Сужен поглед из Берлина
НЕМАЧКА ЕКОНОМСКА ИСКЉУЧИВОСТ
Немачка жели да из ЕУ елиминише све трагове комуналног духа, као и политике које уз то иду, и замени их на штедњи утемељеном идилом ригидних правила
Немачка жели да из ЕУ елиминише све трагове комуналног духа, као и политике које уз то иду, и замени их на штедњи утемељеном идилом ригидних правила
Европа има нови проблем с Немачком. За разлику од прошлости, он не произлази ни из хегемонистичких амбиција ни из оне врсте слабости која би могла да подстакне агресивно понашање. Уместо тога, корен проблема лежи у немачкој абдикацији од сваког осећаја заједничке одговорности за Европу, упркос томе што се хвали како је њена економија подједнако робусна као и увек. Резултат таквог немачког приступа - по принципу „или радите како вам ми кажемо, или нас оставите на миру“јесте инерција, и то у тренутку кад је Европи очајнички потребан подстицај.
Европа је дуго била у центру немачке пажње. Тако су, на пример, 1994. Волфганг Шојбле - тада шеф парламентарне групе Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), сада председавајући Бундестага - и његов партијски колега Карл Ламерс срочили текст у коме су „језгро“чланица ЕУ, укључујући Француску, позвали да се убрзаније крене ка тешњој интеграцији, укључујући и успостављање политичке уније.
Француска се опирала немачком притиску јер је била крајње сумњичава према идеји политичког федерализма. Тадашњи председник Франсоа Митеран није желео да излази изван оквира онога што је прописивао Мастрихтски споразум из 1991. Након кризе еврозоне 2010, дебата је преусмерена ка структуралним реформама. Француска се залагала за већу економску интеграцију, али је Немачка сваку дискусију о будућности еврозоне условљавала француским структуралним реформама. Председник Франсоа Оланд је у принципу пристао на такву трампу, али му је недостајало времена и политичке подршке да је и спроведе.
Данас, међутим, Француска коначно спроводи унутрашње реформе које је Немачка од ње дуго очекивала - и залаже се за промене на нивоу читаве ЕУ. Француски председник Емануел Макрон не жели да створи федералну
Европу - то нико не предлаже - већ суверену ЕУ, способну да се одупре притисцима фигура какве су председници САД, Русије, Кине и Турске - Доналд Трамп, Владимир Путин, Си Ђинпинг и Реџеп Тајип Ердоган.
Нажалост, Немачка се поново опире француским предлозима. Иако канцеларка Ангела Меркел често хвали Макронову храброст и његове политичке циљеве, рекло би се да оклева да пристане на било какву акцију која би за циљ имала јачање ЕУ. Немачки лидери признају да су француске реформе добре за Француску, али сада тврде како је реформа еврозоне засебно питање.
Иако разочаравајући, овакав став није неочекиван. Меркелова је политички ослабљена, а немачко јавно мњење је под великим утицајем лажног наратива по коме је њихова земља та која плаћа европске рачуне.
Некадашњи еврофедералиста Шојбле је своје амбиције драстично смањио. И даље прижељкује оснивање Европског монетарног фонда, али би он само подсећао на некакав солидарни механизам. Његова главна сврха била би да надзире и кажњава фискално недисциплиноване чланице ЕУ, а са циљем даљег сужавања надлежности Европске комисије када је реч о контроли буџета.
Права истина јесте да Немачка претендује да живи у минималистичкој Европи у којој нема никакве политичке уније, али увезаној међувладиним дисциплинским механизмима који су креирале њене најпросперитетније чланице. Другим речима, Немачка жели да из ЕУ елиминише све трагове
комуналног духа, као и политике које уз то иду, и замени их на штедњи утемељеном идилом ригидних правила.
Тренутна збивања у Италији јачају позицију немачких тврдолинијаша. Вероватно није случајно да су три дана након што је нова италијанска влада (чије се формирање у тренутку настанка текста чинило извесним, прим. прев.) представила свој економски програм - који би, кад би био примењен, одувао еврозону - 154 немачка економиста објавила манифест у коме су се снажно супротставили свакој суштинској реформи еврозоне.
Овакво становиште такође рефлектује такозване ордолибералне принципе који су у темељу немачког начина размишљања и обликују немачко разумевање кризе еврозоне. Заједно с Холандијом и балтичким државама, Немачка за ту кризу криви буџетску недисциплину појединих чланица еврозоне, те њихов недовољни надзор над приватним дугом, због чега одбија да на прави начин преиспита системске проблеме које зона заједничке валуте има. Осам година од избијања кризе еврозоне, европске земље и даље имају различите наративе о томе како је до кризе дошло. Како да од њих очекујемо да крену ка будућности кад се тако снажно разликују у гледању на прошлост?
Сложити се с тим да еврозона може да функционише само на темељу солидарности и међузависности значило би прихватити тачно онакав начин размишљања који су немачки ордолиберали одувек одбијали. Они националну економију виде као суму микроекономских одлука, а супранационалну економију као суму националних економија. За њих је солидарност утемељена на конзистентном менаџменту. Овакво резоновање води до три групе аргумената који чине немогућом базичну стратешку анализу.
Прво, Немачка верује у фикцију по којој она за сопствени просперитет ништа не дугује другима. А врло до-
Немачка верује у фикцију по којој она за сопствени просперитет ништа не дугује другима
бро знамо колико немачка економија зависи од европске тражње, и колику корист има од потцењености „немачког евра“(док је проблем „италијанског евра“, рецимо, то што је прецењен). Немачка такође има највише користи од политике Европске централне банке (ЕЦБ). Као што је недавно на Твитеру приметио немачки економиста Марсел Фрацшер: „Неподношљив је цинизам неких немачких политичара и економиста: нападају политику ЕЦБ, а немачка влада има највише користи од ње - 294 милијарди евра у уштедама од камате од 2007. наовамо. Упоредите то с подразумеваним ризиком у условима кризе, и видећете да је у питању одличан посао за Немачку.“
Друго, Немачка инсистира да би на свако економско успоравање требало реаговати већом дисциплином и повећаном штедњом, а не контрацикличним политикама. Према немачким лидерима, није битно колико су ригорозне последице таквог приступа - то је просто цена искупљења за грех акумулирања прекомерног дуга.
Коначно, Немачка је уверена да је у једној тржишној економији одговорност државе да одређује правила, а не да утиче на изборе које ће начинити економски актери. Заправо, један недавни извештај Института за светску економију из Кила немачки енормни суфицит текућег рачуна приказује као реалност на коју креатори политике не могу да утичу, те стога као нешто чему је потребно прилагодити се. Тиме се игнорише чињеница, истакнута у једној рецентној студији Гунтрама Волфа, да немачки суфицит текућег рачуна није резултат френетичне жеље у просеку све старијих немачких домаћинстава да што више уштеде, већ мањка инвестиција немачких компанија, које траже начин да избегну раст зарада.
Ово пред Француску ставља озбиљан изазов. Једна опција за превазилажење немачке тврдоглавости била би залагање за серију малих компромиса. Али као што неки критички настројени немачки посматрачи попут Волфганга Минхауа из Фајненшел тајмса примећују, ово би могло да води минималним или чак само привидним уступцима.
Алтернатива би могло да буде директно сучељавање које би дебату преселило пред европску јавност. Можда је управо то оно што је Макрон покушао да иницира у иступу приликом скорашњег уручења награде Шарлемањ, која му је додељена због његових проевропских залагања. Таква врста конфронтације не мора да заустави напредак по другим питањима, попут безбедности граница, инвестирања у индустрије будућности, опорезивања америчких технолошких гиганата или одбране мултилатералног приступа у међународној политици.
Европске интеграције много дугују Французу Роберту Шуману и Немцу Хелмуту Колу. Обојица су приоритет давали стратешким европским интересима (први кроз Европску заједницу за челик и угаљ, други кроз еврозону) у односу на непосредне добитке за сопствене земље. Данас је Макрон спреман да се наметне као слична врста лидера, али му је потребан поуздан немачки партнер који ће бити спреман да се супротстави ордолибералној ригидности у име свеевропског просперитета. Нажалост, не би се рекло да у Меркеловој има таквог партнера.