„О“као спојни вокал
Инж. Владимир Лапчевић каже да му није јасно „за‑ што се сада пише искључиво средњОвековни“. Ка‑ жемо средњЕ дугме, средњЕ дете, па зашто онда не би било и средњЕвековни, што њему звучи нормалније?
На ово питање одговорио је још Михаило Стевано‑ вић у својој великој граматици из 1964. године. Говорећи о гласовним променама код именица, он је објаснио да кад се именица завршава на „тврди“сугласник, падежни наставци имају вокал „о“(зидом, другом, столом, каменом, топом, зидови, другови итд.), али ако се завршава на „меки“(предњонепчани) сугласник, у наставку ће уместо „о“бити „е“(крајем, пањем, мачем, царем, крајеви, пањеви итд.). У сложеницама као средњОвековни, међутим, нема‑ мо падежни наставак него спојни вокал, а он по правилу увек гласи „о“, без обзира на сугласник који му претходи. Зато кажемо миш-ем, миш-еви, али миш-о-ловка, пољ-ем али пољ-о-привреда, ноћ-у али ноћ‑о‑бдија.
Од ових правила има доста изузетака, колебања и не‑ сигурности. Већ Стевановић бележи да је „и код позна‑ тих наших писаца, па и код оних чији се језик с разлогом узима за узор, чак и код језичких стручњака“нашао сложенице као средњевековни, средњеазијски, средњегрчки, средњешколски, предњенепчани, задњенепчани, где би правилан облик свуда био
средњо‑, предњо‑ и задњо‑. У Правопису је питање коначно решено. Спојни вокал је увек „о“за сложенице од предњи или задњи са име‑ ницом, а такав је и за сложенице од средњи, осим када ово значи ’између ниско и високо’, као у средњеразвијен, средњепродуктиван.
Из Подгорице, Драган Перишић ми пише да је, чи‑ тајући неке званичне текстове, наишао на два облика истог придева: ништавна и ништава (реч је била о неким одредбама). Ништав је свакако ређи облик, који данас звучи старински или песнички. Матичин једнотомник (2011) и нема ништав као одредницу, него га само наводи као варијанту под одредницом ништаван. Могуће је да се у Црној Гори, чији је језик, у целини узето, склонији арха‑ измима него онај у Србији, ништав још очувало у говору и писању. Вероватно није случајност што у шестотомнику, у тому из 1969, ништав има посебну одредницу и што се као пример цитирају два Његошева стиха: „Све су силе мртве и ништаве / За онога који право мисли“.