стабилности и да рата неће бити“.
Према доступним информацијама које нису бројне, ипак се ради о „војним тајнама“и „националним стратегијама са којима су упознати само они који морају да знају“, кривци за предратну еуфорију, ужурбану демонстрацију силе и набавку оружја су таблоиди и министар војске Александар Вулин. Наравно, нашли су се ту још понеки навијачи: Ивица Дачић који је у складу са дипломатијом на чијем је челу Хрватској великодушно понудио „дипломатски рат“, мање дипломатски поручио БиХ: „ако муслимани хоће рат, добиће га!” и целокупно стање оценио као „интермецо између неких нових сукоба“или Небојша Стефановић који је објавио рат Црној Гори (конкретно само њеној мафији која је бројна), али су се „први играчи“већ јасно позиционирали.
„Бакир би опет да коље“, „Шиптари, чека вас 20.000 Срба”, „Направљен план за рат: Колинда спрема напад на Српску“, „Путин упозорава: припрема се напад на РС и север Косова” или „Рат на Балкану је почео: Србија нема много времена да се припреми за одбрану“, само су неки од таблоидних наслова објављени у последње време. Портал Fakenews трагач који се бави лажним вестима, урадио је анализу прошлогодишњег таблоидног извештавања и дошао до податка да је током 2017. дневни лист Ало од 356 насловних страна, на чак 237 имао наслове који би се могли окарактерисати као лажни или манипулативни, док је у случају Информера бројка још већа: на 302 насловне стране било је 362 лажне вести. „Иако је Информер најављивао, чињенице показују да се нису догодили терористички напади ИД-а на Србе
на Косову, као што ни џихадисти нису напали Бањалуку. Српска војска, ни косовска (непостојећа) нису окупирале север Косова, Србију нису напали ни Хрвати ни Албанци, а није се десило ни крвопролиће након председничких избора“, каже се у анализи Fakenews трагача и додаје да су најчешће речи у насловима лажних вести рат или алузије на рат (сукоб, крвопролиће, напад, окупација, удар, офанзива), док су најчешћи актери таквих вести окарактерисани као непријатељи Србије и Републике Српске.
С друге стране Вулин понавља своју антологијску реченицу да „војска служи само за једну ствар: да се спреми за рат“, заборављајући да у многим државама служи и за неке хуманије активности попут спасавања током елементарних непогода или катастрофа и захтева да буде „јака, моћна, задовољна и наоружана“. И попуњена. „Ми морамо да нађемо начине да поново у процес обуке уведемо и оне који нису припадници војске. Ниједна војска на свету није довољно бројна, и ниједна војска на свету није довољно спремна за изазове који су пред нама“, загрмео је не улазивши у природу поменутих „изазова“(то читајте у Информеру) тик пре него што је затражио да се мобилишу и све радно способне жене да би се обучиле према могућностима: од вожње тенка до оних онемоћалих које могу јунацима да плету чарапице. Да би били задовољни и надасве обувени, јер уз све моћно оружје о коме нам причају да су купили, стално помињу и чизме за војнике и ципеле за полицију, што је ваљда драматичнија ставка у буџету него војна парада за Путина и
полицијска за Додика. Када је полиција у питању можда и јесте: Србија је трећа земља у Европи по броју полицајаца јер на 100.000 становника долази 625 полицајаца док су у Финској сасвим довољна и 132.
На питање о чему се то заправо ради имајући у виду да ратну атмосферу кроје таблоиди које директно држава храни и Вулин чије нас одржавање кошта свег угледа који смо икада стекли, војни аналитичар Љубодраг Стојадиновић каже: „Ради се о једном милитаристичком спиновању да би се заташкали остали проблеми. Путем таблоидне политике ова власт покушава да успостави контролу над читавим друштвом и они то раде тако што нам указују на околности које би могле да буду много горе од ових у којима живимо. Без обзира на то што је код нас угрожено све, они нас убеђују да можемо да будемо задовољни ако рата не буде, а неће га бити само због њиховог феноменалног вође и њихове феноменалне политике. Да бисмо то схватили стално нас држе у некој трагикомичној верзији ратног стања која је створена да бисмо заборавили на лош квалитет живота, на извршитеље који су постали парадржавна отимачка организација, на сиромаштво у ком живи више од милион и по људи. И нема везе што је то тако, јер чињеница да нема рата ће бити довољна да оправда речи председника СНС-а да му је непријатно колико нам добро иде“.
Али ако је у питању само спиновање и пропаганда, зар баш морамо тако скупо да их плаћамо? Последња
војна парада пре напредњака у Србији је одржана 1985, а у тај подухват се чак ни Милошевић није упуштао ако занемаримо тенкове које је извео 9. марта 1991. СНС-у је било довољно годину дана власти да би истерали оружје на улице и „фасцинирали“Путина, али нам никада нису открили колико је то коштало иако је тадашњи министар Братислав Гашић упорно понављао да то није тајна и да ће објавити чим „израчуна“. Сличну фешту су желели да нам понове и 2016. поводом доласка премијера Русије, али се од тога одустало чим је Медведев отказао посету. И баш када смо могли да одахнемо јер ниједан Рус није планирао да сврати у скорије време, напредњаци су закључили да би вредело зазвецкати оружјем и без гостију, ваљда да би наше комшије преко ТВ екрана виделе „гаранта мира“на делу. Овог пута да би се и визуелно истакла моћ полиције, ако је неко случајно пропустио да примети до које мере јој је председник подигао ингеренције, правећи полицијску државу по угледу на ону из Милошевићевог времена, када је Радмило Богдановић жарио и палио у име тадашњег председника.
Након што је Вулин у свом костиму по угледу на „црне тројке“преузео војску, а Гашић без молерског одела БИА, председник је одлучио да за секретара савета за националну безбедност и фактичког шефа Бироа за координацију рада безбедносних служби именује министра унутрашњих послова - Небојшу Стефановића. На тај начин је директно згазио концепт цивилног уређења службе државне безбедности као ненаоружане формације и на челна места свих шефова „силе“поставио људе некомпетентне за силу, али праве уметнике у полтронству према њему.
А као знак захвалности Стефановић је на Дан полиције уприличио параду која је почела рапортирањем Вучићу, а на питање колико све то кошта применио је Гашићев рецепт и изјавио да још рачуна. Можда их је за та радна места осим полтронства препоручило и лоше знање математике, али Полицијски синдикат Србије није имао разумевања. Упитали су шта се то слави и који су разлози славља? Да ли то што запослени у полицији не знају на које износе су осигурани и да МУП већ шест месеци не одговара на решење повереника за информације од јавног значаја којим се захтева да те податке Министарство достави синдикату. Или због тога што им је плата иста као пре шест година а дневнице смањене на 150 динара.
Занет сјајем новог наоружања, али и осећајем важности у својству врховног команданта (није шала када те поздрави 11 ешалона, са 200 возила, међу којима је било и борбених и 1.200 припадника полиције у новим униформама), Вучић је заборавио да је „гарант мира и стабилности“. Са усхићењем је прихватио чак и чињеницу да су деца у фонтани уместо на жутој надуваној патки возана полицијским чамцем и да им је током параде понуђено озбиљно оружје да се „поиграју“, чиме је послата јасна порука о промени курса и милитаристичком васпитавању нових нараштаја. И у складу са тим обећао и веће плате и ципеле и јефтине станове за све који су спремни да понесу и употребе оружје, уз пригодне речи: „И сада када смо одлучили да припадницима безбедносних структура помогнемо, омогућимо по нижим ценама станове, прва реакција дела јавности је била ’хоће да потплате репресивни апарат да би их штитио’, не треба нам нико, да би штитио нас, већ само да штити Србију“.
Ратно стање је створено да бисмо заборавили на лош квалитет живота, на извршитеље који су постали парадржавна отимачка организација, на сиромаштво у ком живи милион и по људи Љубодраг Стојадиновић
Дакле, угрожени смо? Тог рата ће ипак бити? И биће толико страшан да нам ни лекари неће бити потребни јер за њих нису предвиђени јефтинији станови? Или је то ипак само наставак фарсе имајући у виду да је полиција у једној од првих парадних вежби демонстрирала како штити заштићена лица, а у свом свакодневном раду на терену чак и како брани економске интересе власти жртвујући због њих сопствене грађане. А војска је под Вулином, и ту је крај приче.
Угрожени или не, гурнути смо у трку у наоружању са Хрватском, а можда и још понеким суседом. А да би приказала како је Србија најјача војна сила у региону, овдашња власт троши јавни новац, приморава грађане на обуку и парализује њихове животе. И поручује како ће бити још јача након Вучићеве посете Москви јер нам стижу ракетни системи, хеликоптери, оклопна возила... А уз те скупе и опасне играчке већ имамо и наводно Путиново обећање: „Ко нападне Србију, напао је Русију“.
На питање да ли смо стварно толико моћни колико власт и њени режимски таблоиди тврде, Стојадиновић одговара: „Наше најсавременије наоружање је у тесној вези са нашим сталним присуством на неким војним отпадима земаља бившег Совјетског Савеза где се купују, по мом мишљењу, безвредне летелице чији је смисао једино у показивању јавности да се држава и војска наоружавају и да су довољно моћни да чувају безбедност. Уз помињање Путина као партнера та прича нараста, а сви знамо да Руси неће ратовати ни за кога, осим за себе. А неће ни за себе ако баш не морају. Дакле, не постоје никакви параметри по којима бисмо могли да будемо сила јер наша војска није ни направљена да буде сила, а у овом тренутку то и није битно јер безбедност није угрожена. У ствари јесте, али не од страног непријатеља, угрожени смо једино од оних који су код нас на власти”.
Конкретно, од оних који купују оружје и млате њиме и када треба а најчешће када не треба, а да притом нису ниједном озбиљно консултовали струку и то не само по питању оружја већ ни по питању основе свега – стратегије одбране националне безбедности. Можда зато што у првом плану и није одбрана нације.