И после Тита - Мило

ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ У ЦРНОЈ ГОРИ

Мило Ђукановић, илити његова Коалиција За добро грађана Подгорице, победио је на недавним локалним изборима у главном граду Црне Горе, са убедљивих 47,9 одсто гласова, а другачије се није могло ни очекивати. Јер, оно што је Тито за бившу Југу, Вучић за Србију, то је овај искусни „ђетић“за наше „по крви“најближе комшије.

Слично Подгоричанима, али још загриженије, натполовично, гласали су житељи Бијелог Поља, Пљеваља, Жабљака и Даниловграда, док је у Шавнику ДПС заокружило више од 60 одсто грађана. Уз Мила су већински пристали и Барани и Колашинци, те су само средине са претежним муслиманским живљем поверење поклонили кандидатима других опција. Тако и Црна Гора има своје Ужичке републике – Плав и Рожаје, привидна острва слободе.

Пребрајање гласова је показало „највећи изборни успех ДПС у последњих неколико година“, током којих је Мило од премијера постао председник (укупно шест мандата). Његових малтене три деценије власти могу да буду узор овом нашем, јер по многоме наликују.

Без једног радног дана у некој „нормалној“професији, искључиво на политичкој функцији, склони страним инвестицијама и ћердању дедовине, сличне реторике и драматургије владавине масама, обојица са по братом са извесним слабостима према којима су снисходљиви... Једино што је Мило на Форбсовој листи најбогатијих председника у свету, двадесети по реду (макар уз фусноту да се ради о „мистерији“), а А. В. није. Нити га то занима, колико добробит поданика. Пардон, свеколиког становништва.

Која је логика тог братског народа да увек за Мила гласа, све и ако испотиха на њега кука, тешко да можемо да докучимо, с обзиром на то да нам нису познати ни сопствени механизми. Можда само волимо „чврсту руку“, те да је поживео Тито, не бисмо се ни раздвајали.