БУДИМО РЕАЛНИ, ТРАЖИМО НЕМОГУЋЕ
СТУДЕНТСКИ ПРОТЕСТИ 1968 - 2018.
Ни после пола века нема одговора на кључна питања: шта је донела та револуција, ко је добио а ко изгубио у том сукобу, где су завршиле вође протеста и некадашњи борци спремни на све, шта је данас остало од највећег протеста који је уздрмао европско друштво
Педесет година је прошло откако су се улице Париза, а затим и других светских градова, напуниле студентима, а још увек нема потпуног одговора на нека од кључних питања. Шта је донела та револуција? Ко је добио, а ко изгубио у том сукобу? Где су завршиле вође протеста и некадашњи борци спремни на све? Шта је данас остало од највећег протеста који је уздрмао европско друштво?
Почело је на Универзитету у Нантеру, где су се студенти побунили против најављених реформи. Француска
влада је тада покушава да реформише систем, који је из године у годину бивао све оптерећенији. Док је 1938. било 60.000 студената, 12 година касније њихов број је порастао на више од 140.000, да би их 1967. било више од 600.000. Била је то већ озбиљна снага, што су политичари превидели када су донели решења о смањивању места за упис, повећању трошкова, оштрој селекцији, за коју су студенти сматрали да иде на штету сиромашнијих и смањењу броја места у студентским домовима.
Академци из Нантера побунили су се и затражили озбиљне реформе, веће слободе, учешће студената у одлукама факултета, другачији начин избора наставника... Прво на списку захтева било је укидање женских и мушких домова и слободне посете. Оно што су циници назвали захтевом студената „да спавају заједно“, заправо је била жеља за реформом образовног система, а претворила се у борбу за редефинисање важећих друштвених правила. За успостављање неких другачијих односа, који би важили за ге-
нерацију која је долазила. На сцену су ступили снажно и одлучно, онако како то нико није очекивао. Француско друштво са својим конзервативним захтевима гушило је генерацију која је постала све образованија, све захтевнија и која је сањала о другачијем свету. То је постала снага које је могла да мобилише друштво, а оно што је звучало младалачки наивно показало се довољно снажним да - као у најбољим сновима револуционара уједини студенте и раднике, интелектуалце и обичне грађане у решености да нешто мора да се мења.
Чињенице говоре овако - после хапшења студената на демонстрацијама, Данијел Кон Бендит, „црвени Данијел“, студентски вођа и његових двестотинак колега заузели су Универзитет. Полиција их је растерала после десетак дана, али су се они пребацили на Сорбону. Убрзо у штрајк улазе и радници, заједно окупирају фабрике. Почињу сукоби са полицијом, нереди, има и погинулих, све је у застоју, саобраћај, трговина, а сукоби не престају.
„Буди реалан, тражи немогуће“, поручивали су студенти, захтевајући све више, док је држава, потпуно затечена, све мање била у стању да заведе ред.
Истовремено, почињу побуне у Великој Британији где је, поред Вијетнамског рата, једна од тема била и положај имиграната; у Немачкој је бунт дошао из осећаја да нема простора за опозицију у влади Вилија Бранта, да нема правих одговора за оно што се догађало у рату. Руди Дучке који је био на челу протеста брутално је претучен, то је додатно разгневило демонстранте; у Италији се борба водила због социјалних неједнакости, велике разлике између севера и југа, великог утицаја мафије и државе која није била способна да се са свим тим избори; у Чешкој је прашко пролеће значило покушај реформи, али је убрзо препознато као субверзија и завршило се уласком совјетских тенкова; у Америци је покрет вођен отпором према рату у Вијетнаму и захтевима за правима црне мањине; у Јапану су се студентима придружили сељаци захтевајући више слободе и измештање америчке базе са Окинаве. Све су то били различити захтеви у различитим околностима, али је заједничка била побуна генерације која је долазила.
Француска ће остати упамћена као центар те побуне. Најзад, ту је све и завршено тако што је Влада преговарала са синдикатима, понудила веће плате и мање радних сати, а синдикати ту понуду прихватили. Подршка је опадала како је растао хаос на улицама. Шарл де Гол пустио је да свакодневни призори сукоба, саобраћајних блокада и потпуне парализе друштва уплаше грађане. Расписао је изборе и – убедљиво победио.
Шта је било тако опасно у покрету који је, како се чинило тада, заустављен и није успео да угрози позиције власти, да се о њему и данас говори са толиком страшћу? Да ли је то био још један утопијски покрет, чије су вође на крају завршиле у систему против ког су се бориле или, ипак, покрет који је померио границе?
Многи ће рећи да је идеја ’68 поражена, да ју је либерални капитализам потпуно дотукао и да су „деца цвећа“и у Америци и у Европи била добростојећа средња класа која је на крају завршила на добро плаћеним пословима.
Данијел Кол Бендит постао је политичар, прикључио се Зеленима и стигао до Европског парламента, Бернар Анри Леви градио је каријеру на рату у Босни, Ираку и било ком месту које му је могло донети политичке поене, саветовао је Саркозију да почне бомбардовање Либије и, све у свему, од некадашњег бунтовног шездесетосмаша постао је све оно против чега је демонстрирао. Бернар Кушнер, некада ватрени учесник студентских демонстрација, основао је Лекаре без граница, постао министар здравља у неколико мандата, а био је и на месту првог човека Унмика на Косову од 1999. до 2001.
Коначно, тржиште је прогутало све, укључујући и сећања на студентске
Данијел Кол Бендит је стигао до Европског парламента, Бернар Анри Леви је постао све оно против чега је демонстрирао, а Бернар Кушнер је основао Лекаре без граница и био министар здравља и шеф Унмика на Косову
протесте. У престижној париској Школи лепих уметности група студената основала је Atelier Populaire из кога су излазили плакати који су позивали на побуну, на борбу, на промене. То је био део акције у тренутку када је протест био на врхунцу, делили су их на улицама и свакако нису мислили да ће се једног дана, после педесет година, рецимо, исти ти плакати продавати на аукцијама и у галеријама и да ће достићи цену од 2.500 евра. То је можда добра вест за уметнике који су их стварали, али не и за идеју којом су били вођени.
Друга страна приче је да су се студенти протестима изборили за дубоке друштвене промене, промену односа, освојили нове слободе, успоставили другачију политичку културу и на много начина обележили своју генерацију, а и оне које ће доћи касније. Све је било другачије после ’68, положај мањина, радника, жена, хомосексуалаца, односи жена и мушкараца, родитеља и деце, професора и студената, све се мењало…
„Питајте 343 жене, укључујући и Симон де Бовоар и Катрин Денев – које су 1971. потписале декларацију у којој обзнањују да су све имале абортус и захтевале његову легализацију. Три године касније новоизабрани председник Валери Жискар д’Естен именовао је Симон Веj за министарку здравља. Веj је тако постала прва жена на министарском месту и 1975. успела је да победи снажан отпор да се легализује абортус. Немогуће је, наравно, тачно измерити све факторе који су помогли њеном сјајном достигнућу. Али нема сумње да је, када је њено тело положено у Пантеон, духу ’68 такође одата почаст“, написао је Роберт Зарецки, професор Универзитета Хјустон.
Да тај дух, ипак, није остао поражен показало се и много деценија касније, када је на изборима 2007. Никола Саркози обећавао гласачима да ће „уништити оставштину ’68“, чиме је гађао Сеголен Роајал и њене социјалистичке идеје. Испоставило се да је дух студентске побуне још увек довољно жив да покрене оне који страхују да би их те идеје могле угрозити.
Баш у тренутку када се навршава пола века студентских протеста и актуелни председник Емануел Макрон и његова влада се суочавају са протестима. Реформе образовног система опет се своде на рестрикције и студенти опет не пристају на та решења. Разлика је, међутим, у томе што су се онда борили за више слободе, а сада се води битка да се сачува оно мало преостале.
Ондашњи демонстранти желели су истину о рату, економији, политици и друштву, желели су слободу... Данас млади већ знају превише о рату, политици, манипулацијама и слободи изражавања, али истовремено и о немогућности да се остваре, запосле и пронађу своје место у систему који их меље. Данашњи студенти боре се да задрже оно што имају и да им се не одузима још више.
Они који пореде данашње шетње париским улицама и сукобе из ’68, примећују да су некадашњи борбени левичари живели у земљи у којој је незапосленост била мања од два одсто, а данашња француска омладина бори се са стопом незапослености од 20 до 40 одсто. Њихов свет је знатно компликованији и у том свету некадашња борбеност изгледа другачије.
Ипак се те 1968. догодило нешто што још увек узбуђује и плаши. Тај феномен ни после пет деценија није до краја објашњен, упркос свим анализама, трибинама, расправама, књигама, текстовима. Има нечег магичног и очаравајућег, а како се чини и из угла данашњих политичара још увек застрашујућег у чувеној пароли из ’68: „другачији свет је могућ“.