ОД ЗВЕЗДА ДО ТРЊА
ИТАЛИЈА ЗАСАД ИПАК БЕЗ ПРВЕ ПОПУЛИСТИЧКЕ ВЛАДЕ
Након што је председник Матарела одбио именовање евроскептичног министра економије, понављање избора је неминовно - и то вероватно врло скоро, пошто нема изгледа да нова већина у парламенту подржи прелазни, технократски кабинет
Родитељи Ђузепеа Контеа више не морају да брину: њихов син ипак неће постати нови италијански премијер. Мама и тата Конте су већ кренули да се секирају што су медији њиховог сина, до пре неки дан анонимног универзитетског професора, одмах пошто је средином прошле седмице именован за мандатара, кренули да развлаче по блату након што су се појавиле сумње у веродостојност појединих ставки из његове радне биографије; то им је деловало као најава онога што тек следи једном кад им потомак крочи у политичку арену, у коју иначе досад за своје 53 године није био ни привирио. Само неколико дана касније, међутим, Конте је вратио мандат, јер је председник Серђо Матарела, користећи своје законско
право, ставио вето на номинацију бившег министра индустрије Паола Савоне за новог министра економије: шеф државе сматрао је да би именовање Савоне нарушило поверење у земљу на међународним финансијским тржиштима и угрозило њену економску стабилност, будући да је овај јавно заговарао излазак Италије из еврозоне.
Иако Матарела није оспорио ниједно друго име с листе кандидата за министарска места, његова интервенција била је довољна да означи пропаст напора за формирање владе, па је сада понављање избора неминовност. Питање да ли ће до њих доћи у најкраћем могућем року, већ у рану јесен, или ће њихово одржавање моћи да се пролонгира за још који месец, барем
до почетка наредне године, мање-више је реторичко: изгледи да прелазна, техничка влада - за чијег мандатара је Матарела ове седмице одредио Карла Котарелија, бившег упосленика Међународног монетарног фонда - у парламенту добије подршку већине и тако себи мало продужи мандат практично су никакви. Несуђени коалициони партнери у новој влади, популистички Покрет Пет звезда (М5С) и десничарска Лига, и раније су били изричито против техничке владе, која је као могућност помињана и претходних седмица, док се чинило да договора две странке неће бити; а сада су, љути због тога што им је, барем до даљег, ускраћена могућност да преузму власт, то још и више. Стога је реално да и Котарели доживи неуспех - ако
не пре, а оно свакако у парламенту, у коме М5С и Лига сада имају већину у оба дома. С том разликом што ће његов технократски тим и у случају тог очекиваног пораза свеједно морати да обавља редовне државне послове до одржавања нових избора.
„Господин Маказе“, како су у Италији прозвали Котарелија у време док је у влади био задужен за ревизију јавних трошкова, пре него што га је тадашњи премијер Матео Ренци сменио, задржаће се у фокусу јавности нешто дуже од већ заборављеног Контеа (не каже се узалуд да је недељу дана у политици много времена), али ни он неће добити прилику да остави неког трага. Но то је ионако ситан детаљ на широј слици: земљу која је без владе још од мартовских избора чекају нове турбуленције, и то вероватно кудикамо веће од тренутних - јер ће се, по практично једногласном уверењу италијанских и страних посматрача, поновљени избори претворити у изјашњавање за или против италијанског чланства у еврозони; па тако, на извесном, симболичном нивоу, и о односу према ЕУ уопште. А референдумска атмосфера, као што речито показује и случај брегзита, уме да креира крајње проблематичне ситуације.
Није морало тако да буде. Чим је наговештено да М5С и Лига управо Савону виде као будућег министра економије, одмах је са разних страна процењено и да ће Матарела преко тога тешко моћи да пређе, или неће моћи никако. Како из начелних разлога, јер га из наведеног заиста сматра погрешним избором за министра економије; тако и због тога што би пристајањем на такав избор М5С и Лиге изгубио сваку могућност утицаја на дешавања у земљи - јер лимитирана председничка овлашћења ту моћ управо и дају само током процеса који води формирању нове владе.
Да су хтели да играју на сигурно, лидери М5С и Лиге, Луиђи ди Мајо и Матео Салвини, свакако су могли да међу више од 62 милиона Италијана нађу неког другог стручњака који би, уместо 81-годишњег Савоне, за Матарелу био прихватљивији кандидат за министра економије, али то нису урадили. (Као што је од почетка било сумњиво и како то да је тотални аутсајдер Конте наводно једини кандидат за премијера око кога су ова двојица могла да се сложе. Осим ако објашњење за то није оно најпростије: да су на том месту, кад су већ обојица морали да се одрекну могућности да га сами заузму, хтели да виде неку своју Ану Брнабић.)
Можда су Ди Мајо и Салвини потценили председникову одлучност; али можда су се потајно и надали оваквом исходу. Јер, Салвини већ неко време, на основу резултата практично свих скорашњих анкета, верује да ће на поновљеним изборима освојити значајно више гласова него у марту, па их је зато протеклих седмица и призивао - све док се одустајањем Салвинијевог коалиционог партнера Силвија Берлусконија и његове Форца Италије од учешћа у влади није отворила могућност да је М5С и Лига сами саставе. За нове изборе био је и остао и Ди Мајо, мада за разлику од Лиге популарност М5С не расте, већ стагнира - али је и даље на високом нивоу. Стога, колико год био аутентичан гнев који су пред очима јавности демонстрирали након што је Матарела блокирао избор нове владе (петозвездашки јуноша је чак позвао на покретање парламентарне процедуре за смену председника, али је искуснији и лукавији вођа Лиге такву могућност одмах одбацио), уопште није искључено да су иза сцене обојица трљали руке, уверени да ће после новог гласања бити у још бољој позицији него што су били до пре неки дан. Тим пре што су дуго доминантне странке левог и десног центра, Демократска партија и Форца Италија, у таквом стању у каквом су - апсолутно немоћне да спрече успон популистичких странака и њихових демагошких лидера с лаким одговорима на тешка питања која муче Италију.
И ту, ипак, постоји квака. И М5С и Лига раније су отворено кокетирали с идејом изласка Италије из еврозоне, да би и уочи избора и после њих ту реторику знатно ублажили, ограничавајући се на залагање за промене у начину на који се утврђује буџет ЕУ и ревизију фискалних ограничења које Унија намеће земљама чланицама. Једноставно је објаснити зашто су то урадили. Италијанима се, генерално говорећи, јесу смучиле и традиционалне, проевропске странке, и оно што доживљавају као немачки диктат у ЕУ; доста им је римске и бриселске елите, и рестриктивних социјалноекономских мера. Али све то не значи да би се лако одрекли евра, те да се не боје потенцијалног хаоса који би могао да уследи у случају евентуалног изласка из еврозоне. Притом, одлука о томе није у њиховим рукама: италијански устав не дозвољава организовање референдума о питањима регулисаним међународним уговорима. Потенцијална одлука о изласку из еврозоне је, према томе, само на влади. Да ли онда Италијани заиста желе владу састављену од странака које ће их можда изложити том ризику? А ако те странке немају такве намере, зашто су баш Савону предложиле за моћну функцију министра економије?
Вероватно се и Матарела нада да ће бирачи себи поставити ова питања, па онда још једном размислити пре него што донесу одлуку коме ће поверити глас на новим изборима. Али је исто тако вероватно и да ће већина бирача свеједно ипак поново гласати за МС5 и Лигу, имајући на уму њихова друга обећања од масовног протеривања илегалних имиграната до увођења универзалног основног дохотка; од смањења пореза до повећања социјалних давања - и рачунајући с тим да се влада коју би они саставили неће усудити да оде тако далеко и коцка се чланством земље у еврозони.
Најмање што су онда у МС5 и Лиги сад дужни италијанским бирачима јесте да се децидирано изјасне јесу ли или нису за останак у систему заједничке европске валуте. Али прво морају да минирају Котарелија и тако се макар делимично освете Матарели што им се испречио на путу - пре него што, ако буде по њиховом, коначни ударац не само председнику, већ и старом поретку који оличава, задају на поновљеним изборима.
Италија, дакле, још није добила своју прву популистичку владу. Али ће је, како ствари стоје, у догледно време највероватније ипак добити.
Најмање што су у Покрету Пет звезда и Лиги сад дужни бирачима јесте да се децидирано изјасне јесу ли или нису за останак Италије у еврозони