ЈАХАЊЕ НА ТАЛАСУ
НЕКАДАШЊИ СОВЈЕТСКИ ДИСИДЕНТИ О ЕКОНОМСКИМ ПЕРСПЕКТИВАМА РУСИЈЕ
Познати руски историчар Рој Медведев и његов брат Жорес о изгледима за реализацију „великог продора“који је на почетку новог мандата најавио председник Путин
Упредизборном обраћању пред Федералном скупштином 1. марта Владимир Путин је обећао Русији „велики продор“. „Брзина технолошких промена стреловито нараста идући ка врху. Онај ко искористи тај технолошки талас продреће далеко
напред. Онога ко то не буде могао тај талас ће просто запљуснути и потопити“, рекао је. Та је мисао јасно зазвучала и у Путиновом инаугурационом говору 7. маја, када је поновио предизборно обећање о „економском и технолошком продору“.
Не само као историчари, него и као људи који дуго живе, сећамо се сличних
по значају речи једног другог руско-совјетског лидера, изговорених 4. фебруара 1931. на Свесавезној конференцији радника социјалистичке индустрије: „Ми за напредним земљама заостајемо 50-100 година. И то растојање морамо претрчати за десет година. Или ћемо ми то урадити, или ће нас они почистити“, рекао је тада Јосиф Стаљин.
Тај грандиозни програм био је остварен за две петолетке, по обавезном и детаљно разрађеном плану, с огромним прегнућима, а његово извршење било је приоритет за целу земљу. За тих десет година у експлоатацију је ушло хиљаде нових фабрика, индустријских комбината, завода, рудника, електростаница. Сељачка Русија била је претворена у индустријску државу.
У 20. веку смо били сведоци неколико успешних економских реформи. Можемо поменути Њу дил Френклина Рузвелта 1933-1938, који је САД подигао из рушевина економске кризе и Велике депресије. Брзометан је био препород Немачке и Јапана 19461950, с обзиром на то да се радило о руинираним државама пораженим у Другом светском рату. Брза обнова привреда Француске, Белгије, Холандије, Норвешке - раздробљених и разграбљених после окупације коју су доживеле 1940 - ослањала се, пак, на несебичну америчку помоћ у виду Маршаловог плана из 1947. године.
Програми економског препорода не показују се увек успешним. „Велики скок“Мао Цедунга, започет у Кини 1958, донео је катастрофу становништву те велике земље. Неуспехом се завршио и Хрушчовљев 1957. прокламовани програм „достићи и престићи Америку“у производњи пољопривредних производа. Сви се сећају трагичне судбине Горбачовљеве перестројке. Програм шок терапије у Русији деведесетих година пропао је, а са њим ваучерска приватизација. Разграбљено државно власништво завршило је у приватним рукама. На крају су финансијске пирамиде довеле до бројних банкрота. Борис Јељцин је покушавао да изведе преображај од социјализма ка капитализму, али су се негативни ефекти таквих настојања свом тежином обрушили на животни стандард становништва и економију целе Русије.
Путинов прокламовани „велики продор“има, међутим, боље шансе за успех, мада сва његова обећања није могуће реализовати у тако кратком року. Разрађених и обавезних економских програма, као ни нових економских реформи, још нема. Путин је 7. маја потписао председнички указ о националним циљевима и стратегијским задацима развоја Русије у периоду до 2024. Али то није обавезни план подржан конкретним финансијама, разрађеним пројектима и економским прорачунима, већ само списак намера и препорука влади.
Кад се покушавају велики продори, економски програми и људски фактор, као што је у историји познато, често не иду руку подруку. Петар Први је индустријски потенцијал Русије подигао до невиђених висина тог времена. Успех реформи постигао је насиљем и насилним радом крепосног сељаштва и свих других слојева друштва. Економска и војна моћ његове империје порасла је, док је стандард становништва - чији број у периоду 1700-1725. није премашивао 20-25 милиона - падао. Развој крупне индустрије под Стаљином оствариван је насиљем и експропријацијом, а најпознатије је раскулачивање имућних сељака, конфискација финансијских ресурса и власништва малих приватних предузетника, оних створених у периоду „нове економске политике“(НЕП) 1922-1929. У питању је било на хиљаде успешних производних, трговинских и услужних предузећа. Многи заводи, укључујући и легендарну московску фабрику аутомобила ЗИС и стаљинградску и чељабинску фабрику трактора, грађени су на бази комплетног увоза опреме из САД и под руководством америчких инжењера.
Рузвелтов Њу дил имао је успеха захваљујући мешању државе у економске пројекте. За ликвидацију незапослености била је законом уведена скраћена, 35-часовна радна недеља, а започела је општим програмом јавних радова, пре свега изградњом магистралних путева, железничких пруга и мостова. Био је чак укинут и златни стандард: влада је могла да штампа било коју суму долара необезбеђену златом. Уведена је минимална плата за раднике. Ограничени период државног социјализма показао се спасоносним за амерички капитализам.
Неуспех других „продора“такође има објективно објашњење. „Велики скок“Мао Цедунга завршио се крахом пошто није био обезбеђен ни техничким програмом, ни финансијским, материјалним или људским ресурсима. То се односи и на Горбачовљеву перестројку.
Прва електронска рачунска машина креирана је у САД 1945. године. У то време су у Совјетском Савезу кибернетику прогласили буржоаском и идеалистичком псеудонауком. Подела многих научних грана на „буржоаске“и „социјалистичке“продужена је до 1954. У компјутерској технологији СССР је заостајао за САД за два технолошка покољења. Последњи ембарго на продају америчких компјутера СССР-у увео је председник Џими Картер 1980. По производњи и примени компјутерских технологија Русија у данашње време заостаје не само за САД и Јапаном, него и за Кином.
Распад СССР и стварање 15 нових држава на том простору довели су до многобројних прекида раније јединственог економског и финансијског система. Због хиперинфлације 1992. у Русији су силно пострадали научна и техничка интелигенција. Финансирање мноштва научних и техничких пројеката било је сведено на минимум, или прекинуто. Плате научника нису усклађиване с инфлацијом. Неизбежно је започела масовна емиграција научних радника, у првом реду младих. Губици руске науке у виду одлива мозгова рачунају се у стотинама хиљада научника. Совјетски специјалисти у области атомске и ракетне технологије, посебно из бивших совјетских република, налазили су посао у Индији, Пакистану, Северној Кореји, Израелу, Ирану и другим земљама.
У Русију је, с друге стране, од 2000. кренула имиграција научника из многих земаља Заједнице независних држава (ЗНД), пре свега Украјине, Белорусије, Казахстана, Грузије и Јерменије. Милиони квалификованих специјалиста и радника, не само Руса, одлазећи из земаља ЗНД, помогли су да се обнови научно-технички и индустријски потенцијал Русије у многим важним гранама. Истовремено, Русија се, под ветром новог хладног рата и увођења економског ембарга, сударила с много проблема. Програм Путиновог „продора“мора пре свега да обезбеди независност Русије и њених савезника од многобројних санкција које попут таласа нарастају од 2014.
Сваки програм који предвиђа раст благостања становништва мора да садржи мере за повећање наталитета и
Главну опозицију Путину представљају олигарси. Ипак, њихов утицај наставља да опада
продужење животног века, повећање примања за самохране мајке те раст пензија и инвалиднина, развој здравства, образовања, науке и побољшање екологије градова, опсежно допунско буџетско финансирање и убрзање раста производње и извозних сектора привреде. То се односи и на планове за развој транспортних магистрала. У Русији је у Думи већ донет буџет за 2018-2020. који не обећава такав продор. Сам је буџет дефицитаран и предвиђају се зајмови на спољним финансијским тржиштима.
Узимајући у обзир нове Путинове директиве, планира се ребаланс буџета у 2019, приходне и расходне стране које морају бити значајно увећане. Актуелни раст цене нафте на светском тржишту ствара повољну конјунктуру за увећање буџетског прихода. Допунска средства у буџету привлачи и повећање пензионе границе која данас у Русији износи 55 година за жене и 60 за мушкарце, и међу најнижим је у Европи. Традиционални начин за повећање буџетских прихода је повећање цена бензина и дизел-горива, цигарета и алкохола. Смањење војних расхода и програма помоћи другим државама могло би обезбедити земљи велике допунске фондове. Замена увоза започета 2014. ће се проширивати. За 2019. планира се увођење у погон нових гасовода и повећање извоза гаса како на Запад (Северни ток 2) тако и на Исток (Снага Сибира у Кину).
У Русији ће се очевидно примењивати и друге специфичне мере, пре свега оне за повратак више милијарди вредног руског капитала који је отекао из земље у офшор зоне и западне банке у периоду „олигархијског капитализма“, а што није заустављено ни после 2000. године. Умањиваће се значајно и административни расходи: огромни апарати - председнички, владини и губернаторски - биће сведени на мању меру.
Главну опозицију Путину представљају олигарси. Ипак, њихов утицај наставља да опада. У 2000. години 70 посто руске економије контролисао је олигархијски капитал а само 30 посто влада. У 2018. државни сектор економије доминира и одражава динамичнију структуру корпорација. Ипак, значајан део младих није упознат са проблемима, чак ни оним из недавне прошлости. Васпитавани на интернету и социјалним мрежама, они се према Путиновим плановима односе сасвим хладно. Истовремено, опозиција нема стваралачки потенцијал. Како комунистичка тако и либерална опозиција има слабу подршку и не предлаже алтерантивне програме.
Задаци које је Путин поставио за наредних шест година су толико велики да ће их бити потребно решавати привлачењем приватног капитала. Управо је на такав начин финансирана Олимпијада у Сочију 2014: две трећине расхода за изградњу објеката представљале су приватне инвестиције. Изградњу Кримског моста преко Керчинског мореуза, недавно пуштеног у рад, реализовала је приватна акционарска компанија Стројгазмонтаж, чији је главни акционар олигарх Аркадиј Ротенберг. Изградња нових брзих пруга остварује се преко међународних конзорцијума.
За реализацију крупних грађевинских пројеката у наредних шест година биће стварана пројектна управљачка и одговорна администрација која ће имати изванредна овлашћења и радиће независно од владе и државног буџета. На тај начин се радило и на припреми за Светско првенство у фудбалу које ускоро почиње. Више од 70 посто тих расхода који се мере десетинама милијарди евра нису буџетска средства, но она ће се враћати кроз посету љубитеља фудбала што ће представљати кључни удео у економији градова. Такође, инфраструктура која је за потребе првенства изграђена прећи ће у државно власништво.
За разлику од Лењина, који је стварао СССР одвајајући земљу од њене царске прошлости, Путин перципира историју Русије од примања хришћанства 988. године. Већина западних и светских лидера одређује своју политику према Русији не разумевајући ову чињеницу. То не схватају ни многи руски грађани. Али за руске историчаре то је очигледно. Такав поглед на свет шири се на масе, окупљајући народ око општих духовних вредности. Русија није само држава, него и цивилизација - уз кинеску, јапанску, арапску и индијску, једна од неколико које су очувале своје особености; оне самосталне у прошлости - француска, немачко-аустријска, енглеска, грчка, шпанска и друге - слиле су се последњих деценија у општу, западну цивилизацију. Само због чињенице да се 2024. завршава Путинов мандат ова година се означава као гранична. Међутим не треба искључити могућност да у случају успеха зацртаног плана, чак не ни у пуном обиму, Путинов мандат може бити продужен. Примери Кине, Казахстана, Белорусије, Азербејџана, показују да се лакше мењају устави него власти. Али главни услов таквог сценарија јесте успех програма и раст благостања народа.