КОРАК УНАЗАД
ГРАЂАНСКИ ЗАКОНИК СРБИЈЕ
Остављајући по страни политичку одговорност, чини се да је цена коју су грађани Србије платили за досадашњу израду Нацрта грађанског законика много мања од оне коју би платили његовим ступањем на снагу, јер су поједина решења веома дискутабилна из угла достигнутог нивоа људских права и Устава Србије
Када се у јавности Србије говори о Нацрту грађанског законика, говори се искључиво сензационалистички. Најчешће се помињу истополна партнерства, еутаназија и сурогат мајчинство, а ретко где можете видети или чути шта је оно што би доношење овог прописа суштински променило у правном систему Србије. Поред питања колико је новца у израду Нацрта уложено до сада, истиче се и питање – зашто законик није донет ни после 12 година од формирања Комисије за његову израду?
Нацрт грађанског законика Србије представља кодификацију грађанског права, које је данас раширено у бројним појединачним прописима. У питању су закони који регулишу веома широку област, почев од статусних права грађана, преко породичних, имовинских, облигационих и других питања. Неспорно је да је многе од важећих прописа неопходно мењати, јер садрже читав низ правних празнина, које су судови са великом муком попуњавали временом, нарочито када говоримо о својинским односима. На први поглед, чини се заиста добром идејом имати по угледу на земље са озбиљном правом традицијом, попут Немачке и Француске, комплетну грађанску материју уместо у десетинама мањих закона,
у једном једином законику. Ова материја била би приступачнија како самим правницима, тако и грађанима на чија се права односи. Где је онда проблем?
Комисија за израду грађанског законика Србије формирана је у новембру 2006. У јуну 2015. отворена је јавна расправа о Нацрту грађанског законика која је требало да траје до првог јула 2016, али је накнадно продужена за још годину дана. Према програму јавне расправе, Министарство правде је по окончању расправе требало да сачини извештај и припреми коначну верзију Нацрта за разматрање и одлучивање на седници Владе. Можда је Министарство и израдило тај извештај, али га никада није објавило на свом сајту, као ни пристигле коментаре, супротно пракси коју је спроводило код свих осталих закона.
Застој је, дакле, у Министарству. Разлоге можемо само да нагађамо - можда је на ово колосално дело од 2.838 чланова и 680 страница стигло превише коментара, па је потребно време сачинити извештај и направити нови нацрт, будући да је први преднацрт писан читавих 12 година? А можда се неко у Министарству или у Влади, ипак, запитао да ли је целисходно у овом тренутку доносити грађански законик?
Да бисмо разумели практичне изазове овако смеле промене у правном систему није довољно да усвојимо неспорно добру идеју кодификације. Осврнимо се на нека недавна искуства промена у нашем правном систему. Када је 2013. у кривично-правни систем Србије уведена тужилачка истрага уместо истражног поступка, који су до тада водиле истражне судије - иако ове промене нису дошле преко ноћи - затекле су потпуно неспремно правосуђе. Данас, после готово шест година од ступања на снагу измена Законика о кривичном поступку, можемо чути да се ради о новинама у нашем праву, што само говори у прилог чињеници да се наш правни систем на ове измене још увек није у потпуности навикао.
Закон о забрани дискриминације, донет 2009, такође још увек називамо новим законом. Закон о спречавању злостављања на раду из 2010. нам је и после осам година примене нов и имамо низ проблема и недоумица у његовој примени. Закон о парничном поступку, измењен 2013, судије још увек називају ,,нови ЗПП“. А сви наведени закони ни изблиза нису донели новине у оном обиму у коме то намерава да учини грађански законик.
На помисао да је доношење овако обимне кодификације лоша идеја, наводи нас и само образложење Нацрта грађанског законика које на самом крају, у одељку Процена финансијских средстава за доношење грађанског законика истиче: ,,За спровођење овог законика неће бити потребна посебна новчана средства“. Само штампање документа који има 681 страницу за сваки суд и сваког судију појединачно захтева финансијска средства. Парадоксално је да израда Нацрта грађанског законика кошта више од 130 милиона динара, а да његова имплементација не кошта ништа.
Замислите да сте судија који читав радни век суди према одређеном систему и прописима. Узмите у обзир да измене пар чланова неког прописа или један нови закон могу да направе велику пометњу у правосуђу, што се често и дешава. На крају, замислите да се читав законски оквир на коме сте до сада радили промени, а да се не издвајају финансијска средства чак ни за основну обуку судија. Са овако замишљеним решењем и поступком његовог спровођења Министарство правде ризикује да проузрокује потпуни колапс правосуђа у грађанској области, а цену би на крају платили грађани који би покушали да остваре неко своје право пред судом. Уместо веће правне сигурности као циља због којег се приступа кодификацији, изгледа да грађане Србије очекује систематизована несигурност у области грађанског права. Законик уводи бројне измене и нове институте који до сада нису постојали у нашем праву, а нису предвиђена никаква новчана средства за њихову имплементацију.
Како би улазак у садржину самог нацрта премашио обим овог текста, овде неће бити речи о конкретним решењима, али неопходно је рећи да се ради о једном како садржински, тако и језички ретроградном пропису. Језик текста је у потпуности неприлагођен грађанима на чија права се непосредно односи и застарео је. На пример, овај нацрт, за разлику од других новијих прописа у нашем правном систему, не садржи у свом уводу дефинисане појмове на које реферише у тексту, што га чини веома неразумљивим за читање лаицима, па и правницима на појединим местима. Имајући у виду нове институте и појмове које уводи и одсуство дефиниција, ово значи да ћемо чекати још низ година да ове појмове дефинише судска пракса након почетка примене законика.
Осим тога, поједина решења Нацрта су веома дискутабилна из угла достигнутог нивоа људских права и Устава Србије, што саму уставност законика ставља под знак питања. Иако у јавности постоји тенденција да се грађански законик представи као веома либералан пропис, Нацрт који је пред нама далеко је од модерне кодификације. Упркос Уставом прописаној секуларности Србије, Нацрт изједначава брак који је склопљен у цркви са оним који је склопљен у општини. Одредбе о истополним заједницама, толико пута поменуте у медијима, у актуелном нацрту не постоје. Не знамо када и ко их је обрисао, само знамо да у моменту писања овог текста, у верзији која се налази на сајту Министарства правде, овог решења није било.
Да аргумент систематизације прописа у једном документу не стоји, одсликава нам и чињеница да се на превише места Нацрт позива на питања која ће бити уређена посебним законом. У чему се огледа сврха кодификације, ако ће и судије и грађани опет бити упућени на појединачне прописе за бројна питања? Ако узмемо у обзир да се са доношењем пратећих прописа у случају законодавних измена у Србији сада већ традиционално касни по више месеци, некада и година, ово само отвара простор за још правних празнина и неусаглашености у области грађанског права. Примера ради, иако је нови Закон о општем управном поступку ступио на снагу још пре годину дана, појединачни прописи који су морали бити усклађени са овим законом још увек нису измењени. Имајући у виду комплексност области грађанског права, можемо очекивати да ће овај процес трајати годинама.
Одговор на питање са почетка овог текста - зашто грађански законик још увек није донет ни после 12 година, своди се, дакле, на питање да ли би тај пропис уопште требало да буде донет у овом тренутку и на овај начин? Остављајући по страни политичку одговорност, чини се да је цена коју су грађани Србије платили за досадашњу израду Нацрта грађанског законика много мања од оне коју би платили његовим ступањем на снагу.
За судије у Србији нови су и закони усвојени пре осам-девет година, који ни изблиза нису донели новине какве се планирају грађанским закоником. Упркос томе, Министарство правде није предвидело никаква финансијска средства чак ни за основну обуку судија, што би могло изазвати потпуни колапс правосуђа