ПАПРЕНИ ЦЕХ ДИЛЕТАНТИЗМА
СТРАНИ АКЦИОНАРИ КОМЕРЦИЈАЛНЕ БАНКЕ НАДМУДРИЛИ СРПСКУ ДРЖАВУ
Влада Србије ће за 41,5 одсто акција морати из буџета да исплати око 260 милиона евра, иако цела банка на Београдској берзи тренутно не вреди више од 268 милиона. А пре шест година држава је у њу већ упумпала 100 милиона евра
Ако се у првим недељама мандата новог министра финансија у државној каси уместо плуса од шест и по милијарди динара, колики је био суфицит 1. априла, појави три пута већи минус, Синиша Мали бар не би смео да буде изненађен. Као бивши председник Управног одбора Комерцијалне банке морао је да зна да ће држава, ако ништа не предузме, остати краћих рукава. А Влада, чији је и Мали постао члан, урадила је најгоре – није урадила ништа и ускоро ће изгледа морати стране акционаре да исплати по 2,4 пута већим ценама од тржишних.
Одлука о томе формално још није донета, али би то би после чаше меда због пресељења у Немањину 11 могла бити прва чаша жучи, коју ће Мали на новој дужности морати да попије. И могу у Влади Србије да се љуте колико год хоће на Европску банку за обнову и развој (ЕБРД), Међународну финансијску корпорацију (ИФЦ, огранак Светске банке), немачку агенцију за улагање и развој (ДЕГ) и шведски фонд за инвестиције у земље у развоју (Свед фонд), али странци су урадили најбоље за себе. За разлику од њих, Влада Србије није заштитила интересе државе, а цену ће, као и до сада, платити порески обвезници.
Пошто је држава као појединачно највећи власник (41,7 одсто акција) пропустила све рокове да се на време изјасни, страни акционари су активирали „пут“опцију, предвиђену (лошим) уговором о стратешком партнерству, склопљеним давне 2006, две године пре банкрота Лиман брадерса и глобалне финансијске кризе, када нико очито није бринуо о евентуалним последицама преузетих обавеза.
Последња прилика да се спаси шта се спасити може пропуштена је пред крај 2017. и сада странци чекају да им се из српског буџета искешира око 260 милиона евра за 41,5 одсто акција, колико они заједно имају у Комерцијалној банци. Када је видела да је ђаво однео шалу, премијерка Ана Брнабић је покушала бар да смањи штету, али је већ било касно за то, јер странци нису хтели да разговарају о новој понуди. Уосталом, ко би без преке нужде пристао на 100 или 150 милиона, ако је сигуран да ће и ако дође до спора на међународној арбитражи добити 260 милиона евра? Уз то, тешко је било и очекивати толику „великодушност“страних партнера, који су у куповину акција Комерцијалне банке до сада уложили 190 милиона евра.
Ни заговорници тезе да држава ни по коју цену не би смела да и другу по величини банку у Србији препусти странцима неће бити срећни када сазнају да ће порески обвезници за 41,5 одсто акција странцима морати да плате 260 милиона евра. И то у тренутку када се за свих 100 одсто акција Комерцијалне банке на Београдској берзи не може добити више од 268 милиона евра!
У какву је апсурдну позицију Влада доспела најбоље показује рачуница по којој би држава, када исплати „стратешке партнере“и преузме и њихове акције, за свој нови пакет од 83,2 одсто капитала по актуелним ценама на Београдској берзи могла да добије само 223 милиона евра! Дакле, за дупло више акција добила би 37 милиона евра мање него што ће странци наплатити свој упола мањи удео! Право домаћинско понашање према јавном новцу, нема шта. Ту разлику ни у ком случају не може да надомести „премија за преузимање“, која се уобичајено наплаћује приликом продаје већинског капитала, али је она ретко када већа од 10-15 одсто, а у овом случају, да би држава била на нули, морала би да буде већа од 130 процената.
То, нажалост, није све. Србија је и пре шест година обезбедила 100 милиона евра за докапитализацију Комерцијалне банке. Оригинално је било планирано да се за то искористи део новца од продаје Телекома Србија, али када је тендер пропао морало је да се заграби из буџета. Да то није урадила, удео државе би пао, а контролу над банком би преузели ЕБРД, ИФЦ, ДЕГ и Свед фонд.
Нема, дакле, сумње да је држава платила, а тек ће платити папрену цену да би највећа домаћа банка остала у њеном власништву. Руку на срце, то и није тако страшно у односу на 1,1 милијарду евра, колико је грађане већ коштао банкрот Агробанке, Развојне банке Војводине, Универзал и Привредне банке Београд. А у већини од њих управо је држава била већински или бар појединачно највећи власник.
Иако може да тврди да није ни лук јео, ни лук мирисао, Синиша Мали ће морати формално да потпише налог за исплату страних акционара, осим ако држава не реши да се са досадашњим партнерима гања по судовима, са слабим изгледима да спор добије и са много већим шансама да коначни цех порасте за судске трошкове и камате, без обзира на то што су неки министри уверени да је неко државу Србију довео пред свршен чин, због чега ће сада остати краћих рукава, какву год одлуку Влада да донесе.
Све што се сада дешава заправо и није неко велико изненађење. Тим пре што је још прошле јесени, на конференцији Београдске берзе, директорка финансијског сектора ЕБРД Александра Вукосављевић наговестила брз расплет. „Верујем да ћете сви бити изненађени колико ће брзо да буде објављен почетак приватизације Комерцијалне
банке“, поручила је загонетно, уз опаску да ЕБРД као мањински акционар не може да натера већинског - државу Србију - да се акције понуде на продају преко берзе.
Премијерка Брнабић се 11. новембра, када је схватила шта може да се деси, пожалила да уговор са ЕБРД и осталим партнерима није добро испреговаран и најавила да ће настојати да све „добро избалансира“. Такође је рекла да сматра да за грађане не би било добро да се дају паре из буџета. Само два дана касније прецизирала је да мисли да је у најбољем интересу државе да се банка приватизује, „али Влада још није донела одлуку о томе“. Никакву одлуку није донела ни шест и по месеци касније и зато ће држава морати да одреши кесу, иако то за грађане, како је сама премијерка рекла, није добро решење.
Осим што је пропустила прилику да наговори стране партнере да не активирају „пут“опцију и да се са њима договори заједничка стратегија приватизације, Влада је направила још једну кардиналну грешку. Просто је несхватљиво колико никога није била брига што је у најосетљивијем периоду банка била обезглављена. Бивши председник Извршног одбора Александер Пикер, наиме, поднео је оставку још у септембру 2017, а тек у априлу ове године за његовог наследника Управни одбор је изабрао Владимира Медана. У међувремену је промењен и председник Управног одбора - Владимира Круља, бившег саветника министарке за европске интеграције Јадранке Јоксимовић и бившег саветника у Министарству финансија заменила је Мила Коругић Милошевић. Пре њих једно време, од 1. јула 2013. до избора за градоначелника, на том месту био је Синиша Мали, нови министар финансија.
Још 2006, када је Млађан Динкић као министар финансија потписао уговор о стратешком парнерству са ЕБРД (за 70 милиона евра постао је власник 25 одсто акција), држава се обавезала да ће до краја 2009. Комерцијална банка бити приватизована и да ће партнери заједно тражити купца. У међувремену криза је оборила цене и смањила интерес за куповину овдашњих банака па су све владе, од Мирка Цветковића, преко Ивице Дачића и Александра Вучића до Ане Брнабић, настојале да продају одложе за нека боља, ваљда „златна“времена. Тако су рокови стално померани, без јасне назнаке да ли држава уопште хоће да прода свој удео.
Уместо да се приватизује, у јесен 2009. је договорено да се капитал банке повећа за још 120 милиона евра и у јануару 2010. ЕБРД је уплатио 50 милиона, ИФЦ 40 милиона, ДЕГ 20 милиона и Свед фонд 10 милиона евра. Заузврат, те четири финансијске институције постале су власници 479.819 преференцијалних акција без права гласа, с тим што им уговор с државом омогућава да већ 1. јануара 2013. те акције могу да претворе у обичне акције с правом гласа. С друге стране, држави је такође остављен рок од три године, до краја 2012. да уплати свој део и тако задржи процентуални удео у власништву те банке. У супротном странци би стекли већински удео од 51,64 одсто.
И после промене власти, у Дачићевој влади превладало је уверење да Комерцијалну банку ни наредних неколико година не би требало приватизовати, а крајњи циљ је био да она остане у већинском домаћем власништву. Колико је новим властима стало до тога сведочи и податак да је то био чак и део коалиционог споразума, који су пре формирања владе потписали Александар Вучић, Ивица Дачић, Млађан Динкић, Јован Кркобабић и Драган Марковић Палма. „Ако до краја године не докапитализујемо Комерцијалну банку, странци би већ почетком 2013. постали њен већински власник, а то не смемо дозволити. Тим пре што је већина осталих државних банака у великим проблемима“, изјавио је у августу 2012. за НИН један од нових станара Немањине 11.
Тиме је очито стављена тачка на две године стари план да се до краја 2012. ангажује приватизациони саветник и да Влада достави писану изјаву да по истеку 2015. неће имати контролу над Комерцијалном банком. Осим што се у Дачићевој влади већина противила продаји највеће домаће банке, неки од министара прижељкивали су да она купи неку од постојећих страних банака на српском тржишту. „Ако цена буде повољна, зашто Комерцијална банка не би могла да буде купац? Тим пре што држава неће морати да обезбеди ни динар из буџета за евентуалне аквизиције и да паре за куповину Комерцијална банка може да обезбеди из сопственог профита“, рекао је тада за НИН један од министара из Дачићевог кабинета.
И тако, миц по миц, Србија је притерана у ћорсокак и сада ће бити шта бити мора. А пре него што је постало јасно да ће држава опет извући дебљи крај, лидер СРС Војислав Шешељ је у Скупштини оптужио бившег министра финансија Душана Вујовића да је намерно „обезвредио Комерцијалну банку, да би што јефтиније била продата“. Сигурно је мислио да ће банку купити неко други, а не српска држава.
Комерцијална банка није једини проблем са којим ће се у првим данима мандата суочити нови министар финансија. Од почетка године јавни дуг поново расте – у јануару је био 57,2 одсто, у фебруару 57,9 а у марту 59 процената БДП-а. За само три месеца повећан је за око 800 милиона евра, са 22,9 на 23,7 милијарди евра. И ко онда да брине о пар стотина милиона колико ће отићи за куповину акција банке у којој је држава ионако била појединачно највећи власник? Мада би и то могао бити разлог за ребаланс, јер паре за то нису предвиђене у оригиналном буџету за 2018.