Лутања светом сопственог тела
ОЛГА ТОКАРЧУК
Актуелна добитница престижног књижевног признања открива за НИН зашто је награђени роман писала у фрагментима и како би требало да изгледа нови реализам у стварности компјутерских иконица
Актуелна добитница престижног књижевног признања открива за НИН зашто је награђени роман писала у фрагментима и како би требало да изгледа нови реализам у стварности компјутерских иконица
Роман Бегуни Олге Токарчук објављен је у Пољској 2007; у Србији три лета касније, а на енглеском језику прошле године – отуда већ позната књига у конкуренцији за Међународнoг „Букера“. Дело, управо награђено престижним признањем које пољска књижевница дели са својим преводиоцем Џенифер Крофт, сачињено је од низа кратких поглавља, најчешће нараторкиних запажања с путовања, и нешто дужих целина с ликовима из различитих временских периода, повезаних истом страшћу: трагањем за кабинетима реткости, колекцијама сачуваних људских органа.
Паралелно се лута светом и по унутрашњости човековог тела. „Живот сам провео у путовању“, саопштава јунак, „путовао сам у сопствено тело, у сопствени одсечени екстремитет. Саставио сам најпрецизније мапе. Разложио сам предмет испитивања према најбољој методологији на примарне елементе, користио сам за то сопствене очи, али сам се, исто тако, ослањао и на бистрије око микроскопа. Чини ми се да нисам изоставио ниједан од најмањих делова. Данас могу себи да поставим то питање: шта сам тражио?“
Како је списатељица дошла до овакве форме? На први поглед, рекли бисмо да је реч о кратким причама... „Просто сам се трудила да будем честита према ономе што описујем – према искуствима путовања, а она су увек фрагментарна, скоковита“, каже Олга Токарчук за НИН. „Мада сам и у претходним књигама размишљала о томе како треба да изгледа нови реализам који одговара времену у ком живимо. Чинило ми се да наша искуства стварности више нису линеарна, да то више подсећа на пребацивање ТВ канала, или на отварање windows иконица – морамо да излазимо на крај с огромном количином разних информација, морамо да толеришемо различите нарације које теку једна крај друге, морамо да сурфујемо по хаосу, верујући да, негде тамо, одоздо, постоји некакав поредак.“
И наслов је необичан. Paideia, издавач књиге, у преводу Милице Маркић (која је превела и омогућила нашем магазину овај разговор), на корицама нуди објашњење из енциклопедијског речника. Бегуни или страници (путници), огранак су секте беспоповаца... Бегуни сматрају да је царска власт чулно оваплоћење антихриста; духовна и грађанска власт његово су испољавање. Због тога се крију и беже, не би ли прекинули све везе са друштвом и избегли грађанске дужности, видљиве знаке антихристове владавине: служење војног рока, лична документа, заклетве, плаћање прилога и пореза.
Главна јунакиња лута, мисли да јој је недостајао ген што чини да пустиш корење чим се дуже зауставиш. Носи је сваки ветар, енергију извлачи из покрета, „из трускања аутобуса, из брујања авиона, из њихања трајеката и возова“. Сама не прави никакве колекције, купује издања у меким повезима да би их лакше остављала на перонима. Била је конобарица, собарица, дадиља, гардероберка у позоришту „и тако издржала дугу зиму међу плишаним кулисама, тешким костимима, сатенским пелеринама и перикама“. Радила је као педагог, консултант у терапији одвикавања, у библиотеци.
Поглавље Глава у свету почиње белешком да је студирала психологију у великом, суморном комунистичком граду и да се њен одсек налазио у згради у којој је за време рата било седиште SS одреда. „Тај део града подигнут је на рушевинама гета, то се лако уочавало кад пажљиво гледаш – читава четврт била је за око метар уздигнутија од остатка града. Метар рушевина.“
Хладан ветар у таквим блоковима штипа образе. „Зграду Института сањам и данас – њене широке ходнике, као у камену исклесане, излизане од нечијих ногу, утабане ивице степеница, подручја рукама углачана, трагови отиснути у простору. Можда су нас због тога походили духови.“
Примећујемо да је критичари одједном пореде са Зебалдом и Кундером. „Изненађују ме те паралеле“, одговара Олга Токарчук. „Па ипак, чини ми се да англосаксонске критичаре свако одступање од класичног романа, или пак дигресивни стил, асоцира на Средњу Европу. Зато се вероватно помињу имена тих писаца.“
На путовањима, ликови Бегуна имају фине навике. У хотелској соби, умотани у јорган, под светлошћу телевизора, пребацују програме, у игри сустизања ноћи: бирају само оне канале који се емитују оданде где царује ноћ.
Фрагмент „Иркутск – Москва“у целини гласи: „Авион Иркутск – Москва. Полеће из Иркутска у осам ујутру и слеће у Москву у исто време, у осам ујутру истог дана. Управо то је тренутак кад излази сунце, летиш, дакле, читаву зору. Трајеш у једном часку, у великом, спокојном, пространом као Сибир сада. То треба да буде време за исповест читавог живота. Време унутар авиона тече, али не цури напоље.“
Кратко есејизира о аеродромима (Стокхолм, „једини аеродром с дрвеним подом, прекрасни паркет од тамне храстовине“), или о путној козметици, путничкој психологији, психологији острва, ходочашћима. Записује снове везане за кретање. Да ли су се за ових десет година, од изласка Бегуна до Букера, променила путовања?
„Наравно! У мом роману нема избеглица, ни емиграната, свет је много мирнији, још увек сигуран у себе и своје резоне“, набраја наша саговорница. „Демократија као да није у опасности, Мађарска је неславан изузетак, нема рата у Сирији, а председник најјаче државе на свету није бизарни Трамп. Путује се лакомо и радо, али не масовно, па на Шпанским степеницама у Риму још можеш да седнеш и да попијеш кафу. На азијским плажама још (мада све ређе) можеш да лежиш на песку, не на брду пластике.“
Сви смо инфицирани медијима, али главна јунакиња је решена да именује синдром. Сасвим поједностављено, урбана тегоба подразумева да пацијент дуго седи пред телевизором и тражи искључиво канале с најстрашнијим вестима (епидемије, ратови, катастрофе). „Моја група симптома заснива се на томе што ме привлачи све што је оштећено, несавршено, кљасто, напукло. Интересују ме којекакви облици, грешке створитељског дела, слепи сокаци.“
У паузама лутања уводе се приче о првим проучаваоцима облика без симетрије. Нараторка није превише одушевљен посетилац музеја уметно-
У мом роману нема избеглица, ни емиграната, свет је много мирнији, још увек сигуран у себе и своје резоне. Демократија као да није у опасности, Мађарска је неславан изузетак, нема рата у Сирији, а председник најјаче државе на свету није бизарни Трамп
сти, али је занимају кабинети реткости. Даждевњак с два репа у овалној тегли, лобања овце (чиста аномалија) и други „фелери постања“; збирке научника-чудака донете с далеких путовања. Витрине с бутним костима, анатомски препарати, али и проучавање моштију, воштаних фигура, мумија, окамењених скелета. Како се припремала за ове делове Бегуна?
„С великим задовољством, које се граничи са опсесијом, читала сам, обилазила разна места, ишла на консултације“, објашњава Олга Токарчук. „Тада сам једно време боравила у Холандији, имала сам приступ анатомским позориштима, музејима, и уопште, сусретала сам се са фасцинацијом Холанђана људским телом и његовом презервацијом. Много тога из арсенала мог новог знања није ушло у књигу, али сам постала свесна постојања читаве те дисциплине људске науке и уметности – велике чежње да, у неку руку, учинимо тело бесмртним. Од египатских мумија, па све до Ван Хагена.“
Док завршавамо разговор о мапама унутрашњег и спољашњег света, у Дому културе Студентски град промовишу се Књиге Јаковљеве, њена нова књига. Монуметално дело, најављују, од готово осам стотина страница, награђено 2015. највећим признањем пољских писаца. Радња романа смештена је у важан период пољске историје, пред почетак подела њених територија између великих сила. Простор и време, познати углавном из дела Сјенкевича, приказани су из друге перспективе и откривају наличје повести, обележене саживотом различитих култура, многојезичну средину ближу Истанбулу него Паризу...
Но, сада сви говоре о Букеру, о Бегунима. Гужва је, Олга Токарчук укључује се у промоцију путем скајпа. Шта писцу значе признања? „Јасно видим како Међународна Букерова награда тржишно делује, како повећава интересовање... Не само читалаца, него и издавача. Награде су нешто у виду млазнице за ваздух у акваријуму – уносе мало мехурова у стајаћу воду. У супротном бисмо се угушили.“