РАДНИЧКА КЛАСА (НЕ) ОДЛАЗИ У РАЈ
ПОЛИТИЧКО ОПЕЛО ЗА ЗАПОСЛЕНЕ У СРБИЈИ
Социјални лифт је заглављен на највишим социјалним спратовима. Сви остали су у слободном паду. Јесу ли запослени заслужили да живи буду (политички) сахрањени? Чини се да је тачно да пролетери немају домовине. Уз то су спремни да се под трубама националне пропаганде сврстају у бојне редове једни против других
Двестота годишњица од рођења Карла Маркса представља повод за организовање бројних расправа и истраживања која за циљ имају одговор на питање колико су Маркс и његова мисао и данас живи и прихваћени. Код нас, без обзира на скору „марксистичку прошлост“, ова годишњица пролази готово незапажено. У том оквиру више су него интересантни налази Ипсосовог истраживања спроведеног у марту ове године у 28 земаља, на узорку од 20.000 испитаника. У узорку се нашло и 500 грађана Србије.
Разликујемо ли се ми битније по својим уверењима од других и да ли је тачна у овдашњој јавности раширена оцена о грађанима Србије као непоправљивим егалитаристима и фановима државног социјализма?
Насупрот раширеним стереотипима, грађани Србије немају неку нарочиту жал за социјализмом. Они двотрећински прихватају став да компетиција извлачи најбоље из људи и натпросечно не би, ако би већ морали да бирају, предност дали социјалној правди над индивидуалним слободама. Солидарнији и кохезивнији од нас су Французи, Немци, Енглези па и радохолични Јапанци.
Ипак, за већину социјализам није тек систем политичке опресије и државног терора – посебно у његовој виђеној фолклорно балканској, „самоуправној“варијанти.
Натпросечне три четвртине су и за то да ко више ради и зна и има
више талента, више и заради. Али и више издвоји за потребе заједнице - готово девет од десет је за прогресивно опорезивање.
Грађани Србије су и изнад високих светских просека за неусловљени базични доходак за све држављане. Здравствену заштиту као људско право прихватамо готово стопроцентно.
Једно питање и одговор у Србији, по моме суду, заслужују посебну пажњу и траже покушај разјашњења. Унутар планетарне, скромне трећине анкетираних који сматрају да је радничка класа интегрисана у политички поредак, Србија је, по мишљењу сопствених грађана, на убедљиво последњем месту. Тек сваки седми (14 одсто) сматра да радништво има задовољавајући, равноправни третман унутар политичких институција.
Легитимно се поставља питање ко све организује и учествује у политичком опелу за радништво и запослене? Радништво је пре свега готово свуда нестало из странака и политике и то како концептуално тако и персонално. Не само из политичких приоритета већ и физички из врхова странака и парламентарних клупа. И то је планетарни тренд – треба само упоредити, примера ради, састав британских парламентараца из редова лабуриста данас и пре три-четири деценије па видети размере овог процеса.
Истовремено, синдикати су маргинализовани, обесхрабрени,
а ако треба и поткупљени и фрагментирани. Социјалдемократија – класичан партнер и савезник као да више нема шта да у свом опортунизму понуди синдикатима и запосленима. Тони Блер је својевремено синдикалним вођама цинично препоручио да се и они отисну на пучину тржишних политичких калкулација.
Последично, запослени се све више окрећу левим и, посебно, десним популистима што само даље (национално) дели и слаби синдикате. А јаки су синдикати, и по мишљењу њима несклоних међународних финансијских институција, били најсолиднија брана пред растом енормних друштвених неједнакости.
Цркве, посебно код нас и то посебно најутицајнија СПЦ, не реагују против свеприсутне похлепе, експлоатације, себичности а у прилог завету солидарности и скромности.
Као и да је превелик акценат на посебним родним, генерацијским или уским, професионалним и корпоративним идентитетима само даље замаглио заједнички, класни интерес.
Затворен је приступ квалитетном образовању а доминантна је идеолошка неолиберална хистерија. Пракса, рецимо, претеране компетитивности и перманентног тестирања води до небриге за друге, која се систематски негује од вртића.
Коначно, социјални лифт је заглављен на највишим социјалним
спратовима. Сви остали – средњи слојеви, радништво, прекаризовани и подвлашћени су у слободном паду.
Без обзира на то да ли смо до краја осиромашени или „тек“професионално унижени и игнорисани од стране партијских атамана у просвети, култури, правосуђу или медијима.
Јесмо ли ми запослени, посебно они још организовани у синдикатима, заслужили да живи будемо (политички) сахрањени? Чини се да је на крају тачна она Марксова да пролетери немају домовине. И то и после стицања политичких права и наказне спремности да се под трубама националне пропаганде сврстамо у бојне редове једни против других.
Последично, вртимо се у зачараном кругу у коме све слабији политички утицај води све слабијој економској и позицији на тржишту рада. И обратно.
За (о)тужни случај Србија додатно је карактеристично да након ратне авантуре и искуства санкција и бомбардовања долази, у некој врсти злокобног сценарија, одсуство развојне стратегије праћено серијом неуспешних приватизација. У другом чину овдашње друштвене трагедије следи, дакле, фузија економских мера и пореских политика, без пратећег снажног антимонополског законодавства, које сервилно иду у прилог интересима корпоративног капитала и партијске доминације над пренатрпаним и неефикасним јавним сектором. У наредном, трећем чину логично следи све неквалитетнија и прекарнија запосленост – данас је тек сваки седми нови упослени на неодређено време. У разрешници, у последњем четвртом чину свих седамдесет одсто срећника који имају какав-такав посао ради за мање од просечних 400 евра што је осетно мање од приближно 600 евра колико треба за пуњење просечне потрошачке корпе за трочлану породицу.
Последично, данас је „реална економија“тек прешла половину оне остварене пре три деценије.
Чуди ли онда ова поразна процена друштвене моћи радништва у Србији? Изненађује ли онда претежно позитиван став који њени грађани имају према, истини за вољу митологизованом, самоуправљању?
Данас у свету, судећи бар по ставовима анкетираних, марксистичка есхатологија – уверење да је пролетаријат гробар класног поретка, а сам марксизам мозак радикалне револуционарне промене – показала се самозадовољним и неуверљивим, чак за многе непривлачним пројектом. Поготово у политички опресивним режимима који су се, од револуционарног бољшевичког експеримента до данас, позивали на марксизам.
На другој страни, налази показују да је планетарна квалификована већина за социјалну кохезију и сигурност, мање неједнакости и достојанствен – уговорен, безбедан и пристојно и на време плаћен – а не тек несигуран, прекарни рад.
Да до тога дође очито да је неопходно да се радништво, боље рећи данас запослени, врате – самоорганизовани у аутономни синдикални покрет и кроз шире друштвене мреже – на јавну сцену и потисну и услове самозабављени свет политичких актера и институција.
Политички капитализам – брак из рачуна политичких елита и корпоративног капитала – и пратећа трулеж корупције и клијентелизма, укључујући и распродају савести, нису једина преостала могућност.
Насупрот раширеним стереотипима, грађани Србије не жале превише за социјализмом. Они двотрећински прихватају став да компетиција извлачи најбоље из људи и натпросечно не би дали предност социјалној правди над индивидуалним слободама. Солидарнији од нас су чак и радохолични Јапанци