ХРАНА ОПАСНИЈА ОД УРАНИЈУМА
ДУШКО КОШУТИЋ, СПЕЦИЈАЛИСТА ФИЗИЧКИХ НАУКА
Људи морају да знају да смо се родили окружени зрачењем. Стално смо изложени зрацима, што из космоса, што из земље, што из хране коју уносимо. Свако од нас од природног зрачења током године мора да прими између два и три милисиверта, хтео, не хтео. Приписати кривицу за карциноме у Србији осиромашеном уранијуму јесте бежање од стварности
Авиони не морају да бомбардују да би били опасни. То су 4. октобра 1992. схватили становници Амстердама у чији се стамбени комплекс забио теретни „боинг 747“. Уз четири члана посаде, на земљи је погинуло најмање 39 људи, можда и више, никад се неће знати, јер је у комплексу било много непријављених имиграната. Тај је „боинг 747“, као и сви остали у то време, у репу имао скоро 300 килограма осиромашеног уранијума, материјала који се због изванредне густине користи као противтежа у авионима, као заштита од зрачења у радиотерапији, као оклоп и као пројектил, и као баук за Србе. Неки Холанђани који су се затекли близу места удара, становници и спасиоци, оболевали су, ту нема спора, па су разноврсне институције испитивале колико је за то крив осиромашени уранијум.
„Присутни су у најповољнијем случају могли бити изложени дози радијације мањој од једног микросиверта, док је у најгорем случају горња граница била мања од једног милисиверта“, закључак је једног научног рада, објављеног 2000. у холандском Журналу хазардних материјала. Перспективе ради, обичан човек, онај на чију зграду не падају „боинзи“, али га мучи желудац, па мора да гута баријум да би желудац снимио, добио је због тог гутања од два до седам милисиверта, дакле два до седам пута више од најнеповољнијег холандског закључка. Чак и снимање зуба кошта од пет до десет микросиверта, дакле
вишеструко више од почетне тачке амстердамских процена. Холандски национални институт за јавно здравље и животну средину закључио је да би рушење „боинга“могло да изазове један или два додатна случаја канцера на десет хиљада становника у околини, при чему треба још једном обратити пажњу на екстремне околности излагања и приметити да тај један или та два додатна случаја нису приписани осиромашеном уранијуму, већ свему токсичном што у судару авиона и стамбене зграде одлети у ваздух. Нико паметан неће тврдити да осиромашени уранијум није опасан; наравно да јесте, као и сваки тешки метал. Али чини се прилично извесним да није кривац за српске канцере, и да ћемо завршити у ћорсокаку ако га свеже формирана комисија за испитивање последица бомбардовања буде фетишизирала. Поготово зато што је, како подсећа Душко Кошутић, специјалиста физичких наука и некадашњи члан екипа из „Винче“које су током бомбардовања чешљале Србију у потрази за повишеним зрачењем, осиромашени уранијум ван територије Косова нађен само на четири ливаде на југу земље.
„Одете да радите, претражујете терен, и одмах видите има ли или нема нечег на том терену. Дођете увече кући, средите се мало, укључите телевизор, нормално, и видите човека кога не познајете, који нема везе ни са чим, који прича како су бомбе са осиромашеним уранијумом пале у Београду, у Новом Саду, негде. Те су вести још тада ушле у наш народ, и сада му је тешко објаснити. Али постоје чињенице, и страшно је што држава неће да их прихвати.“
Шта сте радили током бомбардовања?
У време бомбардовања радио сам у Институту „Винча“, и водио сам део који се бави мерењима, такозваном оперативном дозиметријом. Задатак тог одељења је да сви извори зрачења и сви људи који раде са изворима зрачења буду под контролом. Када је почело бомбардовање, прешли смо, наравно, у ванредно стање, што значи да смо одлазили тамо где су бомбе падале, мерили зрачење, узимали узорке и доносили их да буду анализирани. И све је то евидентирано. Покривали смо целу територију Србије осим Косова. Лично сам био задужен за Београд, мада сам ишао и до Новог Сада.
И какви су били резултати тих дана?
Не „тих дана“, него све време бомбардовања. Свако место је контролисано, и мерење нигде није показало да постоји увећана радиоактивност, осим на четири ливаде у околини Бујановца и Врања. Ни на једном другом терену у Србији, осим Косова, није пао ниједан метак са осиромашеним уранијумом. Шта сте учинили на тим ливадама?
Прво се претраживао терен, и покупљени су сви фрагменти који су могли да се виде голим оком и да се открију мерним уређајима. Када више ништа нисмо могли да детектујемо, почели смо да преврћемо земљу, јер су меци могли и да продру у њу, зависно од тога како су пали. Због тога што алфа зрачење, које уранијум углавном емитује, има мали домет, и тешко је детектовати га, скинули смо читав слој земље како не бисмо нагађали. Говоримо, дакле, о санацији терена. Било је доста расправе, дуге расправе, да ли то треба радити или не, јер ми нисмо прва земља која је гађана осиромашеним уранијумом, а чињеница је да ниједна таква земља није санирала терен. Одлучено је да се то уради, а време ће показати да ли је било потребно или није.
Да ли је логична претпоставка да повишеног зрачења нема ни данас ако га није било 1999?
У Србији су тада постојале лабораторије; постоје и данас. Постоје и људи који узимају узорке. Постоји доста написаних радова. Чињеница је да ни у једном узорку воде из бунара са тог терена, ни у једном узорку ваздуха или хране, није нађена
Црна Гора није имала развијене службе за заштиту од зрачења, па смо терен санирали и тамо. Касније сам добио информацију да је на терену на који је бачен осиромашени уранијум подигнут хотел са пет звездица
повишена концентрација осиромашеног уранијума. Људи говоре како је „то отишло у ланац исхране“, што у теорији може да се догоди, али не можемо о томе да говоримо ако ништа нисмо детектовали. Можда смо заборавили да је одређена количина муниције са осиромашеним уранијумом бачена и на полуострво Луштица. Црна Гора није имала развијене службе за заштиту од зрачења, па смо терен санирали и тамо. Касније сам доле отишао неким другим послом, и добио сам информацију, коју сам проверио, да је на терену на који је бачен осиромашени уранијум подигнут хотел са пет звездица. Подигла га је фирма из Израела. А сад, ако мало размишљамо – знају они добро да је ту било осиромашеног уранијума, и свакако су урадили добре провере пре него што су се упустили у улагања која захтева хотел са пет звездица.
Свесни сте да је осиромашени уранијум тема због које ћете бити осуђени ако имало одступите од увреженог мишљења?
Тако испада, али људи који се баве заштитом од јонизујућег зрачења не седе и умишљају. Баве се мерењима, баве се истраживањима. Ако мерењем не дођемо до било чега што није природно, не видим шта бисмо даље истраживали. И није ово једино што се тако посеје међу људе… А најлакше је прочитати нечије мишљење, став без аргумената, и нисмо баш сви спремни да отворимо макар Гугл, и да пронађемо један, два или десет научних радова, и да прочитамо шта је неко нашао у неком узорку. Научни радови нису новинарски чланци; они подлежу критици стручне јавности. Научни тимови сукобљавају мишљења, а Светска здравствена организација осиромашени уранијум није сврстала међу канцерогене.
Када смо код чланака, шта кажете о онима који говоре о „епидемији рака“у Србији?
Повећан број карцинома је чињеница. Али је исто тако чињеница да карцином није у порасту само у Србији, већ у читавом свету, а овде хоћемо да тај раст повежемо са осиромашеним уранијумом. Шта ћемо са земљама у којима га нема? Не смемо тако лаички да повезујемо. У најразвијенијим земљама већ деценијама се предузимају одређене мере због тог пораста. Што се тиче нас, имамо мало званичних података о хемијском загађењу због бомбардовања. Сви знамо да су обичним бомбама гађана постројења у Панчеву, у Новом Саду, у Баричу. Те хемијске супстанце су одлазиле у атмосферу и враћале се из атмосфере. И нормално, враћале су се на њиве, а то су углавном супстанце које јесу канцерогене. Сви су заборавили Чернобил, више га нико ни не помиње. А оно што је из Чернобила дошло, још се налази овде, радови се и даље пишу, и даље се мери, и у узорцима се налази цезијум, налази се стронцијум, пошто су то релативно дуго живећи елементи. Они се таложе у костима, али мало даљих испитивања имамо.
Шта напослетку мислите о прашини која се подигла око „уранијумске прашине“?
Мислим да је та тема преувеличана, али треба доста времена да би се јавност разуверила. Чим је зрачење, одмах је то нешто страшно, и ми се плашимо. Људи морају да знају да смо се родили окружени зрачењем. Стално смо изложени зрацима, што из космоса, што из земље, што из хране коју уносимо. Али то је наше природно окружење, с којим смо се родили, с којим ћемо нестати, и у коме ће се рађати и следеће генерације. Свако од нас од природног зрачења током године мора да прими између два и три милисиверта, хтео, не хтео. Приписати кривицу за карциноме у Србији осиромашеном уранијуму јесте бежање од стварности. Од стварности се може бежати краће или дуже, али што се раније престане, биће боље. Најразвијеније земље чине много тога да спрече појаву карцинома; није потребна само терапија, дакле, него и превенција, да буде што мање узрока.