ЗОНА ТЕКТОНСКИХ ПОРЕМЕЋАЈА

Филм и нација

И приказани филм „Терет“и неснимљени „Дјеца Козаре“покренули су лавину реакција и исконструисаних афера, које су поново довеле седму уметност у прву линију борбе за национални идентитет

Од свега у Србији може да се направи скандал, па се у ово претворио и конкурс Филмског центра Србије за суфинансирање домаћих филмова са националном тематиком. Редитељ Жарко Драгојевић недавно је поднео оставку на место председника комисије која је требало да одлучи који ће од кандидата добити помоћ државе.

Повод за оставку, како је Драгојевић обавестио медије, била је процена да његов фаворит Дјеца Козаре Лордана Зафрановића неће проћи на гласању. Тај гест је повукао лавину инсинуација на друштвеним мрежама о томе да је конкурс намештен, Зафрановићев приступ историји бруталан за укус жирија, док су контекст српских жртава у Другом светском рату поздравили сви коментари. Томе насупрот, једини наш представник у Кану, Терет Огњена Главонића, на „невиђено“је побрао „критике“да је „антисрпски“, јер задире у емотивно нерашчишћено питање „наших“недавних злочина – масовних гробница Албанаца у сукобима с краја деведесетих година.

Све ово намеће преиспитивање како филм треба да представи колективно „ја“и зашто је то питање увек толико осетљиво. Због чега се преко седме уметности многа кола преламају, учитавајући јој политичку позадину или је у те сврхе злоупотребљавају? Зашто се диже толика прашина око филма који на уметнички начин тумачи прошлост?

„Филм јесте најдемократичнија уметност, Трифо је једном рекао да свако има два занимања, своје и филмског критичара“, објашњава Бобан Јевтић, директор Филмског центра Србије. Али, та демократичност значи и велико поље утицаја и видљивије ефекте на јавност него код других видова уметности, наставља он: „Зато је политика одувек препознавала моћ филма и волела да се њоме користи“. Филм је моћно оруђе, али је још моћнији као оружје, томе додаје драматуршкиња Миња Богавац.

„Као и позориште или књижевност, филм прича приче, креира и конструише, али и деконструше наративе које једно друштво баштини у свом колективном сећању“, каже Богавац. Ипак, оно што филм чини најучинковитијим медијем, јесте чињеница да је доступан огромном броју људи и да улази у њихове домове – зоне комфора. И нема слабост (попут ангажованог театра) да се обраћа уском кругу истомишљеника. „И зато – уколико има провока-

тивну тему – има моћ да у друштву изазове прави тектонски поремећај“, каже Богавац.

Иако је ФСЦ на иницијативу Министарства културе тек лане расписао први конкурс за подршку остварењима са националним темама, у филм са таквим предзнаком се одвајкада улаже, а политика служи по потреби. „Рецимо, злосрећни Бој на Косову Здравка Шотре непогрешиво се емитује у свим ситуацијама када се сматра да нацији треба подићи самопоуздање“, примећује Богавац, уверена да је овај филм посредно одговоран за жртве деведесетих, што ће рећи – да се њиме манипулисало. Такође мисли да овде немали број људи драму по којој је рађен тај филм, не доживљава као поетску интерпретацију, већ као историјске чињенице и једину истину о Косовском боју.

Из тог разлога би Миња Богавац, кад би се латила ове тематике, најрадије снимила документарац о појму нације у 21. веку. А уколико би „национални филм“подразумевао играни филм са темом из локалне историје, бавила би се „неком суперженом чије су заслуге за нашу културу заборављене“. „Рецимо, снимала бих биографски филм о Мири Траиловић. То би био феминистички филм, са тематиком из периода Југославије, али би постављао питање о томе како смо од космополитске, у свему прогресивне земље, поново дошли до тога да разматрамо национална питања“, каже Богавац.

Некима превише, а држави премало, па је и идеја наведеног конкурса била да се „поспеши интерес домаћих аутора за теме из националне историје које су, показало се, врло популарне и за гледаоце“, како каже Јевтић. А да ли ће филм бити манипулативан или едукативан, „зависи од приступа аутора, његовог поштења и амбиција“, наглашава он. Од тога зависи да ли ће превагнути уметност или агитација.

Уметничка вредност дела може и треба бити оцењивана ван питања морала, али је морал неког уметничког дела пресудан за његово место и значај у историји, сматра Јевтић. Па, иако су оба филмске громаде, Оклопњача Потемкин и Тријумф воље повлаче различита интимна читања. „Уметник је увек пристрасан, та пристрасност нас на крају крајева и заводи, само што понекад може да буде ослобађујућа, а понекад погубна“, наводи Јевтић.

Од чега зависи на коју ће страну утисак претегнути, пре је питање за социологе но за филмске посленике. Једно је ипак сигурно, а то је да има бројних примера што указују на моћ филма да санира рак-ране заједнице. Своја исцелитељска својства та уметност је показала серијом Холокауст емитованом осамдесетих у Немачкој, изменивши поглед житеља на ратне злочине, више но деценије денацификације и образовања, истиче Јевтић. Слично се десило и у Француској где је филм Туга и сажаљење Марсела Офилса отворио очи читавој нацији о распрострањености колаборационизма установљеног у окупираном Вишију. Амерички филм је своједобно у великој мери обликовао јавно мњење у вези са ратом у Вијетнаму, набраја Јевтић.

„Једноставно, филм, и као уметност и као попкултурни производ, лакше и дубље утиче на људе јер су конкретни историјски подаци ту у другом плану. Битна је емоција која се визуелно или драматуршки, кроз наратив, изазива код аудиторијума“. На тај начин гледалац мења или потврђује свој поглед и своје разумевање одређеног историјског феномена или тренутка.

Да ми као друштво још нисмо зрели да се изборимо са својим аветима, предочавају управо коментари на друштвеним мрежама с почетка текста. Државна тактика не подстиче табуе и не уводи забране, изричит је Јевтић, чему је доказ материјална подршка Терету, рецимо. О Дјеци Козаре не жели да прича пре објављивања резултата конкурса, али се из његовог тона закључује да о цензури овде нема ни помена.

Општа помама у постовима говори о још једном – филм, некад пресудно оруђе манипулације или еманципације, данас има споредну улогу у односу на интернет. Путем друштвених мрежа данас се лакше и делотворније преносе политичке и идеолошке поруке. „И са друге стране дошло је до промене: конзумент филма је кроз све то обиље садржаја постао много мудрији и неповерљивији, самосвеснији, критичнији“, Јевтић наглашава да смо стога далеко одмакли од Гебелсове визије филмске пропаганде.

Филм није ни корен нашег националног идентитета, тврди Јевтић, идентификујући „менталитетске датости и измаштане или стварне историјске чињенице“као базу за самопрепознавање. Књижевност је, вели, дала ту највећи допринос од свих уметности. Свој смо однос према себи/нама градили на епској поезији, Кочићу, Сремцу, Станковићу, Нушићу, Андрићу, Дучићу, па све до Ћосића, Бећковића, Душана Ковачевића... „Наравно, говорим о утицају, не о вредносним судовима“, Јевтић поентира. Филм нам служи да тај идентитет преиспитујемо континуирано.

„Одређене ствари прихватамо, друге одбацујемо, или их сагледавамо из другог угла, контекста, прилагођавамо их окружењу, свету, па их поново прихватамо или одбацујемо“, описује ток тога „ко смо ми“процеса. „У супротном, ако тог преиспитивања нема, овај наизглед монолитни идентитет толико је крхак да га непрекидно треба ’бранити’ од разних ’непријатеља’“, изричит је.

„Поред тога што је то заморно, понекад и опасно, на дуже стазе је и погубно за све, укључујући и ’браниоце’“, додаје. „Јер док ви имате илузију да напредујете, у ствари скакућете у месту машући увек истом заставом. А свет се у међувремену убрзано мења“, поручује Јевтић.

Дакле, догод будемо били у „гарду“према другачијем мишљењу, нећемо се развијати ни као појединци, ни заједно. Док год спочитавамо филмом изнете детаље, нећемо се прочистити уметношћу. Остаћемо у муљу самообмане.